ПОНОВО РОЂЕН – ПРЕПОРОЂЕН

Поглед на јуче временски је докучив јер је непроменљив, са свим што је било, потпуно обелодањено или вешто од очију других скривено. Привлачење пажње или пуко ослобађање од мрака, каљање истине, кориговање чињеница, борба мисли, очигледна различитост, компромитујући материјал, да ли, или тек папирни видари рана што лече попут мелема наде, све су то ситуације по којима једни пљују док се други резултатима њиховим упорно хвале и на дневној бази у хладовини догађања сладе.

Табу теме којима смо бивали у прошлости непријатно изложени, лично или кроз туђе стваралаштво, доживеле су многобројне, па и неочекиване, смене. Мењају се правила, потискују нелагоде и тако на видело избијају ствари које радозналом уву и оку годе, ма и да се на чисту емоцију своде. Ако до крајњих граница сагледавамо ствари, више и не уочавамо пласиране забране, зидове непролаза, нелогична објашњења на отворене  питалице… Чудно, или не, о свему се може расправити у равноправном разговору, на све је дозвољено осврнути се критички, пресавити табак и ударити пуном мером. Закључци до којих се долази су поруке остављене у времену. Ни прејаке тајне, ни могуће завере, ни прекомерне провере због крика очаја унутрашњости бића зачињених поразима, не прикривају страхове који се рађају ту и тамо и кад их не призивамо. Животни токови безнађа, маргине, летови повремени у висине за које се изгара, гине… нетипичност су многима познате средине, фантазија која се у  свакодневицу уклапа попут мозаика, или капљица воде што се са водоскока с главницом воде основног базена неминовно стапа.

Ритам мултидисциплинарних охрабрења, очвршћавање у ставу кад је најтеже, струна је што се међ` прстима затеже, упркос мириса отказа у ваздуху, почињање из почетка макар и уз болест што спутава, материјализована светлост на крају безнађа нову, ведрију идеју рађа, шанса, сагласност, па рушење, контра и могућа свађа.

Утисак је да ни лаички приступ, ни науком стечен став, не завређују да буду табу тема. Сучељавање различитих ставова признање су стечених ширина током образовања и гомиле успутних интеракција. Ствари о којима се до јуче само шапутало, данас су потпуно транспарентне. Форсира се потреба за преносом поруке. Забране ту не смеју да мешају прсте. Свака тема је добродошла, пожељна у својој шароликости избора. И ескалација стопе насиља тако хвата корак са хаосом преживљавања. Само је начин извештавања споран, често непримерен, без доброг укуса, али то не значи да треба да потпадне под оштру цензуру, до заташкавања..

Чињеница је да се сваки човек, са самоцензуром у себи, бори, у зависности од карактера мање или више. То је ствар психе. Појединац просуди шта ће, како, када и коме саопштити. Некад у томе погреши, натаљига се, али то никако не значи да се треба повлачити пред првим неуспехом. Напротив, треба неговати јединственост мисли. За свакога постоји простор. То што многи не успеју да за живота искористе свој, само је доказ да се нису договорили са самим собом, да је дошло до раскорака могућности и хтења. Јер, да јесу, изричитих граница ма које врсте не би било, каква разграничења, поделе, какве одисеје у најави… Увек има решења, и кад су наоко далека. Нема посустајања. Доделиш себи неки циљ, и тераааааааааааааш. Кад се залауфаш, нема стајања. Нема натраг. Имаш утисак да се спушташ низбрдо великом брзином, бриљантно, лак као перо, брзо, као дете низ усијан тобоган..

Хладно, ратно време може бити у души и ван ње, а и не мора. Свак` је господар својих слобода и ограничења. Ту никакви прописи нису мерило. Ако тако наумиш, кршићеш сваку тачку закона. Систематично, једну по једну. Тако и пером. Пишеш како ти воља. Не трпиш превазиђене придике.  Књижевност не трпи превише правила, сем граматичких, семантичких, синтаксичких итд. Оне занатске природе. Све остало је чиста апстракција. Кренеш, па куда стигнеш, попут ауто-стопера. Зацрташ, али и мењаш. По потреби, по надахнућу. Нема тих ограда које те могу спречити да их не прескочиш. Што си дрчнији, то боље, крила ти не недостају. И мање те пече лош суд о оном што радиш. Стекнеш неку рутину, па самопоуздање, и трчиш почасни круг у бесконачност. Тако ти одговара, док не досади, па станеш да се одмориш и прикупиш нову инспиративну снагу.

Садржајност. Каква реч. Шта све у њу може да стане, ако се потрудиш, ако унесеш све своје наде, свој таленат, време. И труд. Тргнеш се, и на крају си марљиво планираног пута. Свог. Стигао без табуа. Баш те брига. Не беше лако, али се исплатило. Вредело је, сводиш ли рачуне, дакако, сваке паре, како често кажу, у разговору. Е, кад би се могло поновити, а не може. Две исте књиге нико не написа. Не би било интересантно баш никоме. Потписујем. Нека је и занимљива тема, нека је и крупна историјска чињеница или тек забавно штиво пријемчиво за уши, свеједно је, понављање већ виђеног не пије воду.

Спаљивање књига услед неприлагођених садржаја давно је прошло време, живела слобода одабира. И кад ти се програм на ТВ-у не свиђа, једноставно промениш канал, зар не? Уосталом, имаш и избор гашења. Важно је да постоји тај други, трећи, стоти којим ћеш сам побити и последњи табу у себи, у уметности, у друштву, сликом, речју, покретом, музичком експресијом… Јаким појединцем јача друштвена заједница. Ништа лепше него знати шта хоћеш од малих ногу. Кад те у циљевима прате и за тебе навијају и твоји ближњи, пола посла си одрадио. И где ће ти бити крај? А кад те не подржавају, рађа се инат. Радиш у инат.

Одговор на задато питање потражи делимично и у стиховима какви су, на пример:

Одговори 

Табу тема постојати не сме
ни када дете почне у својој главици да мозга
успостављајући релације са спољним светом
када се питања једно за другим роје
тражећи неминовно, за све дилеме, најбоље могуће одговоре.

Оно би питало и гласније и више
када би ко хтео одговоре на папир да пише
да им се може изнова враћати,
суштину хватати,
недоумице до крајњих граница са самим собом једном за свагда расправити.

Подвлачити црте за крупне ствари
нема тог на овом свету ко сме да занемари
пошто се грешке ретко праштају,
посебно ако се с времена на време
изнова понављају.

Док се окренеш, већ се нешто ново дешава, не треба од прошлог да те хвата језа, живот је саткан од добрих и лоших потеза, а ако покушавају да те укалупе, на зид ћутње ће да лупе. Пророчки потези често су, и кад их ниси свестан,  на снази.

Ношени општом идејом напретка огољене стварности, исплативости живота, фокус на остварење позитивних идеја стављамо, не поткачињући туђу муку и труд да корача неким другим правцем. Много пута су се забране показале контрапродуктивним, било да су се односиле на споредне или управо сржне ствари. Флерт са истином се не исплати. Покушај бега од недовољно лепог и доброг по нашим аршинима може довести до ћорсокака. Разбијање табуа сведеним језиком, не резултира криком и паником. Доступност оповргавања боља је од свих кидања вратова који од обичног човека начине злотвора.

Ослобођени таквих табуа корачамо напред, а с нама и све поседујуће вештине и сва наша сазнања. Згрожавање над голим телом у сликарству, вајарству, филму, позоришту, књизи, непримерено је одавно, а то је тек делић ранијих неспоразума међу неистомишљеницима. Сензационално јуче, данас је уобичајено. Темељи фантазије у мозгу скривани све су опипљивији за јавност. Све је мање тема о којима се нашироко не говори и у до јуче заосталим срединама.

Остављајући право на приватност сваког лица, забадамо нос у оно што нам се на тацни нуди, насумице или вешто слаломски избегавајући досадне препреке које умањују ужитак спознаје.

19.09.2016.

Ауторка: Снежана Марко-Мусинов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *