Покушај – огледало – отпадник

ПОКУШАЈ

Године ми пролазе у остављању тебе.
У јутро свако одважно држим маказе.
„Моја рука не дршће“.
Моја рука удара у главу,
глава о зид,
нигде трагова крви из мене пресахлог,
огољен сам до коштане сржи,
широко је Господ-поље на коме
укрштају мачеве моје Ја и моје Твој сам,
широки су Божји путеви до зденца пакла.
У јутро се копрцам,
премрежили су ме конци твоје судбине,
упетљао сам се у твој футур,
из твог царства излаз тражим,
кричим.
У подне почињу да шркипе ствари
око мене:
твој намерно заборављени чешаљ на комоди,
слика тебе из неке октобарске недеље
урамљује моје откуцаје,
поруке које си ми остављала на цедуљицама:
„мази ме кад се пробудим“
или:
„волећу те и када укину љубав у космосу“,
све твоје око мене постаје бучно,
свему сам сенка.
У подне симулирам слабост,
после подне сам одистински слаб,
рекло би се болестан,
халуциогентан, луд.
Рекло би се да нисам онај човек
од јутрос,
нисам више ни човек,
тек половина етеричне измаглице,
пепео најпонорније тишине.
У сумрак палим небесима сијалице,
ортачим са тамом, дуже да траје,
подмићујем време да хода уназад,
божанствено губим оно што не поседујем.
Ноћу се облачим у твоју кожу.
На твојим се ушним шкољкама
кнедле из грла претварају у бисере,
бунцам поеме и арије,
престрављен сам сопственим страстима.
Дрске мисли да бих из тебе могао да створим свет,
племенитији и и заљубљенији,
мењају ми религију,
начин на који клечим, састав мојих молитви.
Прикивам те за невине постеље,
лелујам над твојим распећем,
покрећем се уз твоје свето дисање,
не дишем.
Заривам своје канџе у твоје месо,
а мене боли,
док се ти милотно кикоћеш,
док се ти окрећеш око своје осе,
протежеш руке изнад главе, твоја је потпуна предаја
најлукавији начин за доживотно освајање,
твоја је коначна предаја у моје шаке
коначна објава моје капитулације,
мог историјског пада. У тебе. Израслу. Из овог вољења.
Годинама те остављам.
На већ поломљеним клупама у парковима. Иза галерије савремене уметности.
У ходнику вртића наше нерођене деце.
Kод пијачне тезге са јагодама. Пред сувишно луксузним излозима.
Између трамвајских шина. Између људи згужваних од капитализма
у подрнданим превозима до бетонских самица.
Свуда смо ми, свуда смо, као псета,
обележили територију,
свуда су нам се ауре махнито париле.
Остављам те, то тако дуго траје
да не знам ни шта сам започео.
Kакав си ти то мушкарац,
кудим себе,
твоји су пећински праочеви убијали мамуте,
а ти не умеш своје срце,
твоја ће унучад водити звездане ратове,
а ти пишеш једној жени:
хоћеш да водимо звездану љубав?,
бруко моја,
какав си ти то мушкарац,
твоји су дедови добровољно напуштали животе,
а ти не можеш једну жену,
кудим себе у зору,
у јутро опет решен држим маказе,
у подне се колебам,
у сумрак се играмо предигре,
у мраку скрнавимо заповест „Ја сам твој Бог“,
у мраку боље уочавамо светлост,
а светлост се не оставља када се нађе… а светлост је слепа
за године.

ОГЛЕДАЛО

Kолико вера у мени
толико и невера.

Онај сам који Јесам.

Ја сам Јахве
који је у свој космос
посејао мрак.

Ја сам први бацио
на Адама камен,
ја сам Еви први
одузео невиност.

Ја сам Мојсије
који је примио
па погазио
Таблицу закона.

Ја сам Отац
који није признао
свог Сина.

Ја сам Исус
који је својим
тридесеттрогодишњим рукама
сам издељао свој крст.

Ја сам ушао
у Гетсимански врт
да покидам
своје цвеће.

Мени Јуда није потребан.

Ја сам Алах
који је прешао границе
и открио своје
тајно лице.

Ја сам се оглушио
о властите молитве,
једини сам ја прокоцкао
свој сунати.

Ја сам Буда
који из кошмара није
пробудио шесто чуло.

Ја сам Kришна
који се одрекао
пастирске песме,
који није следио
своју дхарму.

Немам се у шта инкарнирати.

Ја сам Шива
који је напустио Хималаје,
ослепео на треће око,
заборавио радост вечне игре.

Ја сам Зевс
на кога се небо обрушило,
који је зајецао
над судбином Судбине.

Ја сам Один
који је повео рат против
своје мудрости.

Мом је копљу циљ
моја душа.

Ја сам Заратустра
који је себе оставио
без могућности избора.

Ја сам Амон-Ра
који је до пепела
спржио своје сунце.

На мом Путу богова
нема богова.
А ни пута нема.

Ја сам Свемир
који ствара своја
најинтимнија страдања.

Ја сам збир свега онога
што нисам.

И нагнут над
светом водом,
питам се:
ког то бога,
дођавола,
ја уопште и тражим?

ОТПАДНИK

Можда ме не треба
пуштати у јавност.
Храмљем на једно срце.
Ћорав сам за знаке поред пута,
глув за искуство,
сваку лудост поновим макар девет пута.
Раздрндани вагони моје самлевене праисторије,
све сами епски прах
и ветром исписане нуле у ваздуху.
Томе сам будућност.
Сећам се неких алхемичарских година
када ништа није било оловно,
и ово тело кад бејаше дивље и несамо,
и када сам кидао позлаћене коже жена
и брундао, задовољен,
у њиховом пожудном месу.
А у устима мојим, сада, ниједног зуба.
Ја сам човек-наказа, човек који свуда штрчи,
коме свуда, у најбољем случају,
показују ћошак,
јер у мени нема ничега
тако савремено људског.
Сведен сам на инстинкт биљке: ћутати као заливен,
надати се благој светлости,
у тешкој тами растанака грлити време
које путује у неповрат.
Можда ме не треба пуштати у јавност.
Имам нападе панике од недостатка љубави,
склон сам немогућим праштањима,
апокалиптично заљубљен у све замршеније заблуде.
Пастир сам који је нахранио вукове,
ливада коју је обрстило дрчно стадо,
клица неспретне нежности.
Попут гробља гладан сам,
стидљиво гладан,
живог бића,
божјег створења неисквареног законима простора,
некога ко још увек може
бити наг а невин.
Можда ме не треба пуштати у јавност.
Са балкона солитера висе неисцеђени рукави
дозивајући руке,
у заводљивим излозима јецају бесвесне лутке,
шарени се празнина,
мене боли размножен ахасферизам рода коме несрећно припадам,
више не могу да се сударим са особом
а да не помислим од којих јој је брига
сан начињен,
и са псима који ме лају глођем заједничку нам кост судбине,
више ни материју не третирам као материју,
непокретне ствари кроз мене се крећу,
ломим се са њима, распадам,
боли ме кад их болим.
Ја сам несавременик, човек-наказа,
не понашам се цивилизовано,
не умем више чак ни да мрзим.
Па јавно чекам, испипавајући ободе невремена,
оно на шта још једино имам права:
своју келију у новом поретку.

Ауторка: Милица Вучковић

Једно мишљење на „Покушај – огледало – отпадник“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *