Поднебесје (други део)

Овде прочитајте први део Поднебесја

ГЛАВА ДРУГА

Мајка беше исувише блага и јадна, он је запамтио са изгледом који је имала данима уочи њене смрти. Готово беживотна и свилено лака, мршава да хаљина висаше са ње као с офингера, упалих образа који додатно издвајаше њене већ истурене јагодице; а над јагодицама две влажне, жуте беоњаче.

У свој њеној беди и слабости беше нечег нарочито гордог. Била је то жена која се ретко извињавала, а и чинећи то, правила је читаву шараду и маскенбал.. Од извињења она је правила пуку формалност обавијену злурадошћу. Извињавала се таквим тоном и покретима, таквим ставом да се чак и у томе могла пронаћи некаква увређеност, некакво пребацивање кривице, указивање да није она згрешила, да ће радо, разапињајући се,  преузети грех на себе, не би ли у другоме пробудила и најмању дозу гриже савести. А дешавало се и то да Гаврил у неретким наступима дрекне због којекакве ситнице, а она би одмах обарала лаку, слабашну и готово шупљу главу, нечујно плачући. Те би сажаљевајући и цепајући се напола, говорила како јој није до живота, да се исувише злопати, да није заслужила, а затим тражила да је некаква болест, за коју Петар би сигуран да и не постоји, узме под своје. Дете би је тада збуњено гледало, а када би отац отишао својим послом, она би му прилазила и грлећи га говорила да јој опрости, њој будаластој, и како га воли, више од икога.

То својеврсно, мајчинско разапињање он појми и презре нешто доцније, у својим каснијим годинама, увиђајући га готово у свакој жени. Као што би случај са једном варошком удовицом. У смрти њеног мужа нема ничег нарочито трагичног, чак се она могла и предосетити јер такво стање непокретности, још у његовим годинама, није водило нигде другде до у смрт. А да ствар буде грознија но што је била – и до три године након његове смрти, та иста варошанка, удовица, могла се видети на улици сва замотана у црнину – скоро па смешна појава. По вароши је чак брујао глас (и дан данас се може чути та прича са подсмехом) да се на дан сахране мужа, удовица толико раздражила; да је у свој силини нарицања у једном тренутку троснула на земљу у грчевима, а присутни се уплашише да ће тог дана бити још једног погреба…

И на сву причу, Петар дода коментар да би он сада, из овог угла гледајући, са слободом рекао да у њеном плачу нема искрене туге, већ само пуко сажаљевање себе саме. Да је црнину носила чисто ради утиска на друге, показујући своје наводне јаде и верност, скрећући тако погледе на себе. И да се сва туга састоји једино из тога да она не може да издржи у позним годинама живот у самоћи, а не из стварне жалости за преминулим, јер ко се још вољан буди у по ноћи да вода другог човека на заход? А када би је сад неко од суседа упитао како је, уверен је, каже, да би одговор био некако сличан овоме: „Ееее чедо моје, од кад нема мога Милоша… тешко је“.

ГЛАВА ТРЕЋА

Отац је пио, срозавајући достојанство у налету „доброг живота“ како је говорио. Тако да њему оста само стара официрска слава, на коју се позиваше кад год би налазио на негодовање оних који би говорили да му је „боље да ћути“, да његова реч нема тежину и не вреди ништа, као ни он сам, али који су му ипак повлађивали. Но чини се да сви који су га корили, корили су га чисто из каприца, јер ваља некад уделити који прекор и несугласицу, чисто ето да не буде све само пуко климање главом…

Дане је проводио у забитој сеоској кафани, међу олошима. Но, он  је толико заволео  то место из дна душе, рекао бих најнижом страшћу, клонулошћу и готово несрећом, а одабир на такво место није пао новца ради, јер га је имао, већ он сам одлучи да је оно за њега најбоље и да се тамо осећа најпријатније.

Готово да га није било међу породицом, а и кад би дошао, у свом свом незадовољству, као да је тражио разлог да се нађе увређен, не би ли имао повода да опет оде, избегавајући да време проводи у кући. Просто, био је такав, да би и у најмањим погрешкама тражио одговорног, називајући га хуљом незахвалном, премда ситница и његов чин дрскости није имао готово никакве везе са незахвалношћу, нити ичијом грешком, већ искључиво његовом жељом да ауторитет, своју величину и газдинство потврди по ко зна који пут. Безбројношћу понављања, ово уви мајку у природно настао страх, покорност и ломљивост. Страх који није могао донети ништа добро, јер Гаврил би, и у потпуној подређености за њега наилазио на замерке, и тражио потврду тог страха безброј пута у измишљеним ситуацијама. А понекад би и замерка падала на ту саму подређеност, и на тај сами страх који је она имала од њега те би говорио да је „она сама од њега направила страшног и рогатог, да он уистину није такав, већ само у њојзиној мисли“. Међутим, у свој тој његовој игри, ишао је толико далеко да му човек никад не би знао шта ће и како начинити. Знао је да се са дубоким осмехом у себи радује наредном кораку што следи, као осмехујући се својој довитљивости, јер оно што следи, готово нико не би могао очекивати…

Ствар  са њеним страхом толико је  измакла контроли да је имала обичај да, угледавши га пред капијом, почне склањати све стварчице које у том тренутку нису биле на свом месту, гасити све што је давало икакав звук, стварајући гробљанску атмосферу и дочекујући га у најнепријатнијој тишини, која, баш таква, као да позива на скандал који треба да је прекине.

Било је случајева и оваквих; да уколико би се којекаква корисна ствар у кући покварила, мајка се трудила да је сакрије или брже боље поправи, но, дешавало се да поправка није могућа или да се пак сакрити не може, те да ће отац, када дође кући, свакако приметити недостатак и да је хаос неизбежан. Тако се деси да цркне сијалично грло, а тим поводима, и томе сличним, у својој немоћи, она је знала да преседи читав дан на тврдој трпезаријској столици страхујући од његова доласка, пребирајући по глави шта ће и како би могло бити. Седела би готово истраумирана, избезумљеног и глупог погледа.

Тако би и сад. Када полако поче да се смркава, и баш када би кроз пола часа затребала светлост, Гаврил се врати кући. Уђе у трпезарију, видно пијан, намргођен али зачудо, овог пута очи му нису одавале бес, већ зачуђеност што га она готово и не опази, те проговори „шта сте се ућутали сви?“, предосећајући некакву глупост. Али када својим дебелим прстима шкљоцну прекидач, а светло се не упали, њему се у глави раздани и он схвати зашто сви ћуташе, (јер он је њу познавао као свој џеп) зашто она седи ту, укочена, не мичући се, изгубљеног погледа. Остаде некако детиње збуњен, и у изшљеној улози, глуматајући, он се баци на колена, пред столицу, под њу, поче је плачући грлити огромним рукама, и љубећи јој упале убразе и изражене јагодице, говорећи: „не бој се, не бој се, ту сам… Та шта је то, само прекидач, то је ништа, ништа“.

Те он, дочаравајући своје речи „та то је ништа, ништа“, уста из погнутог положаја и као радостан што је у питању само мајушни проблем, готово никакав (што уствари и јесте), поче благо, руком, рушити ломљиве ствари надомак руку својих, показујући безначајност опипљивих ствари. Затим зграби тамнозелени, празнични, цветовима украшени тањирић који је висио о зиду, стар више пола века, што њој би дано од своје породице на успомену, после удаје, као сећање на стари дом и родитеље. И тако држећи га у висини својих груди, беоњача готово испалих из капака, сад сав у бесу, он га свечано испусти на под, да се сломи, као ломећи њену успомену на њих, и као показујући своју власт, и њену припадност. „Ето, видиш да је ништа!“, изговори, остављајући је да скупи сломљене и расуте делиће зеленог порцулана, који преста бити драга успомена на стари дом, мајку, и оца, већ поста сећање на свирепост, и нешто ново у њеном животу, што се усталило, што се учврстило, што се не да изменити, и на шта се мора навикнути.

ГЛАВА ЧЕТВРТА

Сва учесталост оваких дешавања превише узбуди срце њено, и кад је дете већ било пунолетно, она се разболе. Паде у постељу месецима, болест је узе и она стаде искашљавати крв све чешће. Доктори јој не рекоше ништа да је охрабре, већ је сневеселе поруком; да је њена болест исувише опасна, да је већ одавно поодмакла, и да би њено лечење стајало извесну суму новца, коју ми наравно не бисмо испунили чак и да се прода сво имање; (мада не верујем да је то уопште икоме пало на памет). Поред тога, они  препоручише и добротворну акцију, која у то време преплави нашу варош, и заиста било је случајева успешних, но она у љутњи , свесрдно, готово дубоко у себи гнушајући се, одби понуду, говорећи да није ваљда на то спала; и није ли потпуно глупо помоћ тражити од њих?

Ја сам већ рекао да је то била префињено горда жена; међутим та гордост није била исувише очигледна, већ некако скривена, поносита. Тако стаде она једанпут расрђена викати на Петра, говорећи да је најглупљу и судбоносну одлуку донела када је пристала поћи за Гаврила Кавезића, признавајући занесеност лепим првим данима њихове везе, и рече да  се каје, и да би она у супротном сада негде била весела и здрава, само да није њих, мислећи притом на Гаврила и њега, сина, да су јој они упропастили живот, и да јој сада јадној ништа друго не преостаје, но да чека.

– Али зашто говориш у множини, по ко зна који пут! Са твојом несрећом ја ипак немам никакве везе, ти си ме само родила, и тим рођењем твој живот само још више везала за његов. Готово нераздвојиво – Изусти Петар увређен, у бесу, али као већ научено и давно припремљено.

– Па да није вас…

И ту је Петар прекине, говорећи да му дугује извињење, и да он њој нажао ништа и никада урадио није. А она му се извини за реч, као говорећи „извини што рекох истину“, изазивајући у њему кривицу што он тако отворено пребаци њој да греши, што би тако груб и неправедан, не желећи да је саслуша.

Тих мучник дана њене болести, Гаврил скоро и не долажаше кући, не могавши је гледати у беживотном стању, а она све ређе и ређе устајаше из постеље. Наједном урани пролеће, сину сунце и све оживе, по улицама вароши људи шеташе поздрављајући зрачак сунца који су тако нестрпљиво чекали, да отклони дугу зиму која им се увукла под кожу и удаљи их бар на дан од дрва, угља, и ложишта. И баш када се њој предвиђао крај, када је  Гаврил бежао од куће, њу озари пролете цветање. Подигла се једно јутро из постеље, у својој белој хаљини, држећи окрвављену крпицу у руци, и догегавши се до кухињског стола,  пред Петром се изви и каза:

– „Знаш… Зар ти мислиш да бих ја могла толико ниско пасти и прихватити ту самоубилачку понуду? Ту понижавајућу понуду о некаквим добротворним акцијама? Зар су они мислили да сам ја спремна продати своју слободу?  Та замисли само какав је желудац потребан за такав корак? Уосталом, мене овде слабо ко и познаје, тек ме по њему препознају, „Гаврилова жена“ веле! Замисли, уколико би човек и прихватио такво што, и у којем случају  лечење успе, и он сасвим оздрави, замисли се и реци ми на шта би се његов живот свео? Тиме би он изгубио сву слободу коју је до тада имао. Његова слобода нестала би са његовом болешћу. И не само што би је изгубио, већ би је он продао! Да, баш би је продао! Био би принуђен некаквим невидљивим али ипак утврђеним законом да поштује сво варошко устројство, све њене обичаје, да се сасвим понаша у складу са њиховим захтевима и тако изгуби лице своје.  Прихватање, мој пораз, а њихова победа, и ако не бих умрла од болести, онда бих засигурно умрла од осећања дужности. Захвалност они траже! И мој живот свео би се само на пуко угађање њиховим жељама! Ако бих када и хтела да се побуним, или штогод рекнем противу њих, сви они у један глас, хорски!, хорски би запевали: „та ми смо те спасли, купили смо твој живот својим новцима, а сад ћути! И зато живи онако како ми иштемо, и буди сигурна да ми посматрамо сваки твој корак са таквом слашћу јер, подсећамо те, ти си свој живот  нама  продала“. Радије бирам да грцам и умрем у боловима, као пас, неголи проклету милостињу! И она задихана, изнемогла, истрошена после жучног говора ухвати се за наслоњачу столице, и гласно дахћући настави;

„Ја, ипак, мислим да човек радије бира смрт, неголи вечиту условљеност да живи по туђем, са сталним страхом од изопштености. А ти могући хуманитарци, та они све то из каприца! Разумеш, из каприца! По својој природи они нису човекољупци, али свиђа им се та идеја филантропије. Ту наравно нема искрености, пре свега што сва та глума служи као средство за остваривање неких виших циљева. И онда та иста човекољубива поганштина нађе се у каквом окружењу, и онако, као случајно спомене своје доброчинство, а затим га са свих страна салећу и веле: „па ви сте диван човек кад тако мислите и чините, та узмите чај, узмите, шта вам још могу донети?“

Наставиће се…

Аутор: Душан Бањеглав

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *