ПОШТОВАНИ ПУТНИЦИ, ОЧИТАЈТЕ ВАШУ КАРТУ

Милан је држао руке у џеповима. Није волео рукавице. Није волео ни џепове, али му је боцкање тканине сметало више. Није имао ни капу. Носио је само капут стар неколико година. Избледео и прошаран грудвицама прашине. Капут је, као и свака ствар, некада био нов. Као и свака нова ствар, тада није имао личност. Онда су му се десиле године. Године су донеле ожиљке, а исто се десило и његовом власнику, који је, једном када је препознао вредност поседовања личности у свету безличних, одлучио да умре заједно са капутом. Не још, додуше. Сада му се живело зато што је пао снег и зато што су новогодишње лампице блескале по белилу, враћајући му се у око као сећање на детињство. Као и сваке године, тај први јануар вукао се улицама Епискополиса тих и офуцан. Са трафике се кезила фотографија премијарха Републике Микрополиије. Милан је, са гађењем, окренуо главу на другу страну.

„Господине, да ли сте већ пробали нашу когнитивно-перцептивну хомеопатију?“

casopiskultПлавуша у зеленом трикоу, бунди од белог крзна и чизмама до колена, гурала му је летак под нос. Одмерио јој је груди, подсмехнувши се у себи идеји да би његове проблеме могло да реши пар игала, можданих стимулација и чип.

„Ево, узмите брошуру. Она вам омогућава двадесет одсто попуста!“

Кретала се лако и младалачки нестрпљиво. Нема шансе код ње овакав, са пар динара у џепу. Чип на њеном врату одавао је да је и сама корисница услуге коју рекламира. Разлог више да је не стартује. У Микрополији је већина живела онако како богати одувек живе, претварајући се да су слепи за беду и јаднике. Осећао је како му магла улази кроз ноздрве, ширећи се крвотоком као бодљикава жица. Ту и тамо, по нагомиланим наслагама снега, проклизила би изгубљена прилика. Два капута би се ћутке мимоилазила. Можда је неке од њих Милан и знао по именима, али није било потребе да их поздравља. Унапред је знао њихове одговоре, садржане у опуштеним угловима усана.

„Господине, изгледате као неко коме је потребна когнитивно-перцептивна хомеопатија!“ тамнопути младић, у раним двадесетим, викнуо му је у уво. Гурнуо је летак и тако увредио промотера.

„Шта је, матори, беда? Немо’ се љутиш, ја сам имао храбрости да мењам своју реалност за бољу. Ш’о си кукавица?“

Гурнувши руке дубље у џепове, скупио је рамена и завукао врат у оковратник капута. Изгледа да су радње за когни-како-год хомеопатију изникле на сваком кораку. И све раде првог јануара. Упорна звоњава мобилног телефона одјекивала је улицама. Након неког времена ухватио је себе како притиска зелену типку телефона:

„Хеј, Милане! Шта има? Дођи на кафу, знам да луташ улицама. Марија и ја смо се супер провели синоћ! Остало је роштиља, руске салате и неких фенси колача са урмама!“

Нервирала га раздраганост у Ненадовом гласу: „Океј.“ Надао се да ће ипак да напуни стомак јелом достојним новогодишњих празника.

A blurred man in long black trench coat and hat walking down Granville Street in the rain.

„Поштовани путници, очитајте вашу карту“, смешкао се холограм бринете у униформи градског превоза. „Господине, да ли сте очитали вашу карту?“ обратила се Милану.

„Свакако“, одвратио је.

„Могу ли да погледам?“

„Свакако“, није мрднуо.

„Могу ли да погледам?“

„Свакако“, погледао је кроз прозор.

„Могу ли да погледам?“

„Па, погледали сте већ“, осмехнуо се, вадећи картицу из џепа.

„Хоћете ли да погледате опет?“

„Нема потребе, хвала“, одвратила је, настављајући ка другом крају аутобуса, несвесна кратког споја у процесору који је управо доживела.

Бринета је била најјефтинија на тендеру градских власти. Тако је и Милан имао корист од намештених тендера.
Застао је пред вратима Ненадове куће. Вагао је избор између тишине и онога што га тамо чека.

„Ћао“, ушао је у ходник који се продужавао у чајну кухињу натрпану посуђем и крпама.

„Хеј, друже, драго ми је да те видим! Срећна Нова! Да ми поживиш дуго и да ми останеш тако здрав и кршан!“

Загрлио је Милана, а онда се, као да се досетио нечег значајног, одмакнуо и заверенички рекао:

„И да нађеш девојку ове године, па да, коначно, заједно путујемо на летовање!“

„Где је Марија?“

„На спрату је. Ужива у ђакузију. Рекао сам јој да долазиш. Каже да отворимо шампањац који смо купили на зимовању.”

Милан је пожелео да заплаче. Код Ненада је долазио све ређе, а покајао се и због овог доласка.

„Седи, пријатељу, седи. ’Оћеш мало кевине сарме? Добра ко душа!“

Милан је климнуо главом, сумњајући да ће се најести и сарме и роштиља и руске салате. Вредело је, ипак, покушати.

„А, ево и мало ракије! Домаћа, од Стевиног брата са планине. Јел’ смо домаћини ил’ нисмо?“

Бар је ракија била права. Сасуо је чашицу и затражио још једну. Па још једну. И још једну. На празан стомак. Код последње чашице обузела га је вртоглавица. Појео је парче саламе са тањира, али му је глава и даље отицала. Ненад се смејао Маријиним шалама, уживао у сармама и колачима, а Милан је пио јефтину ракију и јео паризер. Више није имао пријатеље. И не само то – више ни исту стварност није делио са њима.

557aa553b7204862958296c56eb15541„Хеј, пријатељу, шта се догађа? Је л’ све океј? Слушај, Марија, можда смо запоставили госта, ипак, знаш како је – ти и ја имамо једно друго, а он има само мене. Је л’ тако?“

Милан је оћутао.

„Слушај, све је у твојој глави, разумеш? Депресиван си. Девојке не воле јаднике. Мораш да се средиш у глави. Какве су ти мисли такав ти је живот. Је л’ тако иде она пословица?“

Чип на Ненадовом врату ритмично је светлуцао на светлости штедљиве сијалице. Милан је обукао капут.

„Ћао, Марија“, јавио се празној соби, док га је Ненад пратио и тапшао по леђима у знак подршке и разумевања.

„Биће боље. Запамти, мораш да мислиш позитивно. Да будеш оптимиста. Отараси се страхова. Они нису стварни. Капираш? Па, Марија код мене највише воли смисао за хумор! Зезај се. Опуштено!“

Премијарх се и даље кезио из излога трафике. Снег се и даље топио. Свет се и даље окретао. Милан је скупио рамена, увукао врат у оковратник капута и гурнуо руке дубље у џепове.

Омот од жваке.

Марамица.

Брошура.

Нешто новца.

Избацио је омот од жваке и стегао остатак садржаја џепа у шаку.

Марамица.

Брошура.

Новац.

Извукао је марамицу и издувао нос. Стегао је остатак садржаја џепа, решивши да прошета. Девојка у зеленом трикоу га је опет пресрела.

„Сада ми изгледате спремнији за наш третман иглицама и чиповима“, лукаво му се унела преблизу усана. Опијао га је мирис њеног тела.

Брошура.

Новац.

Она.

Извукао је брошуру из џепа.

Сада, двадесет минута од тог сусрета, опет се налази у градском превозу. Тражи место у аутобусу где хладан ваздух не продувава.
„Поштовани путници, очитајте вашу карту“, бринета изгледа као да је и самој себи досадна.

„Па, малопре сте ме питали за карту“, каже Милан.

Одмерава га од главе до пете, а затим се, као, присећа.

„Поштовани путници…“ застаје, као да мора да се присети текста „очитајте вашу карту!“ наставља да лебди између празних седишта аутобуса.gradski-prevoz

Милан излази на следећој станици.
„Хеј, пријатељу! Одлучио си да се вратиш на још коју сарму? Оћемо по чашицу с’ ногу?“ радује се Ненад, ширећи руке.

„Чекај, да те упознам. Ово је Сања. Сања, ово је мој најбољи друг Ненад.“

„О, драго ми је Сања! Баш ми је драго! Уђи, уђи! Добро па нисмо попили сав шампањац и појели колачиће са урмама! Чиме бих сад понудио ову симпатичну девојку, Милане, а? А?“

Ауторка: Драгана Матовић

Једно мишљење на „ПОШТОВАНИ ПУТНИЦИ, ОЧИТАЈТЕ ВАШУ КАРТУ“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *