Preludium epistolae (избор из поезије)

Preludium epistolae

Пиши ми о данима понирања
у бесмисао тишине,
о пливању по површини
тог океана у коме обитава
обома непознат свет.
(можда је ту Атлантида)

Уђи кроз реч за неоткривено
и реци ми, има ли ту нечег
извесног, неког места
где можемо стајати без бојазни
да ће нас опазити Мојре,
удавити због љубави према
кајсијама, и порту, и Фиренци.

Или си ме бацио у неизвесност,
чим не могу да нањушим
куда то путује красноречје,
када поглед шета по киши,
и смеје се. Реч тугује за одбеглом
запетом. Ми отварамо кишобран
тачака. Није ли то игра или-или,
неће ли, после свега, остати
један знаковни језик, знак питања
над сврхом скока у вихор?

Увери ме да ту нема места
помирљивости. Да је све небо,
или све земља, ма одакле путовали,
да је све игра или да си ме стварно чекао,
чекао, да ћутке схватим како се отвара
кликер.

У пукотини рођења

Реч.
И већ је сумња,
попут откинутог сталактита
пробила глувоћу пећине.
(Нема ту ватре.)
То се човек у њој
отима смислу
и смисао узмиче
пред кристалима распрслог бола.
Он путује, брзином понорнице –
вода у зеници, до грла, у срце,
па вода у зеници, до грла… у срце…
Тихо. Птица те је тек оплакала.
Крадеш посао стакленој башти.
Тихо, тугуј, или се не сећај.
Само тихо, јер, не сме се бити гласнији
од оног који све то посматра и ћути.
Звук бујице потапа
непрекидне низове речи –
неповезано, повезано, напокон се свеже
немиром. И остане,
стоји, сталактит, у пећини.
У тами тог првог човека.
Гордо је и мислити да и он није отекао тихо
када му се једном осветлило иза потиљка –
смрт. Капљица воде на носу.
На врху копља
кап.

У мраку

Разброј ми преостали размер,
упреди у свилени гајтан и застани
суђеном ту, изнад моје главе.
Број и број и не спавај.
Бројало, забројало,
не одбројало ми конце.
Пређицу по пређу,
не замрсих ти рачуне.
Ко намотава моје калемље,
изводи нам формуле, тај
нам је обома смрсио последак.
Смрсак по смрсак,
не размрси нам бити.
Јесам ли, јеси, још у тој нити,
јеси ли, јесам, још у том броју?
Дробим ти главу твоју,
а ти моју.
Сунце, једно, незрело.

Синовима

Додирују ме
неједнаким опнама ткива.
Сишу, подсвесно
ту заљубљену земљу
која по васцели дан
гледа у свој брег.
Зачињу вечиту борбу
такмичењем у шутирању камења
(Камен, потом, никад неће хитнути њих)
Ускоро ће прокрварити
ускоро ће их земља
понудити небу као жртву
кад зјапа заспи и
зазвече маказе.
Ускоро, о томе нико неће
ништа знати.

Ауторка: Александра Батинић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *