ПОРТРЕТ БУДАЛЕ У МЛАДОСТИ

Битно је остати човек са ногама чврсто на земљи. Читао је Димитрије, а онда понови и гласно да га и Петар чује. Битно је остати са ногама чврсто на земљи! Па боже… Је л’  читаш ти ове глупости? Слабо пратим штампу. Каже му Петар. Шта уопште то значи, шта уопште значи бити са ногама на земљи? Димитрије се губио. Па јебем ти матер. Пази са обе ноге на земљи… Па ја кад видим човека само са ногама на земљи ја се смејем, ја сам срећан, углавном виђам потпуно сломљене, иду као животиње на све четири, а они  уништени пузе. Али ко то види? Тако је како је не смеш да дозволиш да то дође до тебе. Мораш да радиш на дистанцирању, саветовао је Петар. На каквом дистанцирању, како било ко може да изјави, поновићу још једном, и Димитрије још једном, али гласније и строжијим гласом рече: „бити човек са обе ноге на земљи“ па мајк… abstrakt-grafisch-comic-illustration-man-in-tree-0-0-4bd8fdd1061f0-8aa70И онда утихнуо и као клонуо седе на кауч са погледом ка широм отвореном прозору у летњој ноћи. Мораш једноставно да заборавиш на програмирану реалност тих новинчина. Имаш две могућности да се трудиш да уђеш у позадину процеса што би било још болније искуство од посматрања на коме си сада или као што сам ти већ препоручио потпуно се дистанцираш и сам пројектујеш своју истину што је далеко пробитачније, барем како ја гледам на ствар. Петар је у сипао себи у чашицу још ракије онда достојанствено јер се спремао за велики говор приђе и насу и Димитрију  чије је  стање деловало тешко. Био је изнурен, а Петра је то веселило, па се насмеја и седе. Ако кренеш првом мишљу да зађеш у механизме процеса то те у најсрећнијем случају може довести само одакле си кренуо. А то и није добро јер ти крећеш од самог очаја што је разумљиво. Ко је уопште то изјавио? Питао је Петар.  Димитрије који је већ примакао ракију устима само се намршти и одмахну руком, а Петар је прелиставао. Па да ево, славом опрљеног извођач популарне музике. Ако пожелиш да разјасниш себи те околности мораш да кренеш од њега. И он морао да конструише своју истину. Па то раде сви, већина људи на такав начин и вођени природним инстинктом да тога нису ни свесни. Зашто је то тако регулисано? Па да би механизам деловао мора да буде потпуно неприметан. Ту ти леже и основе људске конспиративне природе којом можеш да објасниш много тога. Од урођене потребе за оговарање, до људске опсесије заверама, тајним друштвима и непознатим. Чак одатле потиче и потреба да се умре, јер смрт је круна свих непознаница и једина права завера чије су све остале завере и тајне само ехо наде да се кроз нешто потпуно људски и разумљиво досегне та тајна над тајнама. Па онда чувши песму диже главу са лицем  у гримаси задовољства и поклопи шаке високо. Дакле, тај ко је то изјавио, настави Петар, има добро изграђен систем вредности како се то популарно каже, а што је једна одвратна кованица и еуфемизам са једином сврхом да најмонструозније навике и понашање свакога од нас учини прихватљивијим како би смо уопште и могли да живимо са собом. Дакле, имаш њега, имаш све то што га чини тиме што јесте и велике шансе да он тога није ни свестан. Замисли машину, локомотиву рецимо, она ради одлично, али не разуме нити је брига за машиновођу , а машиновођа може да буде било ко и оно што је још важније локомотива није бирала машиновођу. У бескрајним могућностима односа локомотиве и машиновође тај несретник, Петар је ту реч изговорио наглашено и нешто спорије опет испијајући, он је изјавио да је важно бити са обе ноге чврсто на земљи. И то је ништа, некакв тик, неконтролисан покрет, реакција, инстинкт, нешто је сматрао да је добро рећи у таквој ситуацији. То је стварно ништа. Оно што је тебе у ствари дотукло је сазнање, можда не сазнање, већ јако осећање да је та синтагма „да човек треба чврсто да остане на ногама“ правило понашања, modus vivendi, закон, правило, па и обавеза огромне већине људи. catrin-welz-stein-27Да је та врло проста, па и одвратна мисао вербализована или написана постала морални кодекс и необориви принцип, а стога и истина ове „наше“ заједничке реалности са којом, на несрећу морамо бити у каквом таквом контакту. Петар је гледао Димитрија који је кратко и споро махао главом са погледом у патос и рукама међу ногама. Видело се да је разумео. Ето и то је заиста застрашујуће, толико бестијално и ужасавајуће да леди крв у жилама да чини да се у оним тихим бесаним ноћима кад свиће склупчаш и дрхтиш док сумануто изговараш Оче наш.  И шта сад кад све то знаш? Шта сад? Након кратке паузе  рече, остаје ти да скројиш своју потпуно прихватљиву вредносну парадигму на којој ћеш функционисати. Три су захтева. Да коренспондира са тзв. заједничким пољем деловања свих људи, односно да буде „друштвено прихватљива“,; под два – да поседује висок степен операбилности ради лакше уверљивости и под три – да делује на ивици поља могућег . Трећа тачка је као што видиш и одлучујућа. Ти знаш за моју тетка Љубицу? Љубица ти је била тетка, гледао га је Димитрије зачуђено. Амхм климао је главом Петар. Јее, па ја сам мислио да ти је она нека баба, ма каква баба, прабаба,  Димитрије се церио. Истина је. То су мислили сви барем они који су знали да ми је уопште род. Они који су знали? – чудио се Димитрије. Па знали су сви! Заиста? Гледао га је Петар.  Људи нису смели било шта да ти кажу, мислили су да те штити чинима. Нису желели да се петљају. Па још увек се сећам кад ми је Стеван Синђелић Сићо… Сићо? поновио је Петар упитно.  Да, да, Силе. Још смо били прва година када је рекао: ,,Човече чувај се њега баба му врачара”. Није било свеједно, да ти кажем. Људи су се плашили. Мислио сам увек да за свој асоцијални положај у средњој школи могу да дугујем искључиво немаштини, закључи Петар. Ма каква немаштина, па ми смо били одељење, какво одељење, школа просјака. Просјачка деца коју су скупили на једно место. Па код нас су ишла и деца са Црне пољане, па са Ситнице. Ало, је л’ знаш ти где је Ситница? Мммм, неодређено је констатовао Петар. Да будем искрен, тетка је деловала инстинктивно, али у сваком случају на ивици поља дозвољеног. Свако лето ја сам по пар недеља проводио код ње. Људи су долазили  болесни, кљакави, слуђени… Тек касније на студијама сам схватио колико је за мене то било пробитачно искуство. Тек онда док сам сумануто дан и ноћ ишчитавао дела Ранка налазио сам свуда сасвим пристојне примере и објашњења из својих летњих одмора у теткиној кући. И тек онда много година после теткине смрти, јако живо су ми на јави долазила сва та мучена лица, унакажена тела, застрашујуће очи. А истом снагом којом сам се трудио онда да их заборавим сада су ми тако лако и без моје воље долазила у мисао. Људи мучени обичним проблемима које мистификоване одбијајући да признају застрашујућу једноставност и суровост живота конструишу као најневероватније сценарије. longing-for-loveОно што они, а ни моја тетка нису схватали, јесте да није био проблем у конструкцијама које су биле најдивније фантазмагорије и приче које сам икада чуо већ у томе што су покушавали да им дају животну снагу да их учине стварним. Рационално у њима се бунило, није то могло да прихвати и колико су они били гладни тајни и мистерија толико се оно просечно, свакодневно и ништавно бунило упозоравајући на диспропорцију тзв. реалитета и њихових конструкција. Иако тетка није била учени психијатар, несвесно  је ту на ивици могућег у паралелном али прихваћеном простору друштвеног општења давала легитимет њиховим кошмарима. Јер, ти људу као уосталом ни ти, а ни ја, нису били у стању више да живе у прихватљивом колективу, па су скројили најдивније светове где људи црвеном вуницом, влагом коју леш испушта након смрти, животињским деловима тела могу да промене ствари у своју корист, одговоре на урокљиве очи, врате потенцију 40  годишњем социјално осакаћеном мушкарцу који не зна да разговара са женама. Од погрешних премиса не схватајући нигде написана правила заједничког живота скројили су стварност која је морала да пропадне. А тетка је знала да кад су темељи трули, много је боље не рушити кућу, уосталом то није ни могуће увек јер је питање да ли би било шта на њеном место могло да буде сазидано изнова, дакле схватајући на неком подпроцесном нивоу свог женског инстинкта она је давала легитимитет фантазијама и тиме нову животност и континуитет ионако сулудих стварности које су брижљиво гајили. Тетка је и сама  морала да изгради  хабитус и постављајући себе на пијадестал тог магичног света. Између тетке и њих није било разлике, тетка је само захваљујући својој наслеђеној интелигенцији рано и врло лако смогла снаге да сруши темеље свог постајања и изгради један по њој логичнији и лепши простор. Што је више Данило Ранковић њен први и једини муж тукао и што је више побачаја  имала, јер као што знаш, није имала живог порода, то је више у њој растао плод  других могућности. Како се број избачених фетуса и мртворођене деце повећавао, тако је и она, Аница Радмиловић, јер никада није волела да је приватно зову презименом њеног мужа, све више уступала место мојој тетки, врачари, исцелитељки. Једног дана Аница је од туге отишла трагом свог мртвог потомства изгубила се невидљивим лагумима на граници два света. Јалова Аница како ју је звао тетак, измучена замишљањем своје мртве деце, потпуно отупела од давања имена духовима, морала је да оде да би моја тетка могла да живи. На зидовима своје спаваће собе где је само мени било дозвољено да уђем имала је на стотине црнобелих фотографија деце. Неке од слика биле су само исечци из старих магазина и дневних листова, али свака фотографија је била брижљиво урамљена и свака са идентичним рамом, тако дивно стилизованим да су зидови њене страћаре у тој соби деловали  као унутрашњост неке угледне аристократске куће, а та непозната лицу су била генерације и генерације мртвих аристократа. Е, зато је битно да нови систем који саградиш буде на ивици могућег јер одатле он добија своју животну снагу. Сети се да теби, па и мени оно виђено и очекивано није донело ништа добро  и сваки покушај у том смеру вратио би нам се опет само са јачом осветничком снагом и бесом.

Аутор: Иван Срнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *