Preludium epistolae (izbor iz poezije)

Preludium epistolae

Piši mi o danima poniranja
u besmisao tišine,
o plivanju po površini
tog okeana u kome obitava
oboma nepoznat svet.
(možda je tu Atlantida)

Uđi kroz reč za neotkriveno
i reci mi, ima li tu nečeg
izvesnog, nekog mesta
gde možemo stajati bez bojazni
da će nas opaziti Mojre,
udaviti zbog ljubavi prema
kajsijama, i portu, i Firenci.

Ili si me bacio u neizvesnost,
čim ne mogu da nanjušim
kuda to putuje krasnorečje,
kada pogled šeta po kiši,
i smeje se. Reč tuguje za odbeglom
zapetom. Mi otvaramo kišobran
tačaka. Nije li to igra ili-ili,
neće li, posle svega, ostati
jedan znakovni jezik, znak pitanja
nad svrhom skoka u vihor?

Uveri me da tu nema mesta
pomirljivosti. Da je sve nebo,
ili sve zemlja, ma odakle putovali,
da je sve igra ili da si me stvarno čekao,
čekao, da ćutke shvatim kako se otvara
kliker.

U pukotini rođenja

Reč.
I već je sumnja,
poput otkinutog stalaktita
probila gluvoću pećine.
(Nema tu vatre.)
To se čovek u njoj
otima smislu
i smisao uzmiče
pred kristalima rasprslog bola.
On putuje, brzinom ponornice –
voda u zenici, do grla, u srce,
pa voda u zenici, do grla… u srce…
Tiho. Ptica te je tek oplakala.
Kradeš posao staklenoj bašti.
Tiho, tuguj, ili se ne sećaj.
Samo tiho, jer, ne sme se biti glasniji
od onog koji sve to posmatra i ćuti.
Zvuk bujice potapa
neprekidne nizove reči –
nepovezano, povezano, napokon se sveže
nemirom. I ostane,
stoji, stalaktit, u pećini.
U tami tog prvog čoveka.
Gordo je i misliti da i on nije otekao tiho
kada mu se jednom osvetlilo iza potiljka –
smrt. Kapljica vode na nosu.
Na vrhu koplja
kap.

U mraku

Razbroj mi preostali razmer,
upredi u svileni gajtan i zastani
suđenom tu, iznad moje glave.
Broj i broj i ne spavaj.
Brojalo, zabrojalo,
ne odbrojalo mi konce.
Pređicu po pređu,
ne zamrsih ti račune.
Ko namotava moje kalemlje,
izvodi nam formule, taj
nam je oboma smrsio posledak.
Smrsak po smrsak,
ne razmrsi nam biti.
Jesam li, jesi, još u toj niti,
jesi li, jesam, još u tom broju?
Drobim ti glavu tvoju,
a ti moju.
Sunce, jedno, nezrelo.

Sinovima

Dodiruju me
nejednakim opnama tkiva.
Sišu, podsvesno
tu zaljubljenu zemlju
koja po vasceli dan
gleda u svoj breg.
Začinju večitu borbu
takmičenjem u šutiranju kamenja
(Kamen, potom, nikad neće hitnuti njih)
Uskoro će prokrvariti
uskoro će ih zemlja
ponuditi nebu kao žrtvu
kad zjapa zaspi i
zazveče makaze.
Uskoro, o tome niko neće
ništa znati.

Autorka: Aleksandra Batinić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *