PONOVO ROĐEN – PREPOROĐEN

Pogled na juče vremenski je dokučiv jer je nepromenljiv, sa svim što je bilo, potpuno obelodanjeno ili vešto od očiju drugih skriveno. Privlačenje pažnje ili puko oslobađanje od mraka, kaljanje istine, korigovanje činjenica, borba misli, očigledna različitost, kompromitujući materijal, da li, ili tek papirni vidari rana što leče poput melema nade, sve su to situacije po kojima jedni pljuju dok se drugi rezultatima njihovim uporno hvale i na dnevnoj bazi u hladovini događanja slade.

Tabu teme kojima smo bivali u prošlosti neprijatno izloženi, lično ili kroz tuđe stvaralaštvo, doživele su mnogobrojne, pa i neočekivane, smene. Menjaju se pravila, potiskuju nelagode i tako na videlo izbijaju stvari koje radoznalom uvu i oku gode, ma i da se na čistu emociju svode. Ako do krajnjih granica sagledavamo stvari, više i ne uočavamo plasirane zabrane, zidove neprolaza, nelogična objašnjenja na otvorene  pitalice… Čudno, ili ne, o svemu se može raspraviti u ravnopravnom razgovoru, na sve je dozvoljeno osvrnuti se kritički, presaviti tabak i udariti punom merom. Zaključci do kojih se dolazi su poruke ostavljene u vremenu. Ni prejake tajne, ni moguće zavere, ni prekomerne provere zbog krika očaja unutrašnjosti bića začinjenih porazima, ne prikrivaju strahove koji se rađaju tu i tamo i kad ih ne prizivamo. Životni tokovi beznađa, margine, letovi povremeni u visine za koje se izgara, gine… netipičnost su mnogima poznate sredine, fantazija koja se u  svakodnevicu uklapa poput mozaika, ili kapljica vode što se sa vodoskoka s glavnicom vode osnovnog bazena neminovno stapa.

Ritam multidisciplinarnih ohrabrenja, očvršćavanje u stavu kad je najteže, struna je što se međ` prstima zateže, uprkos mirisa otkaza u vazduhu, počinjanje iz početka makar i uz bolest što sputava, materijalizovana svetlost na kraju beznađa novu, vedriju ideju rađa, šansa, saglasnost, pa rušenje, kontra i moguća svađa.

Utisak je da ni laički pristup, ni naukom stečen stav, ne zavređuju da budu tabu tema. Sučeljavanje različitih stavova priznanje su stečenih širina tokom obrazovanja i gomile usputnih interakcija. Stvari o kojima se do juče samo šaputalo, danas su potpuno transparentne. Forsira se potreba za prenosom poruke. Zabrane tu ne smeju da mešaju prste. Svaka tema je dobrodošla, poželjna u svojoj šarolikosti izbora. I eskalacija stope nasilja tako hvata korak sa haosom preživljavanja. Samo je način izveštavanja sporan, često neprimeren, bez dobrog ukusa, ali to ne znači da treba da potpadne pod oštru cenzuru, do zataškavanja..

Činjenica je da se svaki čovek, sa samocenzurom u sebi, bori, u zavisnosti od karaktera manje ili više. To je stvar psihe. Pojedinac prosudi šta će, kako, kada i kome saopštiti. Nekad u tome pogreši, nataljiga se, ali to nikako ne znači da se treba povlačiti pred prvim neuspehom. Naprotiv, treba negovati jedinstvenost misli. Za svakoga postoji prostor. To što mnogi ne uspeju da za života iskoriste svoj, samo je dokaz da se nisu dogovorili sa samim sobom, da je došlo do raskoraka mogućnosti i htenja. Jer, da jesu, izričitih granica ma koje vrste ne bi bilo, kakva razgraničenja, podele, kakve odiseje u najavi… Uvek ima rešenja, i kad su naoko daleka. Nema posustajanja. Dodeliš sebi neki cilj, i teraaaaaaaaaaaaaš. Kad se zalaufaš, nema stajanja. Nema natrag. Imaš utisak da se spuštaš nizbrdo velikom brzinom, briljantno, lak kao pero, brzo, kao dete niz usijan tobogan..

Hladno, ratno vreme može biti u duši i van nje, a i ne mora. Svak` je gospodar svojih sloboda i ograničenja. Tu nikakvi propisi nisu merilo. Ako tako naumiš, kršićeš svaku tačku zakona. Sistematično, jednu po jednu. Tako i perom. Pišeš kako ti volja. Ne trpiš prevaziđene pridike.  Književnost ne trpi previše pravila, sem gramatičkih, semantičkih, sintaksičkih itd. One zanatske prirode. Sve ostalo je čista apstrakcija. Kreneš, pa kuda stigneš, poput auto-stopera. Zacrtaš, ali i menjaš. Po potrebi, po nadahnuću. Nema tih ograda koje te mogu sprečiti da ih ne preskočiš. Što si drčniji, to bolje, krila ti ne nedostaju. I manje te peče loš sud o onom što radiš. Stekneš neku rutinu, pa samopouzdanje, i trčiš počasni krug u beskonačnost. Tako ti odgovara, dok ne dosadi, pa staneš da se odmoriš i prikupiš novu inspirativnu snagu.

Sadržajnost. Kakva reč. Šta sve u nju može da stane, ako se potrudiš, ako uneseš sve svoje nade, svoj talenat, vreme. I trud. Trgneš se, i na kraju si marljivo planiranog puta. Svog. Stigao bez tabua. Baš te briga. Ne beše lako, ali se isplatilo. Vredelo je, svodiš li račune, dakako, svake pare, kako često kažu, u razgovoru. E, kad bi se moglo ponoviti, a ne može. Dve iste knjige niko ne napisa. Ne bi bilo interesantno baš nikome. Potpisujem. Neka je i zanimljiva tema, neka je i krupna istorijska činjenica ili tek zabavno štivo prijemčivo za uši, svejedno je, ponavljanje već viđenog ne pije vodu.

Spaljivanje knjiga usled neprilagođenih sadržaja davno je prošlo vreme, živela sloboda odabira. I kad ti se program na TV-u ne sviđa, jednostavno promeniš kanal, zar ne? Uostalom, imaš i izbor gašenja. Važno je da postoji taj drugi, treći, stoti kojim ćeš sam pobiti i poslednji tabu u sebi, u umetnosti, u društvu, slikom, rečju, pokretom, muzičkom ekspresijom… Jakim pojedincem jača društvena zajednica. Ništa lepše nego znati šta hoćeš od malih nogu. Kad te u ciljevima prate i za tebe navijaju i tvoji bližnji, pola posla si odradio. I gde će ti biti kraj? A kad te ne podržavaju, rađa se inat. Radiš u inat.

Odgovor na zadato pitanje potraži delimično i u stihovima kakvi su, na primer:

Odgovori 

Tabu tema postojati ne sme
ni kada dete počne u svojoj glavici da mozga
uspostavljajući relacije sa spoljnim svetom
kada se pitanja jedno za drugim roje
tražeći neminovno, za sve dileme, najbolje moguće odgovore.

Ono bi pitalo i glasnije i više
kada bi ko hteo odgovore na papir da piše
da im se može iznova vraćati,
suštinu hvatati,
nedoumice do krajnjih granica sa samim sobom jednom za svagda raspraviti.

Podvlačiti crte za krupne stvari
nema tog na ovom svetu ko sme da zanemari
pošto se greške retko praštaju,
posebno ako se s vremena na vreme
iznova ponavljaju.

Dok se okreneš, već se nešto novo dešava, ne treba od prošlog da te hvata jeza, život je satkan od dobrih i loših poteza, a ako pokušavaju da te ukalupe, na zid ćutnje će da lupe. Proročki potezi često su, i kad ih nisi svestan,  na snazi.

Nošeni opštom idejom napretka ogoljene stvarnosti, isplativosti života, fokus na ostvarenje pozitivnih ideja stavljamo, ne potkačinjući tuđu muku i trud da korača nekim drugim pravcem. Mnogo puta su se zabrane pokazale kontraproduktivnim, bilo da su se odnosile na sporedne ili upravo sržne stvari. Flert sa istinom se ne isplati. Pokušaj bega od nedovoljno lepog i dobrog po našim aršinima može dovesti do ćorsokaka. Razbijanje tabua svedenim jezikom, ne rezultira krikom i panikom. Dostupnost opovrgavanja bolja je od svih kidanja vratova koji od običnog čoveka načine zlotvora.

Oslobođeni takvih tabua koračamo napred, a s nama i sve posedujuće veštine i sva naša saznanja. Zgrožavanje nad golim telom u slikarstvu, vajarstvu, filmu, pozorištu, knjizi, neprimereno je odavno, a to je tek delić ranijih nesporazuma među neistomišljenicima. Senzacionalno juče, danas je uobičajeno. Temelji fantazije u mozgu skrivani sve su opipljiviji za javnost. Sve je manje tema o kojima se naširoko ne govori i u do juče zaostalim sredinama.

Ostavljajući pravo na privatnost svakog lica, zabadamo nos u ono što nam se na tacni nudi, nasumice ili vešto slalomski izbegavajući dosadne prepreke koje umanjuju užitak spoznaje.

19.09.2016.

Autorka: Snežana Marko-Musinov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *