POŠTOVANI PUTNICI, OČITAJTE VAŠU KARTU

Milan je držao ruke u džepovima. Nije voleo rukavice. Nije voleo ni džepove, ali mu je bockanje tkanine smetalo više. Nije imao ni kapu. Nosio je samo kaput star nekoliko godina. Izbledeo i prošaran grudvicama prašine. Kaput je, kao i svaka stvar, nekada bio nov. Kao i svaka nova stvar, tada nije imao ličnost. Onda su mu se desile godine. Godine su donele ožiljke, a isto se desilo i njegovom vlasniku, koji je, jednom kada je prepoznao vrednost posedovanja ličnosti u svetu bezličnih, odlučio da umre zajedno sa kaputom. Ne još, doduše. Sada mu se živelo zato što je pao sneg i zato što su novogodišnje lampice bleskale po belilu, vraćajući mu se u oko kao sećanje na detinjstvo. Kao i svake godine, taj prvi januar vukao se ulicama Episkopolisa tih i ofucan. Sa trafike se kezila fotografija premijarha Republike Mikropoliije. Milan je, sa gađenjem, okrenuo glavu na drugu stranu.

„Gospodine, da li ste već probali našu kognitivno-perceptivnu homeopatiju?“

casopiskultPlavuša u zelenom trikou, bundi od belog krzna i čizmama do kolena, gurala mu je letak pod nos. Odmerio joj je grudi, podsmehnuvši se u sebi ideji da bi njegove probleme moglo da reši par igala, moždanih stimulacija i čip.

„Evo, uzmite brošuru. Ona vam omogućava dvadeset odsto popusta!“

Kretala se lako i mladalački nestrpljivo. Nema šanse kod nje ovakav, sa par dinara u džepu. Čip na njenom vratu odavao je da je i sama korisnica usluge koju reklamira. Razlog više da je ne startuje. U Mikropoliji je većina živela onako kako bogati oduvek žive, pretvarajući se da su slepi za bedu i jadnike. Osećao je kako mu magla ulazi kroz nozdrve, šireći se krvotokom kao bodljikava žica. Tu i tamo, po nagomilanim naslagama snega, proklizila bi izgubljena prilika. Dva kaputa bi se ćutke mimoilazila. Možda je neke od njih Milan i znao po imenima, ali nije bilo potrebe da ih pozdravlja. Unapred je znao njihove odgovore, sadržane u opuštenim uglovima usana.

„Gospodine, izgledate kao neko kome je potrebna kognitivno-perceptivna homeopatija!“ tamnoputi mladić, u ranim dvadesetim, viknuo mu je u uvo. Gurnuo je letak i tako uvredio promotera.

„Šta je, matori, beda? Nemo’ se ljutiš, ja sam imao hrabrosti da menjam svoju realnost za bolju. Š’o si kukavica?“

Gurnuvši ruke dublje u džepove, skupio je ramena i zavukao vrat u okovratnik kaputa. Izgleda da su radnje za kogni-kako-god homeopatiju iznikle na svakom koraku. I sve rade prvog januara. Uporna zvonjava mobilnog telefona odjekivala je ulicama. Nakon nekog vremena uhvatio je sebe kako pritiska zelenu tipku telefona:

„Hej, Milane! Šta ima? Dođi na kafu, znam da lutaš ulicama. Marija i ja smo se super proveli sinoć! Ostalo je roštilja, ruske salate i nekih fensi kolača sa urmama!“

Nervirala ga razdraganost u Nenadovom glasu: „Okej.“ Nadao se da će ipak da napuni stomak jelom dostojnim novogodišnjih praznika.

A blurred man in long black trench coat and hat walking down Granville Street in the rain.

„Poštovani putnici, očitajte vašu kartu“, smeškao se hologram brinete u uniformi gradskog prevoza. „Gospodine, da li ste očitali vašu kartu?“ obratila se Milanu.

„Svakako“, odvratio je.

„Mogu li da pogledam?“

„Svakako“, nije mrdnuo.

„Mogu li da pogledam?“

„Svakako“, pogledao je kroz prozor.

„Mogu li da pogledam?“

„Pa, pogledali ste već“, osmehnuo se, vadeći karticu iz džepa.

„Hoćete li da pogledate opet?“

„Nema potrebe, hvala“, odvratila je, nastavljajući ka drugom kraju autobusa, nesvesna kratkog spoja u procesoru koji je upravo doživela.

Brineta je bila najjeftinija na tenderu gradskih vlasti. Tako je i Milan imao korist od nameštenih tendera.
Zastao je pred vratima Nenadove kuće. Vagao je izbor između tišine i onoga što ga tamo čeka.

„Ćao“, ušao je u hodnik koji se produžavao u čajnu kuhinju natrpanu posuđem i krpama.

„Hej, druže, drago mi je da te vidim! Srećna Nova! Da mi poživiš dugo i da mi ostaneš tako zdrav i kršan!“

Zagrlio je Milana, a onda se, kao da se dosetio nečeg značajnog, odmaknuo i zaverenički rekao:

„I da nađeš devojku ove godine, pa da, konačno, zajedno putujemo na letovanje!“

„Gde je Marija?“

„Na spratu je. Uživa u đakuziju. Rekao sam joj da dolaziš. Kaže da otvorimo šampanjac koji smo kupili na zimovanju.”

Milan je poželeo da zaplače. Kod Nenada je dolazio sve ređe, a pokajao se i zbog ovog dolaska.

„Sedi, prijatelju, sedi. ’Oćeš malo kevine sarme? Dobra ko duša!“

Milan je klimnuo glavom, sumnjajući da će se najesti i sarme i roštilja i ruske salate. Vredelo je, ipak, pokušati.

„A, evo i malo rakije! Domaća, od Stevinog brata sa planine. Jel’ smo domaćini il’ nismo?“

Bar je rakija bila prava. Sasuo je čašicu i zatražio još jednu. Pa još jednu. I još jednu. Na prazan stomak. Kod poslednje čašice obuzela ga je vrtoglavica. Pojeo je parče salame sa tanjira, ali mu je glava i dalje oticala. Nenad se smejao Marijinim šalama, uživao u sarmama i kolačima, a Milan je pio jeftinu rakiju i jeo parizer. Više nije imao prijatelje. I ne samo to – više ni istu stvarnost nije delio sa njima.

557aa553b7204862958296c56eb15541„Hej, prijatelju, šta se događa? Je l’ sve okej? Slušaj, Marija, možda smo zapostavili gosta, ipak, znaš kako je – ti i ja imamo jedno drugo, a on ima samo mene. Je l’ tako?“

Milan je oćutao.

„Slušaj, sve je u tvojoj glavi, razumeš? Depresivan si. Devojke ne vole jadnike. Moraš da se središ u glavi. Kakve su ti misli takav ti je život. Je l’ tako ide ona poslovica?“

Čip na Nenadovom vratu ritmično je svetlucao na svetlosti štedljive sijalice. Milan je obukao kaput.

„Ćao, Marija“, javio se praznoj sobi, dok ga je Nenad pratio i tapšao po leđima u znak podrške i razumevanja.

„Biće bolje. Zapamti, moraš da misliš pozitivno. Da budeš optimista. Otarasi se strahova. Oni nisu stvarni. Kapiraš? Pa, Marija kod mene najviše voli smisao za humor! Zezaj se. Opušteno!“

Premijarh se i dalje kezio iz izloga trafike. Sneg se i dalje topio. Svet se i dalje okretao. Milan je skupio ramena, uvukao vrat u okovratnik kaputa i gurnuo ruke dublje u džepove.

Omot od žvake.

Maramica.

Brošura.

Nešto novca.

Izbacio je omot od žvake i stegao ostatak sadržaja džepa u šaku.

Maramica.

Brošura.

Novac.

Izvukao je maramicu i izduvao nos. Stegao je ostatak sadržaja džepa, rešivši da prošeta. Devojka u zelenom trikou ga je opet presrela.

„Sada mi izgledate spremniji za naš tretman iglicama i čipovima“, lukavo mu se unela preblizu usana. Opijao ga je miris njenog tela.

Brošura.

Novac.

Ona.

Izvukao je brošuru iz džepa.

Sada, dvadeset minuta od tog susreta, opet se nalazi u gradskom prevozu. Traži mesto u autobusu gde hladan vazduh ne produvava.
„Poštovani putnici, očitajte vašu kartu“, brineta izgleda kao da je i samoj sebi dosadna.

„Pa, malopre ste me pitali za kartu“, kaže Milan.

Odmerava ga od glave do pete, a zatim se, kao, priseća.

„Poštovani putnici…“ zastaje, kao da mora da se priseti teksta „očitajte vašu kartu!“ nastavlja da lebdi između praznih sedišta autobusa.gradski-prevoz

Milan izlazi na sledećoj stanici.
„Hej, prijatelju! Odlučio si da se vratiš na još koju sarmu? Oćemo po čašicu s’ nogu?“ raduje se Nenad, šireći ruke.

„Čekaj, da te upoznam. Ovo je Sanja. Sanja, ovo je moj najbolji drug Nenad.“

„O, drago mi je Sanja! Baš mi je drago! Uđi, uđi! Dobro pa nismo popili sav šampanjac i pojeli kolačiće sa urmama! Čime bih sad ponudio ovu simpatičnu devojku, Milane, a? A?“

Autorka: Dragana Matović

Jedno mišljenje na „POŠTOVANI PUTNICI, OČITAJTE VAŠU KARTU“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *