Поганима

Поганима

на чијем прагу седиш
расутих мисли пољима жита,
чије су ноћи
проливених суза
уденуте у твоје празно јуче,
твоје простоте –
и од страха ињем прошаране косе

на чијем огњишту
грејеш од студени утрнуло
срце, сићушно у осами,
на чијем гробљу
сваке ноћи се из сна будиш,
дршћући хладан
у својој мекој и врелој постељи

на чије знамење
своју си поган безочно просуо,
крв чију на свој бес си точио,
а манастирску воду,
за искуп греха
испод крста пио

Снегови пролазности

То снег ми на прозоре пао
Расутих измаглица
И недоглед равнице тишину јутра слуша
Белином узораних њива
А моје детињство разигра се
Снегом у коси и браздом на челу

Загризе мраз усне да збуни сузу
Која кану на санке сна
Док их дечија промрзла рука
Снегом што шкрипи кроз време вуче
Румених образа топлих
И браздом изнад горње усне

Ноћ без зоре

Сутон пије последњи зрак дана
Последњег дана младости
Вриском ноћи полућене
На слутњу смрти и живота наду
На последњи корак јавом
И први у сну…

Пијанством узета ноћ
И глувог сата црне силе
Зору не буде
И први пут јутро не намигну
Шерету
Уснулом у туђој постељи…

Заћутале виолине, даире лудости
И сваки се додир ноћи
Кроз сећање пење
Да заболи као јаук мајке
И овог сутона
Док последње зраке дана пије…

јул 2017. године

Аутор: Анђелко Заблаћански

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *