Претпоследњи дани човечанства

Обично утркују се мисли
кад оно последње надире доба
у коштацу праха, магли и сподоба,
тајанствене композиције
у е–молу, из луднице кад сине!
Kад се певају буднице и марширају
умоболни, кљасти и блуднице
с небеса покуљају кише
крваве и широке
као за генералну пробу смака света.
У глуво доба, ноћ пуна
глиба падне на град.
Оргија киша, ковитла магла,
а откуд ти, једна ме жална курва пита,
зар није ти порушен мост?
Није, рекох, к’о незван гост
док по туђој авлији скита.
Велможе успоравају потоп,
док мост вибрира и лелуја,
а руља у бунилу бауља.
Мостови и јесу да се бруше,
па да се сликају и да се руше,
а ми ћемо морати
још га старијим и лепшим
начинити, да би под мостовом
водом ходио
Амфибије митрополит.
Има нама јоште до последњих дана.
Ми смо ти божја икебана,
ова руља похабана,
вели мени један
од главаша
са сатаром уместо руке!

Аутор: Слободан Тодоровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *