Podnebesje (drugi deo)

Ovde pročitajte prvi deo Podnebesja

GLAVA DRUGA

Majka beše isuviše blaga i jadna, on je zapamtio sa izgledom koji je imala danima uoči njene smrti. Gotovo beživotna i svileno laka, mršava da haljina visaše sa nje kao s ofingera, upalih obraza koji dodatno izdvajaše njene već isturene jagodice; a nad jagodicama dve vlažne, žute beonjače.

U svoj njenoj bedi i slabosti beše nečeg naročito gordog. Bila je to žena koja se retko izvinjavala, a i čineći to, pravila je čitavu šaradu i maskenbal.. Od izvinjenja ona je pravila puku formalnost obavijenu zluradošću. Izvinjavala se takvim tonom i pokretima, takvim stavom da se čak i u tome mogla pronaći nekakva uvređenost, nekakvo prebacivanje krivice, ukazivanje da nije ona zgrešila, da će rado, razapinjajući se,  preuzeti greh na sebe, ne bi li u drugome probudila i najmanju dozu griže savesti. A dešavalo se i to da Gavril u neretkim nastupima drekne zbog kojekakve sitnice, a ona bi odmah obarala laku, slabašnu i gotovo šuplju glavu, nečujno plačući. Te bi sažaljevajući i cepajući se napola, govorila kako joj nije do života, da se isuviše zlopati, da nije zaslužila, a zatim tražila da je nekakva bolest, za koju Petar bi siguran da i ne postoji, uzme pod svoje. Dete bi je tada zbunjeno gledalo, a kada bi otac otišao svojim poslom, ona bi mu prilazila i grleći ga govorila da joj oprosti, njoj budalastoj, i kako ga voli, više od ikoga.

To svojevrsno, majčinsko razapinjanje on pojmi i prezre nešto docnije, u svojim kasnijim godinama, uviđajući ga gotovo u svakoj ženi. Kao što bi slučaj sa jednom varoškom udovicom. U smrti njenog muža nema ničeg naročito tragičnog, čak se ona mogla i predosetiti jer takvo stanje nepokretnosti, još u njegovim godinama, nije vodilo nigde drugde do u smrt. A da stvar bude groznija no što je bila – i do tri godine nakon njegove smrti, ta ista varošanka, udovica, mogla se videti na ulici sva zamotana u crninu – skoro pa smešna pojava. Po varoši je čak brujao glas (i dan danas se može čuti ta priča sa podsmehom) da se na dan sahrane muža, udovica toliko razdražila; da je u svoj silini naricanja u jednom trenutku trosnula na zemlju u grčevima, a prisutni se uplašiše da će tog dana biti još jednog pogreba…

I na svu priču, Petar doda komentar da bi on sada, iz ovog ugla gledajući, sa slobodom rekao da u njenom plaču nema iskrene tuge, već samo puko sažaljevanje sebe same. Da je crninu nosila čisto radi utiska na druge, pokazujući svoje navodne jade i vernost, skrećući tako poglede na sebe. I da se sva tuga sastoji jedino iz toga da ona ne može da izdrži u poznim godinama život u samoći, a ne iz stvarne žalosti za preminulim, jer ko se još voljan budi u po noći da voda drugog čoveka na zahod? A kada bi je sad neko od suseda upitao kako je, uveren je, kaže, da bi odgovor bio nekako sličan ovome: „Eeee čedo moje, od kad nema moga Miloša… teško je“.

GLAVA TREĆA

Otac je pio, srozavajući dostojanstvo u naletu „dobrog života“ kako je govorio. Tako da njemu osta samo stara oficirska slava, na koju se pozivaše kad god bi nalazio na negodovanje onih koji bi govorili da mu je „bolje da ćuti“, da njegova reč nema težinu i ne vredi ništa, kao ni on sam, ali koji su mu ipak povlađivali. No čini se da svi koji su ga korili, korili su ga čisto iz kaprica, jer valja nekad udeliti koji prekor i nesuglasicu, čisto eto da ne bude sve samo puko klimanje glavom…

Dane je provodio u zabitoj seoskoj kafani, među ološima. No, on  je toliko zavoleo  to mesto iz dna duše, rekao bih najnižom strašću, klonulošću i gotovo nesrećom, a odabir na takvo mesto nije pao novca radi, jer ga je imao, već on sam odluči da je ono za njega najbolje i da se tamo oseća najprijatnije.

Gotovo da ga nije bilo među porodicom, a i kad bi došao, u svom svom nezadovoljstvu, kao da je tražio razlog da se nađe uvređen, ne bi li imao povoda da opet ode, izbegavajući da vreme provodi u kući. Prosto, bio je takav, da bi i u najmanjim pogreškama tražio odgovornog, nazivajući ga huljom nezahvalnom, premda sitnica i njegov čin drskosti nije imao gotovo nikakve veze sa nezahvalnošću, niti ičijom greškom, već isključivo njegovom željom da autoritet, svoju veličinu i gazdinstvo potvrdi po ko zna koji put. Bezbrojnošću ponavljanja, ovo uvi majku u prirodno nastao strah, pokornost i lomljivost. Strah koji nije mogao doneti ništa dobro, jer Gavril bi, i u potpunoj podređenosti za njega nailazio na zamerke, i tražio potvrdu tog straha bezbroj puta u izmišljenim situacijama. A ponekad bi i zamerka padala na tu samu podređenost, i na taj sami strah koji je ona imala od njega te bi govorio da je „ona sama od njega napravila strašnog i rogatog, da on uistinu nije takav, već samo u njojzinoj misli“. Međutim, u svoj toj njegovoj igri, išao je toliko daleko da mu čovek nikad ne bi znao šta će i kako načiniti. Znao je da se sa dubokim osmehom u sebi raduje narednom koraku što sledi, kao osmehujući se svojoj dovitljivosti, jer ono što sledi, gotovo niko ne bi mogao očekivati…

Stvar  sa njenim strahom toliko je  izmakla kontroli da je imala običaj da, ugledavši ga pred kapijom, počne sklanjati sve stvarčice koje u tom trenutku nisu bile na svom mestu, gasiti sve što je davalo ikakav zvuk, stvarajući grobljansku atmosferu i dočekujući ga u najneprijatnijoj tišini, koja, baš takva, kao da poziva na skandal koji treba da je prekine.

Bilo je slučajeva i ovakvih; da ukoliko bi se kojekakva korisna stvar u kući pokvarila, majka se trudila da je sakrije ili brže bolje popravi, no, dešavalo se da popravka nije moguća ili da se pak sakriti ne može, te da će otac, kada dođe kući, svakako primetiti nedostatak i da je haos neizbežan. Tako se desi da crkne sijalično grlo, a tim povodima, i tome sličnim, u svojoj nemoći, ona je znala da presedi čitav dan na tvrdoj trpezarijskoj stolici strahujući od njegova dolaska, prebirajući po glavi šta će i kako bi moglo biti. Sedela bi gotovo istraumirana, izbezumljenog i glupog pogleda.

Tako bi i sad. Kada polako poče da se smrkava, i baš kada bi kroz pola časa zatrebala svetlost, Gavril se vrati kući. Uđe u trpezariju, vidno pijan, namrgođen ali začudo, ovog puta oči mu nisu odavale bes, već začuđenost što ga ona gotovo i ne opazi, te progovori „šta ste se ućutali svi?“, predosećajući nekakvu glupost. Ali kada svojim debelim prstima škljocnu prekidač, a svetlo se ne upali, njemu se u glavi razdani i on shvati zašto svi ćutaše, (jer on je nju poznavao kao svoj džep) zašto ona sedi tu, ukočena, ne mičući se, izgubljenog pogleda. Ostade nekako detinje zbunjen, i u izšljenoj ulozi, glumatajući, on se baci na kolena, pred stolicu, pod nju, poče je plačući grliti ogromnim rukama, i ljubeći joj upale ubraze i izražene jagodice, govoreći: „ne boj se, ne boj se, tu sam… Ta šta je to, samo prekidač, to je ništa, ništa“.

Te on, dočaravajući svoje reči „ta to je ništa, ništa“, usta iz pognutog položaja i kao radostan što je u pitanju samo majušni problem, gotovo nikakav (što ustvari i jeste), poče blago, rukom, rušiti lomljive stvari nadomak ruku svojih, pokazujući beznačajnost opipljivih stvari. Zatim zgrabi tamnozeleni, praznični, cvetovima ukrašeni tanjirić koji je visio o zidu, star više pola veka, što njoj bi dano od svoje porodice na uspomenu, posle udaje, kao sećanje na stari dom i roditelje. I tako držeći ga u visini svojih grudi, beonjača gotovo ispalih iz kapaka, sad sav u besu, on ga svečano ispusti na pod, da se slomi, kao lomeći njenu uspomenu na njih, i kao pokazujući svoju vlast, i njenu pripadnost. „Eto, vidiš da je ništa!“, izgovori, ostavljajući je da skupi slomljene i rasute deliće zelenog porculana, koji presta biti draga uspomena na stari dom, majku, i oca, već posta sećanje na svirepost, i nešto novo u njenom životu, što se ustalilo, što se učvrstilo, što se ne da izmeniti, i na šta se mora naviknuti.

GLAVA ČETVRTA

Sva učestalost ovakih dešavanja previše uzbudi srce njeno, i kad je dete već bilo punoletno, ona se razbole. Pade u postelju mesecima, bolest je uze i ona stade iskašljavati krv sve češće. Doktori joj ne rekoše ništa da je ohrabre, već je snevesele porukom; da je njena bolest isuviše opasna, da je već odavno poodmakla, i da bi njeno lečenje stajalo izvesnu sumu novca, koju mi naravno ne bismo ispunili čak i da se proda svo imanje; (mada ne verujem da je to uopšte ikome palo na pamet). Pored toga, oni  preporučiše i dobrotvornu akciju, koja u to vreme preplavi našu varoš, i zaista bilo je slučajeva uspešnih, no ona u ljutnji , svesrdno, gotovo duboko u sebi gnušajući se, odbi ponudu, govoreći da nije valjda na to spala; i nije li potpuno glupo pomoć tražiti od njih?

Ja sam već rekao da je to bila prefinjeno gorda žena; međutim ta gordost nije bila isuviše očigledna, već nekako skrivena, ponosita. Tako stade ona jedanput rasrđena vikati na Petra, govoreći da je najgluplju i sudbonosnu odluku donela kada je pristala poći za Gavrila Kavezića, priznavajući zanesenost lepim prvim danima njihove veze, i reče da  se kaje, i da bi ona u suprotnom sada negde bila vesela i zdrava, samo da nije njih, misleći pritom na Gavrila i njega, sina, da su joj oni upropastili život, i da joj sada jadnoj ništa drugo ne preostaje, no da čeka.

– Ali zašto govoriš u množini, po ko zna koji put! Sa tvojom nesrećom ja ipak nemam nikakve veze, ti si me samo rodila, i tim rođenjem tvoj život samo još više vezala za njegov. Gotovo nerazdvojivo – Izusti Petar uvređen, u besu, ali kao već naučeno i davno pripremljeno.

– Pa da nije vas…

I tu je Petar prekine, govoreći da mu duguje izvinjenje, i da on njoj nažao ništa i nikada uradio nije. A ona mu se izvini za reč, kao govoreći „izvini što rekoh istinu“, izazivajući u njemu krivicu što on tako otvoreno prebaci njoj da greši, što bi tako grub i nepravedan, ne želeći da je sasluša.

Tih mučnik dana njene bolesti, Gavril skoro i ne dolažaše kući, ne mogavši je gledati u beživotnom stanju, a ona sve ređe i ređe ustajaše iz postelje. Najednom urani proleće, sinu sunce i sve ožive, po ulicama varoši ljudi šetaše pozdravljajući zračak sunca koji su tako nestrpljivo čekali, da otkloni dugu zimu koja im se uvukla pod kožu i udalji ih bar na dan od drva, uglja, i ložišta. I baš kada se njoj predviđao kraj, kada je  Gavril bežao od kuće, nju ozari prolete cvetanje. Podigla se jedno jutro iz postelje, u svojoj beloj haljini, držeći okrvavljenu krpicu u ruci, i dogegavši se do kuhinjskog stola,  pred Petrom se izvi i kaza:

– „Znaš… Zar ti misliš da bih ja mogla toliko nisko pasti i prihvatiti tu samoubilačku ponudu? Tu ponižavajuću ponudu o nekakvim dobrotvornim akcijama? Zar su oni mislili da sam ja spremna prodati svoju slobodu?  Ta zamisli samo kakav je želudac potreban za takav korak? Uostalom, mene ovde slabo ko i poznaje, tek me po njemu prepoznaju, „Gavrilova žena“ vele! Zamisli, ukoliko bi čovek i prihvatio takvo što, i u kojem slučaju  lečenje uspe, i on sasvim ozdravi, zamisli se i reci mi na šta bi se njegov život sveo? Time bi on izgubio svu slobodu koju je do tada imao. Njegova sloboda nestala bi sa njegovom bolešću. I ne samo što bi je izgubio, već bi je on prodao! Da, baš bi je prodao! Bio bi prinuđen nekakvim nevidljivim ali ipak utvrđenim zakonom da poštuje svo varoško ustrojstvo, sve njene običaje, da se sasvim ponaša u skladu sa njihovim zahtevima i tako izgubi lice svoje.  Prihvatanje, moj poraz, a njihova pobeda, i ako ne bih umrla od bolesti, onda bih zasigurno umrla od osećanja dužnosti. Zahvalnost oni traže! I moj život sveo bi se samo na puko ugađanje njihovim željama! Ako bih kada i htela da se pobunim, ili štogod reknem protivu njih, svi oni u jedan glas, horski!, horski bi zapevali: „ta mi smo te spasli, kupili smo tvoj život svojim novcima, a sad ćuti! I zato živi onako kako mi ištemo, i budi sigurna da mi posmatramo svaki tvoj korak sa takvom slašću jer, podsećamo te, ti si svoj život  nama  prodala“. Radije biram da grcam i umrem u bolovima, kao pas, negoli prokletu milostinju! I ona zadihana, iznemogla, istrošena posle žučnog govora uhvati se za naslonjaču stolice, i glasno dahćući nastavi;

„Ja, ipak, mislim da čovek radije bira smrt, negoli večitu uslovljenost da živi po tuđem, sa stalnim strahom od izopštenosti. A ti mogući humanitarci, ta oni sve to iz kaprica! Razumeš, iz kaprica! Po svojoj prirodi oni nisu čovekoljupci, ali sviđa im se ta ideja filantropije. Tu naravno nema iskrenosti, pre svega što sva ta gluma služi kao sredstvo za ostvarivanje nekih viših ciljeva. I onda ta ista čovekoljubiva poganština nađe se u kakvom okruženju, i onako, kao slučajno spomene svoje dobročinstvo, a zatim ga sa svih strana saleću i vele: „pa vi ste divan čovek kad tako mislite i činite, ta uzmite čaj, uzmite, šta vam još mogu doneti?“

Nastaviće se…

Autor: Dušan Banjeglav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *