Predratni spomenar

PREDRATNI SPOMENAR

Svega ima u ovom predratnom spomenaru.
Ima ljudi…
Ne znam da li će ih posle biti.
Vidim nestaju.
Gube se ljubavi, čežnje i žudnje.
Nestaju i obale, crkve na stenama, sunce.

Svega je u njemu i više čak od toga.
Ima i onog čega se sećam.
Ima i Boga, ali adresu ne znam da bih mu pisao.

Vidim kreću ratovi.
Bore se izgubljeni, neostvareni sni…
Bore se zalutali životi, oboleli razumi.
Setni sa bednima, bolesni sa sužnjima.
Besni sa bahatima a oholi sa svirepima.
Da ga završim što pre, pomislim.

Na svili naslikan lotosov cvet.
Samo naslikan…
Kažu da u njemu sunce spava.

Dugo spava, zato ga manje i ima.
Al’ neka se duša još uvek smeje u tami.
Tada stvara mirise, ptice i reke.
Probudi se, pa zagrmi od jada.
Prostre kišu da zagasi žar i garež spere.
Dobro je dok duša sneva, prošaputam.

U ovom je spomenaru i misao skrivena,
da je se setim kad prestanem da mislim.
Svega je kamen na kamen ređano.
A opet bez reda, često.

Kad sve prođe opet će sunca biti, kažu.
Zato i želim da ovo samo spomenar bude,
a ne utočište za tuge.
Opet će ga biti iz onog cveta što ga na svili nacrtasmo.
Nacrtasmo, da ne zaboravimo da ga može biti…
A ono će nas nanovo stvoriti.
Nadam se boljim nego što smo bili…
A do tada, neko vreme i mi možda crtež ćemo biti.
Na svili.

TMINE I TAME

Koliko dugo će trajati nemir
i da li mu kraja uopšte ima…
Vreme žuri kao da kasni.
Na stanici tmina…
Voza nema, ćute bez reči,
i zalud čekaju svi ovi ovde.
Na njivama korov, na ognjištu memla.
Redovi pokornih bivaju veći.

Bolje da ćute oni što viču,
nijedan video presudu nije.
Sa zgarišta tuge i dalje bole,
sprati ih neće kiša kad lije.
U znoju se bude, pa vidaju rane.
Noć je, ne mogu sniti…
Sve dok se slože tmine i tame
čije sluge trebamo biti.

Autor: Ivan Sokač

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *