Poganima

Poganima

na čijem pragu sediš
rasutih misli poljima žita,
čije su noći
prolivenih suza
udenute u tvoje prazno juče,
tvoje prostote –
i od straha injem prošarane kose

na čijem ognjištu
greješ od studeni utrnulo
srce, sićušno u osami,
na čijem groblju
svake noći se iz sna budiš,
dršćući hladan
u svojoj mekoj i vreloj postelji

na čije znamenje
svoju si pogan bezočno prosuo,
krv čiju na svoj bes si točio,
a manastirsku vodu,
za iskup greha
ispod krsta pio

Snegovi prolaznosti

To sneg mi na prozore pao
Rasutih izmaglica
I nedogled ravnice tišinu jutra sluša
Belinom uzoranih njiva
A moje detinjstvo razigra se
Snegom u kosi i brazdom na čelu

Zagrize mraz usne da zbuni suzu
Koja kanu na sanke sna
Dok ih dečija promrzla ruka
Snegom što škripi kroz vreme vuče
Rumenih obraza toplih
I brazdom iznad gornje usne

Noć bez zore

Suton pije poslednji zrak dana
Poslednjeg dana mladosti
Vriskom noći polućene
Na slutnju smrti i života nadu
Na poslednji korak javom
I prvi u snu…

Pijanstvom uzeta noć
I gluvog sata crne sile
Zoru ne bude
I prvi put jutro ne namignu
Šeretu
Usnulom u tuđoj postelji…

Zaćutale violine, daire ludosti
I svaki se dodir noći
Kroz sećanje penje
Da zaboli kao jauk majke
I ovog sutona
Dok poslednje zrake dana pije…

jul 2017. godine

Autor: Anđelko Zablaćanski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *