Podnebesje

Uvod

Čoveka, o kojem će se podrobnije govoriti, kad dođe vreme za to, nisam dovoljno poznavao. Čak ne bih mogao ni da upotrebim reč ”poznavao”, jer naša povezanost nije se ticala poznanstva, već puke slučajnosti moga posla i njegovog dela. A da bi se osoba poznavala, pre svega potrebno je ipak imati kakavu intimu. Ali, iza njega je ostalo takvo delo, da se o njemu mora progovoriti.

Po svemu sudeći, kako su kasnije govorili susedi; dotični nije držao do ikakve prisnosti, niti zbližavanja sa njima, iako su naši varošani komšijsku blagonaklonost smatrali za vrlinu. A naročito komšijsku ispomoć, i mada su lanci koji drže zajednicu na okupu, makar i povremeno, upitnih motiva, sigurno je da se čak i novoljno pružala ruka pomoći, ako ni zbog čega drugog onda radi zahvalnosti i dobrog glasa; i ko zna, možda već sutradan zatreba usluga zauzvrat – kao po namernom svođenju računa.

O Petru Kaveziću, kako se zvao dotični, nije se mnogo pamtilo, no njegovo delo zaprepastilo je čitavu varoš, te je sve što je i bilo u vezi sa njim dobijalo novu, tajanstvenu sliku, sa nekakvim predznacima, te je jedan od varošana, njegov poznanik izjavio nešto nalik ovome: ”Ja se evo sećam da je izbegavao susrete; da kada bih mu u svojoj radoznalosti prišao, pokušavajući da uspostavim ikakvu vezu, njegove bi oči uplašeno bežale od pogleda, te bi brzo i nevešto izmišljao razlog za odlazak i već sledećeg trenutka našao bi se iza praga svoga stana, gde je po svemu sudeći, početak sigurne zone, u kojoj nikome ne duguje reči i objašnjenja. I sam znam da postoje takvi primerci čoveka, kojem uplitanje u lične stvari jeste kao preskakanje tuđe ograde; čoveka koji se skrije u svoju rupu, kao miš, i tamo oholo grabi za slobodom. Možda on tamo, u svom kutku, baš ništa naročito i korisno ne radi, mislio sam, može biti da tamo prebrojava kovanice unapred znajući tačan iznos, ili obavlja sličnu besmislenu stvar – ali sva naslada i zadovoljstvo nalaze se u činjenici da je sve to, na kraju krajeva, njegov izbor, i makar trošio svoje vreme uzaludno, troši ga po svojoj slobodnoj volji, i niko, niko mu je ne može oduzeti… Da sva šteta ostaje na njemu samom, i da je sva šteta delo njega samog, i zašto bi dođavola, iko pokušavao da ga u tome spreči…”

A kako su naši varošani kadri da doznaju i najsitnije detalje koji se nikada ne dovode u pitanje, već se uzimaju za istinu, davajući oslonac za svako naredno vrednovanje i određivanje onoga o kome je reč. Prosto, to je varoško svojstvo, da saznaje, obrađuje i pušta u etar. Ponekad čak i doda naizgled nebitan detalj, međutim baš taj detalj ume katkad da košta nečijeg dostojanstva.

Do mene kao varoškog policajca svakako da su dolazile raznorazna saznanja i novosti, a za mene, kao čoveka na bitnoj poziciji, vezala se sudbina ovog mladića. Naime, desilo se da sam, vršeći svoju poslovnu dužnost i imajući nadležnost za takvo što, obišao kuću Kavezića, kad njega već nije bilo, i da sam po nekoj ljudskoj dužnosti i na molbu ostalih, preuzeo ključeve stana do javljanja prvih i najbližih rođaka, a uz to i prisustvovao samome pogrebu.

Bilo je to uoči hajdučkog rastanka; novembar varoš obavi u mrke boje, a groblju dade naročito sivilo i jak, hladan, vetar. Sprovod bi završen veoma brzo, bez pozdrava i formalnosti, a u meni, nasuprot jeseni, klijala je radoznalost koju je dubilo saznanje da od ožalošćenih nema nikog? Pa čak ni onih koji kurotazije radi dolaze, nemajući pametnijeg posla, premda pokojnika nisu ni poznavali (ovo je kod nas u varoši naročit fenomen). U kapeli sam bio sam, a nekoliko trenutaka kasnije stili su i grobari, a jedan od njih, viši gospodin, sa nakrivljenom crnom kapom na glavi, nekako je zmijski izvio vrat, namestivši oko kao da proverava kvalitet kakvog dragog kamena, i tiho izgovorio ”nema sveštenika!”, gledajući u mene, kao da se raduje što će stvar brže-bolje biti svršena.

Pokojnik je brzo pokopan, a ja se uputih kući. Vetar naglo ubrza, podižući i kovitlajući opalo, vlažno lišće, a u meni se diže nemir, bacajući mi pred oči dva zbunjujuća dana i samog Kavezića… Primetih tada da što više razmišljam o njemu, tim je on postaje tajanstveniji a ja radoznaliji; i mrska ljudska priroda, odmah bi da dozna! Znam to vrlo dobro, znam po sebi. Čim neko od poznanika pošalje poruku da ima o nečemu da razgovara sa mnom po viđenju, ja brže bolje udešavam sastanak, hitam k njemu, samo da što pre doznam o čemu je reč. Jer ne mogu da trpim čekajući. Mislim se, lako je njemu da čeka, dok ja strepim sećajući se i nagađajući o čemu bi moglo biti reči.

Foto: Dawid Planeta

Tako bi i sad, a svo razjašnjenje tajne nalazilo se u levom džepu mog kaputa. Uzeh ključ i uputih se ka poznatom mi mestu. Ušav, kolebajući se na korak, osetih takvu hladoću, nemir – jer moja poseta sad ne bi po dužnosti – i prazninu da sam se na trenutak osetio kao maločas u kapeli. Uđoh u sobu gde i onomad zatekoh scenu, koračajući nesigurnim korakom, skoro nečujno, kao pred mrtvacem. U uglu je, prosto, postavljen tako bezobzirno, ležao dušek, na sred sobička oniži prevougano stočić, srušena stolica pod kukom zarivenom u plafonu, o koju je visio, u zid uključen, kabl zvonaste lampe. Spram dušeka stajala je komoda ispunjena nepravilno poređanim prašnjavim knjigama. A u samom njenom uglu, na poslednoj polici pri dnu, ležaše kutija ispisana njegovim imenom, crnim debelim flomasterom. Sav neprijatan zadah pribijao me je i ostavljao malo prostora, uhvati me vrtoglavica i ja zgrabih kutiju, istrčah iz stana i uputih se ka svom, kao alkoholom omamljen.

Kući otvorih kutiju, i u njoj ugledah stare crteže, po svoj prilici detinje, jer tako nepravilne crte, bajkovite prizore i sasvim nesvesno i nevino ispoljavanje duše, bez imalo namere i ulepšavanja, – može biti samo delo deteta. A s druge strane – grozota. Ljudi bez stomaka, velikih očiju, širom otvorenih usta kao da viču, uplašeni, crni. Čovečuljci koji ratuju na brdašcima u crvenim nijansama, kao da krvare. Naročitu pažnju odvuče mi sledeće: na jednom od crteža, iz tela vrećastog oblika, kao u nekakvom kavezu, bez ruku i nogu, izvijao se vrat i glava bez usta, opet krupnih očiju… I sav prizor išaran ljubičastom bojom, u svim pravcima, kao u nezadovoljstvu. A da bi stvar bila zanimljivija i utoliko strašnija, jer sve što je grozno i skandalozno, daleko je zanimljivije, na poleđini papira ležalo je ispisano ”ovo sam ja”, reklo bi se, rukom odrasle osobe, kao zadata tema… Tuga božija, pomislih, i odložih crteže u bunilu, uznemiren, više nego maločas.
To je bio naš junak…

Pred lice mi počeše iskakati slike pokojnika, a njegovo lice poče mi se kristalisati, i zaista, ono nije moglo biti drukčije no što je bilo. Naruženo, mučeničko. Ružan kao lopov, reklo bi se, a kako i ne bi; sam život, dešavanja, reči, osećanja, i misli, naročito misli, znaju tako da se odraze na lik čovekov da on prosto postane slika i prilika svoje duše… Lopov, ta on živi daleko od bezbrižnog, živi život koji čine pohlepa i lukavstvo, a duša njegova ne može biti prožeta ničin drugim do napadnim, nasilnim mislima, planovima kako i šta da ukrade, krišom, da ne bude sumnjiv, uhvaćen, da ne bude oklevetan, i najzad, šta ako bude? Ta njegovo lice mora da se prilagodi, iskrivi i naruži od siline osećanja i misli. Tako je i lice našeg junaka bilo ispisano crtama njegovih misli, dela, i crtama onoga što o sebi možda nije ni znao. Sve to ležalo je zabeleženo pod crtežima, i u svojevrsnim zapisima, koji će biti izneseni u narednim stranicama, što prepričano, što direktno preneto, što po svedočenju drugih…

Glava prva

U kući Kavezića koliko bi malo sloge, toliko bi napetosti i strepnje, koju uzrokovaše niko drugi do sama glava kuće, gospodin Gavril. On ostalima bi teret kao kakav teg vezan za noge, kojeg se nisu mogli lišiti, i koji ih je pratio svuda, kao senka, ma gde pošli, makar samo i u mislima. Stanje bi takvo da se čak i za najmanju sitnicu pred njima javljaše njegov lik, kao kakva utvara, koja preči, brani, i odlučuje; ali koja se ipak morala poštovati; no to poštovanje bi gotovo bolesno, u svom strahu i svojoj navici.

A takva bi gotovo svaka naša kuća, samo eto, za retko koju se javno znalo, jer nije lepo da se ”priča po varaši” i ”nije lepo vikati usred bela dana” zato što pobogu, ”šta će reći svet?”, kako znaju da kažu naše žene, te bi one i u najvećim mukama otrpele i prećutale, samo da galami što pre dođe kraj i da se stvar svrši što pre – a sa njima, kako bude biće. I vodeći se time, naše žene svojski su se trudile da prikriju i najmanje neprilike u svome domu. I jadne te iste naše žene, što zauvek ćute kao pognute do poda pred svojim muževima, zbog nekog mira u kući, ali taj mir, izgleda, nikada nije dolazio… Sve to činilo se ni zbog čega drugog, negoli zbog toga šta li će svet da kaže. Ugled neukaljane ”kuće za primer”, pred varošankama cenio se više no išta drugo, i sve bi one priložile, i lažne osmehe okačile o lica, samo da takva i njihova ostane… Prosto, takvome se vrednovanju, a na kraju krajeva – i životu – nije mogao nazreti kraj, jer oni izabraše da žive po tome, svi skupa, i njima se to, reklo bi se, uvuklo pod kožu, te oni po svojim primerima učiše istome i najmlađe; one koje će jednog dana doći na njihovo mesto, i kao po istom pravilu živeti.

Rekoh već da kuća Kavezića po tom pitanju nije bila bogzna kakva; no, sin Petar izjavi u svojim zapisima da je njegov život počeo isuviše rano, a kaže život, jer pod time on razumevaše sve one nedaće i nesreće koje proiziskuju strasti drugih, misleći na suvišnu štetu, na sebe samog, jer nije li bilo dovoljno što su njih dvoje, otac i majka, sami sebi stvarali odveć dovoljan teret i muku, već napraviše i njega, da svemu tome svedoči? I njih dvoje, ne mogavši se suzdrzžavati i izmeniti, dopuštaše sebi da pred njim čine takve gadosti, koje njega izmeniše zauvek, i koje su u njemu ostavile klicu sukoba… Na rano detinjstvo, kaže, one naizgled nevine i srećne dane, u njega beše nekolicina jakih osećanja i sećanja, koje u kasnijem životu nikako nije mogao izgovariti bez drhtaja grla. Ona sećanja i osećanja koja čovek zapamti i u duši im da toliki udeo, ne ostavljajući mesta za ijednu drugu, vrednu pamćenja, uspomenu. Te on nastani naročito zverske i traumatične događaje u sebe, koji mu iskakahu pred oči u slikama, i nestajaše brzinom treptaja, i sasvim neslućeno, pusti da ga oni oblikuju, jednom za svagda.

Nastaviće se…
Autor: Dušan Banjeglav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *