ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Небо је било без облака. Јак ветар дувао је од раног јутра. Чудно се осећао. Подилазила га је језа од узнемирених крикова галебова у заливу. Устао је, узрујан и пронашао мајку у винограду. Сестра је још увек спавала. Јутро је било необично хладно, али није понео гуњ. Неумивен, посматрао је небо. Дрвеће на обали повијало се од силине ветра и шумело, док је море грмело.

Узбуркана сила претила је да поломи околно стење и Старут им крену у сусрет. Волео је буру, али је ова била некако другачија. У селу је владао мир, необичан за то доба дана. Нигде чамца, нигде бачене мреже. Сео је на влажну стену и загледао се у пучину. И даље ни трага броду, барци, чамцу. Некаква чудна зебња увлачила му се у кости, али ју је приписивао влажном камену, узнемиреном мору, белим галебовима.

Преседео је готово цело јутро на стенама као да је предосећао да ће се удари ветра смирити, а када се то и догодило, скинуо се и скочио у хладну воду. Заронио је дубоко и ронио док плућа нису почела да му се грче. Далеко је отпливао. Замаси су му били снажни и руке и ноге су га вукле све даље од обале. Застао је на средини залива и окренуо се да погледа свој дом, кућу и очево имање, и као много пута пре тога ужива у зеленим крошњама дрвећа, омаленом винограду и цветној башти.

after-the-storm-sunset-seagulls-by-patrick-rahming
Каква је то супротност била белим стенама и модром мору! Лепота каква се ретко где среће. Удахнуо је дубоко и отпливао назад. Обукао се и онако промрзао и мокар, упутио се ка винограду да помогне мајци.

Цео су дан били погнути над земљом. Обрезивали су чокоте, растресали земљу, заливали стабла. Цео су му дан леђа била савијена над очевом земљом, јер – оца није било у кући. Одвели су га, да разговарају, рекоше.

Од тад су два јутра дочекали с неверицом. Ноћи су пробдели крај очевог кревета, испод старог дрвеног крста, молећи се. Два је јутра устајао са надом да ће га угледати у омаленом чамцу у којем су га одвели, али се трећег пробудио са зебњом у срцу.

И ти галебови, луде птице, зашто му уносе толики немир? И претходних јутара су кричали, свађали се и јурили по плавом небу, па га је њихова игра забављала, зашто би данас било другачије? Поглед му паде на уморну матер. Схвати да је доста за данас. И у њој је напетост расла, чак је и мала Јарима осећала да се нешто дешава. Кренули су кући. За данас су завршили.

seaside-chat350

Матер и сестра су поставиле сто, док је Старут трљао уморне руке и распиривао ватру да се угреје ручак. Јели су у тишини, први пут од кад су оца одвели. Нису се гледали у очи. Мајка би се каткад осмехнула, болно, као да се грчи, као да већ зна.

Вест је донео кум, кришом. Позајмио је барку и дошао под окриљем ноћи, како га не би ухватили.

„Одвели су их“, каже и сагиње главу. Мајка потмуло јечи и привија Јариму уза се, Старуту се измиче тло под ногама и колена му клецају.

Мала Јарима их гледа збуњено, где сво троје стоје у тишини и пуштају сузе, и ништа не схвата. Волела би да зна о чему се ради, да јој неко каже шта се то догодило па да и сама заплаче, али се не усуђује да проговори, мајка је сувише стиска уза се и она осећа да би се распала уколико би ишта питала.

Чује само како Старут напуклим гласом пита: „Где?“ И то је све што чује. Одговора нема. Само благ покрет главом, као да је климнуо, као да се згрчио, кум показује у правцу острва.

Младићу се очи пуне сузама. Стеже руке у песнице. Желео би да потрчи исте секунде, да се баци са стена у море и заплива ка Дакси, али га зауставља мајчин напукли крик. Старица губи тло под ногама и пада. Старут и кум скачу и хватају је у наручје, односе до постеље, а потом посматрају у мраку и тишини.

Старац спушта руку на младићево раме и овај више не може да се суздржи. Баца му се у загрљај и плаче, јеца попут малог детета. Јарима стоји у сенци покрај врата и схвата. Држи скуте кратке, шарене хаљинице и гута сузе. Тате више нема, пролази јој кроз главу. Ко ће нас сад волети?

Старут диже главу, јер до њега допиру слабашни сестрини јецаји. Покреће се, као да се ломи и распада, тако се од кума одваја и креће ка Јарими. Она види грмаљева леђа како се повијају, осећа његове снажне руке како је обухватају и одижу од тла. Топле сузе падају јој по раменима и она осећа како се младић тресе. Подиже ручице ка његовом лицу и брише му образе. Зарања главу у његова рамена и јеца, јеца.

Ноћ долази, али не доноси одмора нити сна. Кум се извезао барком негде пред јутро, не би ли се неопажен вратио кући. Мајка бунца у постељи, мала Јарима снива му на рамену. Старут се нешто касније искрада из куће и одлази у врт. Глади руже које је отац волео и прича им. Шапуће о очевим достигнућима, страховањима, о несугласицама, трза се, пада на колена и тако дочекује јутро.

9767471_2

Ветар је јак, море узнемирено. Галебови криче високо изнад његове главе. Обилази мајку и сестру, које и даље немирно спавају. Окреће се од њих и зури у Даксу. Ломи се. Да ли је рано? Сме ли да се усуди? Далеко је, али какве то везе има? Најзад прелама у себи, одлази до баште и бeрe ружу.

Одлази на стење, скида се и баца се у воду. Стижем оче, мисли док га високи таласи ломе. Бура је и таласи га враћају на обалу, али се не да, граби ка острву док му се сузе сливају низ лице. Није овако замишљао последњи сусрет.

Са цветом у зубима, плива по немирном мору, док му мисли брује у глави. Види ли га ко? Прате ли га? Да ли је ико видео његов скок? Небо је чисто, галебови су се разграктали, откриће га. Море ће га вратити на обалу и тада ће бити ухваћен. Ко ће онда мајку и сестру гледати? Зауставља се, не би ли дошао до даха. Окреће се. Никога нема на видику.

Учинило му се да види некакво комешање на обали, али то су само високи таласи што се ломе о стење. Чини му се да један талас надраста остале и примиче му се у жељи да га поклопи. Али тај талас као да поприма некакав облик, као да се из њега издваја женска фигура која га позива да је следи и одједном све стаје.

Старут покушава да схвати куд се дедоше таласи, куд нестаде ветра; одакле се навукоше облаци и кад се пре спусти магла. Али мозак му не ради, не може да схвати. Трепће, шири ноздрве, покушава да дође до ваздуха, али не успева. Груди га боле, руке и вилица му се грче.

Талас поприма обличје девојке. Чини му се да јој је кожа од крљушти, прозирна, кроз њу назире облаке који су све гушћи. Срце му туче, док га бледом руком позива да настави. Плива упоредо са њим и осмехује се благо. То га мало умирује и покушава да не мисли на необичну појаву. Приписује је превеликом болу и покушава да се усредсреди на обалу острва пред собом.

Дакса није под маглом, те снажно замахује, стеже цвет у устима и граби напред. Нестварна прилика плива поред њега, охрабрује га, улива му снагу. Замаси су му лакши, море више није узбуркано, и као да лети изнад морске површине. Убрзо дотиче тло ногама и излази на обалу, задихан.

9ffc69b6b8b3b000df35dbb0e761de64Сручио се на голо камење и затворио очи на трен. Кад их је отворио угледао је утвару како бледи на хоризонту. Учинило му се да му је махнула и насмешила се, бледа попут потонулог месеца, модрих усана попут мирног мора пред њим.

Седео је у чуду неколико тренутака, покушавајући да објасни себи шта се управо догодило, али како није могао да схвати, и како га је срце вукло, устаде, узе цвет у руку и упути се шуми.

Није страховао да ће га неко видети. Не више. Да ли због чудне појаве коју је видео на мору, или што је газио Даксом тог јутра, није знао. Шума је била густа, тешко проходна, али бол и умор више није осећао. Хитао је ка чистини на средини острва, јер је некако знао да су оца ту довели.

И друге, помисли и стресе се. Некако је знао да отац није био једини. Прочитао им је то у погледу, у одлучним покретима којима су оца ка барци вукли оне вечери. Знао је да су то већ раније радили. И знао је, сада то схвата, већ тада, да оца више никада неће видети.

Када је избио на чистину, застао му је дах. Испустио је цвет из руке, јер није био спреман за призор пред собом. Шума је била раскрчена, као да се каква џиновска животиња сручила на њу и прождрала је у једном залогају. Једним је погледом обухватио пањеве, поломљено грање, угарке.

Тренутак касније и други су облици почели да израњају. Гомила земље, какву никада раније није видео, чак ни онда када су копали темеље за нову цркву у селу, лежала је на уласку у удаљени део шуме. Свеже ископана, помисли. Ту је дакле, закључи и прогута сузу. Саже се, подиже ружу и, као у сну, упути ка свеже ископаној јами.

Колико ли их је завршило овде? Најежи се при самој помисли на то. Спотаче се о омањи пањ и изгуби равнотежу. Зањихао се попут пребијеног стабла, али није пао. Осетио је у ноздрвама оштар мирис свеже ископане земље и још један далеко тежи, од којег се стресе а поглед му се замути. Сузе му опет кренуше низ лице и Старут убрза корак.

Застао је изнад раке и покушао једним погледом да је обујми, као да ће тим погледом загрлити и утешити палог оца, као да ће се на тај начин од њега опростити, кад већ није могао оне ноћи кад су га одвели. Загрцнуо се и наглас заплакао. Пао је на колена, спустио ружу и главом додирнуо земљу. Тако је дочекао вече.

Време је, јави му се изненада мисао у глави. Подигао се на ноге, окренуо око себе, обрисао лице и исправио рамена.

„Долазићу ти сваке године“, закле се. „Докле год сам жив.“

Рекавши то, окрете се и упути ка шуми утонулој у таму. Грабио је напред и убрзо стигао на обалу. Дакса је била у магли. Море се није мицало, а титраво, прозирно обличје га је већ чекало. Осмехнуо се новој пријатељици и бацио у хладне воде модрог мора.

Ауторка: Тамара Лујак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *