Pokušaj – ogledalo – otpadnik

POKUŠAJ

Godine mi prolaze u ostavljanju tebe.
U jutro svako odvažno držim makaze.
„Moja ruka ne dršće“.
Moja ruka udara u glavu,
glava o zid,
nigde tragova krvi iz mene presahlog,
ogoljen sam do koštane srži,
široko je Gospod-polje na kome
ukrštaju mačeve moje Ja i moje Tvoj sam,
široki su Božji putevi do zdenca pakla.
U jutro se koprcam,
premrežili su me konci tvoje sudbine,
upetljao sam se u tvoj futur,
iz tvog carstva izlaz tražim,
kričim.
U podne počinju da šrkipe stvari
oko mene:
tvoj namerno zaboravljeni češalj na komodi,
slika tebe iz neke oktobarske nedelje
uramljuje moje otkucaje,
poruke koje si mi ostavljala na ceduljicama:
„mazi me kad se probudim“
ili:
„voleću te i kada ukinu ljubav u kosmosu“,
sve tvoje oko mene postaje bučno,
svemu sam senka.
U podne simuliram slabost,
posle podne sam odistinski slab,
reklo bi se bolestan,
haluciogentan, lud.
Reklo bi se da nisam onaj čovek
od jutros,
nisam više ni čovek,
tek polovina eterične izmaglice,
pepeo najponornije tišine.
U sumrak palim nebesima sijalice,
ortačim sa tamom, duže da traje,
podmićujem vreme da hoda unazad,
božanstveno gubim ono što ne posedujem.
Noću se oblačim u tvoju kožu.
Na tvojim se ušnim školjkama
knedle iz grla pretvaraju u bisere,
buncam poeme i arije,
prestravljen sam sopstvenim strastima.
Drske misli da bih iz tebe mogao da stvorim svet,
plemenitiji i i zaljubljeniji,
menjaju mi religiju,
način na koji klečim, sastav mojih molitvi.
Prikivam te za nevine postelje,
lelujam nad tvojim raspećem,
pokrećem se uz tvoje sveto disanje,
ne dišem.
Zarivam svoje kandže u tvoje meso,
a mene boli,
dok se ti milotno kikoćeš,
dok se ti okrećeš oko svoje ose,
protežeš ruke iznad glave, tvoja je potpuna predaja
najlukaviji način za doživotno osvajanje,
tvoja je konačna predaja u moje šake
konačna objava moje kapitulacije,
mog istorijskog pada. U tebe. Izraslu. Iz ovog voljenja.
Godinama te ostavljam.
Na već polomljenim klupama u parkovima. Iza galerije savremene umetnosti.
U hodniku vrtića naše nerođene dece.
Kod pijačne tezge sa jagodama. Pred suvišno luksuznim izlozima.
Između tramvajskih šina. Između ljudi zgužvanih od kapitalizma
u podrndanim prevozima do betonskih samica.
Svuda smo mi, svuda smo, kao pseta,
obeležili teritoriju,
svuda su nam se aure mahnito parile.
Ostavljam te, to tako dugo traje
da ne znam ni šta sam započeo.
Kakav si ti to muškarac,
kudim sebe,
tvoji su pećinski praočevi ubijali mamute,
a ti ne umeš svoje srce,
tvoja će unučad voditi zvezdane ratove,
a ti pišeš jednoj ženi:
hoćeš da vodimo zvezdanu ljubav?,
bruko moja,
kakav si ti to muškarac,
tvoji su dedovi dobrovoljno napuštali živote,
a ti ne možeš jednu ženu,
kudim sebe u zoru,
u jutro opet rešen držim makaze,
u podne se kolebam,
u sumrak se igramo predigre,
u mraku skrnavimo zapovest „Ja sam tvoj Bog“,
u mraku bolje uočavamo svetlost,
a svetlost se ne ostavlja kada se nađe… a svetlost je slepa
za godine.

OGLEDALO

Koliko vera u meni
toliko i nevera.

Onaj sam koji Jesam.

Ja sam Jahve
koji je u svoj kosmos
posejao mrak.

Ja sam prvi bacio
na Adama kamen,
ja sam Evi prvi
oduzeo nevinost.

Ja sam Mojsije
koji je primio
pa pogazio
Tablicu zakona.

Ja sam Otac
koji nije priznao
svog Sina.

Ja sam Isus
koji je svojim
tridesettrogodišnjim rukama
sam izdeljao svoj krst.

Ja sam ušao
u Getsimanski vrt
da pokidam
svoje cveće.

Meni Juda nije potreban.

Ja sam Alah
koji je prešao granice
i otkrio svoje
tajno lice.

Ja sam se oglušio
o vlastite molitve,
jedini sam ja prokockao
svoj sunati.

Ja sam Buda
koji iz košmara nije
probudio šesto čulo.

Ja sam Krišna
koji se odrekao
pastirske pesme,
koji nije sledio
svoju dharmu.

Nemam se u šta inkarnirati.

Ja sam Šiva
koji je napustio Himalaje,
oslepeo na treće oko,
zaboravio radost večne igre.

Ja sam Zevs
na koga se nebo obrušilo,
koji je zajecao
nad sudbinom Sudbine.

Ja sam Odin
koji je poveo rat protiv
svoje mudrosti.

Mom je koplju cilj
moja duša.

Ja sam Zaratustra
koji je sebe ostavio
bez mogućnosti izbora.

Ja sam Amon-Ra
koji je do pepela
spržio svoje sunce.

Na mom Putu bogova
nema bogova.
A ni puta nema.

Ja sam Svemir
koji stvara svoja
najintimnija stradanja.

Ja sam zbir svega onoga
što nisam.

I nagnut nad
svetom vodom,
pitam se:
kog to boga,
dođavola,
ja uopšte i tražim?

OTPADNIK

Možda me ne treba
puštati u javnost.
Hramljem na jedno srce.
Ćorav sam za znake pored puta,
gluv za iskustvo,
svaku ludost ponovim makar devet puta.
Razdrndani vagoni moje samlevene praistorije,
sve sami epski prah
i vetrom ispisane nule u vazduhu.
Tome sam budućnost.
Sećam se nekih alhemičarskih godina
kada ništa nije bilo olovno,
i ovo telo kad bejaše divlje i nesamo,
i kada sam kidao pozlaćene kože žena
i brundao, zadovoljen,
u njihovom požudnom mesu.
A u ustima mojim, sada, nijednog zuba.
Ja sam čovek-nakaza, čovek koji svuda štrči,
kome svuda, u najboljem slučaju,
pokazuju ćošak,
jer u meni nema ničega
tako savremeno ljudskog.
Sveden sam na instinkt biljke: ćutati kao zaliven,
nadati se blagoj svetlosti,
u teškoj tami rastanaka grliti vreme
koje putuje u nepovrat.
Možda me ne treba puštati u javnost.
Imam napade panike od nedostatka ljubavi,
sklon sam nemogućim praštanjima,
apokaliptično zaljubljen u sve zamršenije zablude.
Pastir sam koji je nahranio vukove,
livada koju je obrstilo drčno stado,
klica nespretne nežnosti.
Poput groblja gladan sam,
stidljivo gladan,
živog bića,
božjeg stvorenja neiskvarenog zakonima prostora,
nekoga ko još uvek može
biti nag a nevin.
Možda me ne treba puštati u javnost.
Sa balkona solitera vise neisceđeni rukavi
dozivajući ruke,
u zavodljivim izlozima jecaju besvesne lutke,
šareni se praznina,
mene boli razmnožen ahasferizam roda kome nesrećno pripadam,
više ne mogu da se sudarim sa osobom
a da ne pomislim od kojih joj je briga
san načinjen,
i sa psima koji me laju glođem zajedničku nam kost sudbine,
više ni materiju ne tretiram kao materiju,
nepokretne stvari kroz mene se kreću,
lomim se sa njima, raspadam,
boli me kad ih bolim.
Ja sam nesavremenik, čovek-nakaza,
ne ponašam se civilizovano,
ne umem više čak ni da mrzim.
Pa javno čekam, ispipavajući obode nevremena,
ono na šta još jedino imam prava:
svoju keliju u novom poretku.

Autorka: Milica Vučković

Jedno mišljenje na „Pokušaj – ogledalo – otpadnik“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *