Podnebesje (četvrti deo)

Podnebesje (prvi deo)
Podnebesje (drugi deo)
Podnebesje (treći deo)

SAN PETRA KAVEZIĆA

Pod jakim osvetljenjem, u velikoj sobi bež boje, na krevetu sa belom postavom, ležaše duboko u snu otac i sin. Gavril i Petar; najednom, već oškrinuta vrata otvoriše se  toliko da iz susedne mračne prostorije uspe da se proturi glava nekog trećeg. No, proturi se glava samog Gavrila, koji bi i tamo, kod vrata, i koji ležaše zajedno sa sinom u krevetu. Zajedno sa proturenom glavom probudiše se obojica,  i onaj drugi Gavril, na vratima, sa razvučenim bolesničkim osmehom preko celog, bledog, rumenog lica polako uđe u sobu. Sobu najednom ispuni nekakva glasna tišina, gotovo napeta,  kao da sve zujaše a ipak sve bi tako mirno i bezbedno. I isti taj, dvojnik, uputi se ka krevetu, prema stani na kojoj je ležao Gavril, probuđen, ali nepomičan; i od svoje šake i prstiju on napravi pištolj. Petar sve to gledaše uznemireno, ali ništa ne uradi dok ovaj drugi, skroz priđe njegovom ocu,  i nemo, bez ikakvog zvuka, sa istim onim zluradim osmehom sa kojim je ušao, opali hitac iz ruke-pištolj i učini da Gavril umre tako nepomičan. Te  pištolj uperi ka Petru koji ustade u sedeći položaj, i taman da ispali; sva soba se ozari neobjašnjivim belilom, a Petar se nađe na prostranoj livadi.

A Tamo, sve procvalo, u daljini dorat se igra na leđima, plava devojčica nasmejana trčkara po livadi prosipajući mleko. Zraci sunca upotpuniše idilu, i kao da sve bi savršeno. Falilo je samo nekolicina ljudi i sve bi se poremetilo; no isti ti ljudi koji bi omeli sklad  nalaziše se iza leđa Petra, tamo, u daljini, na nekakvim terenima. A on, gledajući celu sliku prirode, oseti se kao deo nje, i imaše osećaj da sve što živi na toj livadi njega i ne primećuje, ali ipak znao je da pripada svemu tome. Bosonog, on napravi jedan korak po mekoj travi i tek što zakorači nađe se pred novom slikom. Stajaše na utabanom putu, koji gleda i vodi ka nekakvom vrtu; međutim, sad slika nije toliko bistra kao što bi tamo, na livadi, gde se konj igraše po travi, i gde zraci sunca padahu s neba na rosnu travu; već bi suton i magla spuštena do zemlje. Gotovo skandinavske boje, modrozelene krošnje, a tamno plavetnilo pružalo se u daljini tako da se već iza trećeg,četvrtog drvoreda nije moglo prepoznati šta sledi. Tek u daljini udari grom, časak kasnije pojavi se munja i Petar se probudi; sa lupom srca, u znoju, preplašen,  osvrćući se  po sobi, i rukama po zidu tražeći prekidač, u mraku,  grabeći za svetlost.

Vorden ART

GLAVA DEVETA

Sve se činilo kao da se dugo iščekivana sloboda sasvim približila; da je sva ona puka maštarija bila ostvariva i ležala, tu, na dohvat ruke.  Rekli biste ”nije li  to bolesno”, čekati na smrt roditelja samo radi samostalnosti? Rekao bih da jeste, ali ko zna, ipak je taj slučaj kod nas, generalno,   čest fenomen, mada prilično duboko sakriven i od nas samih. Bilo je prosto takvih slučajeva kod nas u maloj varoši, da dete, trpi, godinama, i godinama podređeno očevom autoritetu, ono smatra da biva zlostavljano i ograničavano; najednom kad odraste, dođe i njegovih pet minuta, i ”kvrcne mu u glavi”, kako govore naši varošani, i ono u mirnoći osvetnika, isprebija oca na smrt. I eto, posle u varoši svi govore kako ”ne znaju šta mu bi”, da je ono, dete,  bilo ”za primer” i  što  je najsmešnije, da je dete ”znalo uvek na ulici da pozdravi ljubaznim pozdravom”.  I eto pored svega toga, čude se, jer za njih nije nezamisliva pomisao na takvo što, i garantujem da je velika većina njih bar jednom u životu i mislila o tome; već je za njih strašan sam čin. Međutim desilo se tako da Petar bi srećnik, te ga zaobiđe takva sudbina. Ali i siguran sam da bi on pre izabrao da pobegne, negoli digne ruku. U to sam gotovo siguran!

Ta izvesna okolnost naprasne, premda ne mogu reći nepriželjkivane, smrti, dopusti da se Petar nekako upusti u život, sa prividnom slobodom. Te on, s vremena na vreme poče odlaziti u selo nadomak varoši, kako bi završavao one poslove koje je nekada završavao Gavril, a ti poslovi sastojali su se jedino iz toga da prikupi novac  od davanja zemlje u rentu.

Tako se on i uputi na taj put; i samo što poče živeti, već ga snađoše sasvim nepotrebne maštarije: ”danas u autobusu, dok sam sedeo sav u svojim mislima i maštao o mogućem zamonašenju; u punom autobusu, kao meni za inat, i baš pored mene i nadamnom nadvila prilika pozamašne, debele žene. I gotovo da sam mogao da predvidim svo sledeće. Nu, nije prošlo ni nekoliko minuta vožnje  ka susednom selu, a ona žaleći se sama sebi, naglas uzdahnu i uhvati se za leđa kao govoreći, sasvim imeđu redova, da nju bole leđa, i da pobogu, ona tako u bolezni, nema gde da sedne, i da pobogu, njoj neko, (a zasigurno sam taj neko bio ja!) mora da ustupi mesto. Vidite; ja bih možda, i sam, u svojoj dobroti, njoj i ustupio mesto samo da ona nije kojim slučajem sama, sa tako prefinjenom prepredenošću, ponavljam – sasvim između redova – rekla kako je ona ta koja treba da sedi. Ali posle tog gnusnog poteza, ne samo da samo da sam odbio  da joj ustanem, nego sam je pogledao sa takvim prezirom u očima, da ju je istog trenutka prošla želja za sedenjem, i kako mi se činilo; da ju je istog tog trenutka ona bol u leđima, koja je pritom možda bila nepostojeća, zasigurno popustila, te je tako lagano izdržala ceo put do sela, stojeći i ćuteći! Na kraju krajeva, ona može biti i kakva ženskinja, koja u svoj svojoj zaglupljenosti misli da ja njoj po tradicionalnoj dužnosti moram ustupiti mesto; te je u svakom slučaju bolje ne ustajati.
Moram napomenuti da ovakvu, podlu lukavštinu, uviđam skoro na svakom mestu gde se pojavim. Recimo, negdan pred crkvom, (ja sam ovo opazio i ranije), stoji ona sirotinja, iscepana, i sve kao da namerno sebe čini još odrpanijom, pa im nije dosta što prose tu, u ritama, već i lice svoje unakažuju i smišljaju kojekave poštapalice, ne bi li se učinile jadnijima nego što već jesu. Ne bi li se kogod smilovao i udelio koji dinar. Kakva predstava!

I ne samo što se unakaze, već tačno znaju kakav osećaj obuzima verujućeg čoveka koji se nađe pred svetim hramom. Obuzme ga nekakvo saosećanje, tuga, grešnost,  a one, te takoreći bednice, to iskorišćavaju, tako očigledno, sa namerom! I šta će čovek, zanesen tom bednom slikom nego da udeli koji dinar. A možda mu je baš taj dinar bio potreban za parče hleba ili šta već. Još ako je ulica u kojoj je crkva prometna, a jeste, pa pun  pogodak!
Poganština, na sve strane samo poganština!

Međutim nije tu sav kraj; nemalo prođe nakon što ih prezreno i prozreno pogledah, i prošavši pored njih kao pored kakvog kipa, ne udelivšim im dinar, ja se nađoh u dvorištu crkve. ”Pomaže Bog” rekoh svešteniku što se našao tu, ali on ne odgovori nego me pogleda nekako snishodljivo, kao želeći da mi kaže da ne primadam tu gde sam. A meni se sve razbistri istog trenutka i ja shvatih da me nije ranije viđao ovde, i da me zasigurno ne gleda kao što gleda one što svakog božjeg dana obitavaju ovde… Misli on:  ti, dečko, nisi deo naše porodice, i tvoj glas, dečko, nema udela nekog ovde, zato budi dobar i ne laprdaj mnogo… Znao sam ja da on mene ne primećuje baš iz toga što me je primetio,  možda baš i zbog moje odeće; jer kod nas u varoši, sve i svja što iole odsupa od već viđenog, treba ukinuti, po kratkom postupku!

Zauzeh mesto naravno u samom desnom uglu, gde nema nikog iza mene, rešen sam bio gotovo kapuljaču na glavu da stavim, no shvatih da je neprikladno. Ali, to i nije bitno, bitno je šta sam ja tamo imao da vidim; u sred crkve nekakav ćelav čovek, širok u ramenima, stoji, najupadljivija pojava kao da je s namerom birao mesto na kojem će stajati, i kao sav pobožan klanja se on, uspevuši pokoju pesmicu, pa se opet pokloni, pa skrušeno spusti glavu kao sav u bolovima od svojih grehova, i razmeće se tako svojom skrušenošću a meni bi muka da gledam! Gotov sam bio tog trenutka da mu kažem da se gubi odavde, da ovo nije mesto na koje se dolazi da bi čovek bio viđen, da bi se o njemu po varoši pričalo kao dobrom verniku, ali u zadnjem trenutku odsutah. A sve je više takvih ovde kod nas, pukih formalista, koji se klanjaju i pesmice pevaju da viđeni budu, da onaj tamo u mantiji pomisli dobro o njima. A ja sam ubeđen da sam veći vernik od svih njih. Premda nisam pročitao Novi Zavet, ali čim bih ga pročitao, ja bih već bio veći od njih,u to sam siguran! Na kraju krajeva  to  nije moja briga, i ne treba da bude.  Baš kada bih trebao da budem miran, meni ovakve gluposti naviru u glavu!

No, da se vratim gde sam stao; među gužvom u autobusu. Najednom, zaustavi se autobus i na prednja i zadnja vrata uđoše dva čoveka. Po svoj prilici kontrolori. Ipak i takvi moraju da postoje, jer srpska su to posla, da se karta plaća poznanstvom. A takve stvari, vele, moraju se suzbijati! Haha! A ti kontrolori, to su takvi ljudi, kao birani takvi kakvi su sa razlogom. Te sa karticom na grudima, kao sa  kakvim ordenom, verujem da su sebe tih trenutaka gledal kao u samog Boga u svojoj pravednosti. Ili još gore; kao u sudiju pred krivcem. Ta namrštena i otresita gospoda, suzbijala je putnike kao ovce u tor, sa obe strane, osećajući svoju nadmoć u ovoj igri. Ako se takva stvar sa ljudskim strahom uopšte i može nazvati igrom. Zaneseni svojom ulogom, znali su oni šta i kako; ako bi uhvatili kojim slučajem prestupnika, dotičnog koji nema kartu, švercera, oni su sa takvom slašću uživali u njegovom strahu i slabosti. Koja je bila vidna, a bila je vidna i ona nervoza, ”zašto nisam, budala, platio 300 dinara, te sad ne bih morao da platim deset puta više, zašto?!”

”Zdravko, imamo jednog!” – Viknuo bi oniži gospodičić, čvrstog sangviničkog lica, sav nekako ozbiljan, kao na carini: i taj drugi, dolazio bi do prestupnika, te bi zajedno stajali pred njim a ovaj, grešnik, ne znajući da im to imponuje, počeo je navoditi nekakve glupave razloge zbog kojih nije kupio kartu, i molio da, ako mogu, daju žuti karton, te da će je  sledeći put, zasigurno kupiti! A ova dva podlaca, uh, kako su samo uživala u tom podilaženju, kako su se samo naslađivali; pa jedan od njih izusti:

Eee, možda bismo i mogli. Ali, kad bismo svakom, kao što bismo sad  tebi popustili, zar bi naš posao uopšte i bio potreban? Kad bismo mi tebe sada pustili da se slobodno vozikaš, već naredni bez karte rekao bi nam, ”ej, pa pustili ste onog tamo, pustite i mene”, i zato, da ne bude zabune  i nepravde, mi tebi moramo naplatiti… Nemoj da se ljutiš na nas prijatelju, ali zakon je zakon, i mora se poštovati.

Nije mi bio jasan ovaj dijalog što se pretvarao u monolog, ali svakako da sam uviđao svu veličini zadatka koju je vršilac umislio u svojoj glavi, te svu stvar predstavio kao da hapsi kakvog okorelog kriminalca. Ali samo da sam ovaj jadnik kojim slučajem bio ja; ta ja bih odmah rekao:

Gospodine,  pišite kaznu! Sa zadovoljstvom ću je platiti.

Njega bi taj gest pogodilo i zaboleo biše nego sam šamar da sam mu lupio, ja sam u to siguran; i prosto mi došlo da zamalo kažem da i ja nemam kartu, ne bi li izveo scenu, samo eto da prkosim njegovoj umišljenoj veličini, i samo eto, da mu ne ugodim!

GLAVA DESETA

Ja mislim da u našoj varoši, pre svega vlada toliko samoljublje i što je naizgled protivrečno, toliko lažno predstavljanje, da ono prevazilazi svaku meru ružnog, i postaje ogavno! Tolika zaluđenost o opštem prihvatanju i želji za prihvaćenosti da ono postaje bolest. Toliko ljudi ovde kriju svoje najgnusnije postupke, toliko ih skrivaju od drugih da su spremni u svakom trenutku svoj greh sakriti drugim grehom. I to je opšteljudski fenomen! Toliko se oni boje istine, i istine o njima samima da su spremni da je na sve načine skriju i ostave zakopanu nekoliko metara pod zemljom. I što je najgore, ne muči se taj grešnik što je greh počinio, već što taj greh može izaći na videlo pred svima, onako, javno!  I ta paranoja njega izjeda!

Najpre bih trebao uskratiti sebi ovakva razmišljanja; ali kako kad te jednostavno teraju da razbijaš glavu o njih! Eto, baš sinoć, kada sam se izborio sa sobom i ušao u lokal da popijem piće; nije prošlo dugo vremena a na svu nesreću ovog sveta nada mnom se svila senka. Bio je to poznanik još iz škole, i nije mi samo jasno bilo šta on glumi sada u gospodskom odelu, razmetajući se na sve strane kada dobro zna da je i on bio ponižavan u toj istoj školi i da nema potrebe da glumi nekakvu veličinu! Naročito ako bih pomenuo da nije bio ponižavan jer nije imao, jer se nosio sirotinjski, već zato što je, u želji da ostavi utisak nekakva pametna i mudra čoveka, odugovlaćeži dok priča, koristio sve reči za koje mi, ostali, nikada i nismo čuli, koje su zasigurno izumrle u prošlom veku, i zbog čega je on ispadao naročito smešan, i zbog čega su ga na kraju krajeva i svi odgurivali od sebe. I sad, ta smešna figura, priće meni nekako svečano, dok sam sedeo za odvojenim šankom, pokazujući rukom konobarici da donese po još jedno piće. I sva sreća moja te sam iste sekunde odreagovao i sa takvim prezirom odbio ponudu! Zamislite samo, da sam kojim slučajem popustio i dozvolio da dotični plati ono što bih ja popio, ono što je završilo u moj stomaku, i najzad, ono što je meni učinilo takav osećaj zadovoljstva – ta on bi lično bio odgovoran za taj trenutak mog uživanja i svakako da bi dotični dao sebi na značaju što je učinio, o bože, tako plemenito delo! I još: tim slučajem on bi među nama ostavio nerešena posla! Ukoliko bih ja, recimo, sutradan ili bilo koji drugi dan, u svom neraspoloženju, prolazeći ulicom pokraj njega,  odbio da ga srdačno pozdravim; on bi zasigurno svom saputniku rekao sledeće: ”Gnjida! Vidi ga, znao je da popije na moj račun, a sad, ni ruku da digne, ni okom da pozdravi! Gnjida!”

Prosto ne mogu da prihvatim takve principe na kojima se razvilo svo naše društvo; da se u njihovom najmanjem dobročinstvu može pronaći najgnusnija želja za porobljavanjem. Da vlastoljublje prelazi te mere, te doseže čak i do jednog jedinog pića. I prosto, na tom ”jednom jedinom piću” počiva čitava kula izrađena zlim znojem varošana u težnji i želji za vlast nad drugim bićem. I zbog tog ”jednog jedinog pića” ja odbijam da učestvujem u životu, zajedno sa njima, u tom beskrajnom vrtlogu večite zahvalosti, veličanja svoga dobra i besprekorno podlog dobročinstva.

Nije ni zgoreg pomenuti i naše žene što se viđaju svuda. Čudne slučajeve, društvene dobrotvorke, što dečicu po ulicu skupljaju u svoja dvorišta, trpajući im u zasićene stomake sendviča i kolača, i što im nekoliko godina kasnije kao sa punim pravom roditelja, baš zbog tih sendviča i kolača,  prigovaraju na sve što su učinili a kosi se njihovim doživljajem sveta. Ta vrede li svi ti darovi i jednog prekora? Ali kad već spominjem njih, zašto ne spomenuti i njihove muževe? Prototipe i oličenja pravih muškarčina, sa vojničkim držanjem; koji sve što znaju jeste da budu kavaljeri prema damama, i da uče mlade kako se tako mora, a da pritom svoje žene biju. I da sve to, pod alkoholom, naglas pričaju pred svima, kao hvaleći se svojom snagom.

Kako oni sve to delikatno čine; otvore pokojoj starici vrata prodavnice kad zatreba a ženama svojim samo hladne poglede daju… I ne što ih varaju. već to čine sa najgorim ološem, sa bludnicama seoskim što odrastaju u bedi i nesreći,  i tako uprljani, vraćaju se svojoj kući, njima, gde ih one  iščekuju istrzane, uplašene, sa jelom spremnim za obed. I tako u krug, generacijski, iznova i iznova, ponavlja se ta zla kob što rađa našu oholu decu, koja opet, po svojim majkama i očevima, teže vojničkom, grubom držanju. I opet iznova, od majke dobijaju samo osmeh i odobravanje pa i za najveću glupost – što rađa večito samoljublje; a od očeva, kao suštu suprotnost, grubost i prekor, i večito traganje za onim što će najzad biti pohvalno i prihvaćeno…

Krzysztof Gocek

GLAVA JEDANAESTA

Stvar je vrlo jednostavna; nisam spreman, niti rođen, da igram njihovu igru na ”između derova”, i bijem  borbu neposrednosti. Niti mogu sažaljivog srca da posmatram prosjakinje pred hramom, jer ja u njima vidim ono najgore, jer i sami jesu takvi, najgori. Dok recimo, prilazi mi jedna prosjakinja, opet pred sam ulaz u dvorište crkve i nekako snažno, naređivački, i što je najbitnije, DiREKTNO veli ”daj pare!”, zbunih se, i nasmejah, izvadih pedeseticu iz džepa i tutnoh joj u ruke. Ne prođe mnogo, i sada na ilazu iz crkve, opet ona ”imaš para” veli, a ja je pogledah nekako kao govoreći ”pa dao sam ti već, ženo božja!” a ona, opazivši da sam joj dao, prepoznavši me, nasmeja se i kaže: Izvini, dao si mi već!

Ta vidite! Čak i u svojoj bedi ona pokazuje ljudskost i savest! Ta i da sam joj nudio, ja nisam siguran da bi ona uzela! I prosto takvim sitnicama ja ne mogu a da se ne divim. Desilo se da me pred poštom zaustavio jedan od onih što su toliko poodmakli u svojoj bolesti zavisti, da sad već piju parfeme i čist alkohol. I kao, baš jedan takav, prilazi mi, govoreći da je zaboravio pare kod kuće, i da mu fali ostatak za proviziju, pa ako bih bio ljubazan da mu dam potreban ostatak, da svrši posao?

Dajem oberučke, svesrdno dajem! I neka misli da sam mu poverovao! Ta kako je on mislio da sam ja toliko glup da mu poverujem! E, na to mu dajem novac, jer nije prefinjen i podao kao one pred crkvom, što se mažu mastima, cepaju haljine i bolesne bebe polažu u svoja krila, već tako glupo naivan i prost! E na to ja, braćo, skidam kapu!

DRUGI SAN PETRA KAVEZIĆA

Usnio sam noćas doista čudan san; posve mračan.

Naime, ne znam kako sam dospeo tu, ali nalazim se trgu varoši.  Zalazak je sunca, i još se vidi dnevnom svetlošću, čujem šum visokog drveća iza mojih leđa; najednom sa jevtinog pločnika ustaje prosjakinja, posve mi je poznata ali nikako da odredim odakle je tačno znam. Ustaje i nemo, prstom pokazuje na mene; i dalje se čuje isti onaj šum drveća iza mene, sunce samo što ne zađe, i kako ona pokaza prstom na mene tako sva svetina naglo promeni svoj pravac i uputi se ka meni. Primetih da sam okružen ljudima, i među njima ja vidim udovicu, sa crnom maramom preko glave, i drvenim krstom što pridržava rukama da stoji na pločniku, i zlurado se smeje meni, u mojoj zbunjnosti. Među masu što me okružuje ubacuje se odrpan čovek, jednom rukom kao nepokretnom spuštenom uz telo, dok je druga uprta na mene i u tom trenutku svi počinju gromoglasno da se smeju rugajući se.  Smrkava se i tama prekriva ceo trg, osvrćem se kao u bunilu, idem  u nazad i počinjem da trčim bežeći od njih. I krug se nekako raširi da smognem prolaz kako bih izašao, i bežeći ja se osvrćem, samo ona prosjakinja, što me prva ugleda, i dalje trči za mnom, i najzad ja raspoznajem njeno lice i sve više i više mi liči na Nju, moju negdašnju! I shvativši to, padoh na jevtini pločnik, i sve što osetih je škrgut i pucanje zuba.

Probudih se sav u znoju; sa mislima o njoj. Što mi se uopšte javila, zasigurno ću morati danas da je potražim, čim pre! Ako ne i odmah!

Ovde se zapisi završavaju, no ja moram napomenuti da je svo vreme čitanja i građenja priče po ovim zapisima, mene pratilo osećanje tuge, i zgroženosti nad svim svetskim, uništenim ljudskim potencijalima, propalim životima i rano uništenim srećama. Srećama koje mogle su trajati, ali koje je ono najuže okruženje dovodelo do same ivice propasti…

Dalje što sledi skovano je po uzoru na Petrov duh, ali i po priči drugih, i ponekim svedočanstvima te večeri:

Krzysztof Gocek

GLAVA DVANAESTA

Bilo je oko 18 časova tog hladnog novembarskog dana. Ukoso betonskog mostića sa ogradom od gvozdene šipke, nad nevisoko izdignutim obalama varoške barice svila se magla i presvukla čitavu poljanu iza njih. Pun mesec, zajedno sa parom prigušenim svetiljkama,  jedva je osvetljavao put. No po putu, u crnom kaputu, pognuto, sasvim sigurnim i užurbanim korakom, glavom i bradom, kretao se Petar Kavezić. On je još ranije toga dana naumio da poseti svoju bivšu devojku, i evo ga, pravo na putu k njoj. Po glavi mu se vrzmale svakojake misli, i on naročito utuvi sebi u glavu, da povodom njene čudne pojave u snu, sa takvom ulogom, ona sigurno njemu ne želi nikakvog dobra, ali da nešto želi – to svakako! I idući tako zbunjen od sna, uporno je sebi ponavljao da je to ipak samo san, kao tešeći se, da on veze sa stvarnošću ne mora da ima i da nema razloga za ikakav strah i paniku, ali ipak; strah ga obuze, i u toj tihoj jesenjoj noći koračao je glavom bez obzira… ponavljajući u sebi ”ka njoj, ka njoj!”. U svoj duševnoj usplahiranosti, on se seti onih prvih dana, i zažele je opet tako snažno, kao što je to činio u početku ljubavi; zafali mu zagrljaj i topla reč, i nadajući se da se njoj tamo kojekakvo zlo nije desilo, i da štogod može i iskamčiti od nje, samo eto stvar je trebalo što pre proveriti i brže-bolje stići!

Videviši svetlost u njenom stanu, on se obradova i utrča u zgradu. Bez ikakvog poziva, odziva, i najave on upade u stan, kao kakav provalnik. Nađe se u predsoblju, koji nikakva vrata, već samo otvor koji je na njih čekao godinama, nisu delila od trpeze i dnevne sobe. I ugledav nju u čudu, kako od šanka što deli istu tu trpezu od dnevne sobe, zbog upada  neočekivanog gosta ide ka vratima stana. No kad vide ona njega, sva preblede i vrati se korak dva unazad, prestravljena.

– Šta tražiš ti ovde? – izusti ona drsko, pribivši se leđima uz šank, kao bežeći od utvare..

– A ti si dobro, vidim… I još limun cediš, pa ti i živiš zdravo!

– Ili govori šta ti treba, ili se gubi odavde!

Skidajući kapuljaču sa glave, i stojeći nekako izvišeno nad njom, kao nad kakvim detetom kojeg je senka veličine prekrila sva – baš sam te sinoć sanjao, i to veoma, veoma čudan san, pa sam se prosto nagovorio da dođem ovde da vidim i uverim se da sve je u redu.

– Čuj, znaš i sam da nema potrebe, reče ona nekako uplašeno ljubazno, gotovo prijateljski, jer ako i onih dana ti nisam mario za mene, zašto bi uopšte sad dolazio, i to ovako naprasno, da me uznemiravaš i remetiš? Ta gubi se napolje! Viknu tako snažno.

I pritrča on ka njoj, zagrli je govoreći da ne viče, i da je sve u redu, stavljajući joj  dlanove na obraze i ljubeći je nasilno, no ona ga poče odgurivati, govoreći mu da prestane, da ne čini to i da će vrištati ne prestane li odmah.

– Može sve biti kao pre! Još uvek nije kasno; ispali Petar iz sebe, ni sam nerazumevajući odakle mu ove reči, i pade pod nju, rekavši joj nešto sasvim čudno i nevezano; da on ”’tu njenu detinju bezobzirnost nikako ne može nazvati neodgovornošću”  i da ”nešto tako bolno i privlačno gotovo nikada nije sreo”…

Međutim ona ga odgurnu sa suzama u očima, raščerupana:

– Odlazi!

Te Petar ustade sa poda, i nekako svečano se odaljivši od šanka pod kojem je maločas ležao grleći joj kolena, izvadi cedulju sa koje pročita:

''dolazim sav neveseo i mokar,
Da napravim predstavu i u izvedenoj
Tački, kažem da mi je žao...
Ti međutim znaš za ovu šaradu i
Maskenbal, pa mi večiš:
Da me znaš od ranije, i da je
Sa mnom isuviše teško, i da je
Bolje da odem tako neveseo...
Ja tada padam,
More se diže pod nama
A ti ostaješ naga
I tvoja sumnja, srećom proždrana''

– Na ovo si ti padala! I misliš da si se sad uzvisila, da možeš bez mene, da možeš i da me odbiješ? Pa ti si glupačo iste ove slatkorečivosti gutala kao žetone, i šta misliš da si sad?

Petar u besu, odbijen, skoči do nje i zgrabi je oko struka, grizući joj i ljubeći vrat zadihan, crven u licu, bacajući je na šank kao vreću. Poče joj cepati haljinu a ona u suzama, vrišteći iz sve glasa pokušavala je da mu odbije juneću glavu od njenih ispalih grudi.

No odjednom začu se lupa vrata, i na isti onaj prag što gleda na trpezarijski šank, stajala je susetka, vičući ka otvorenim vratima ”zovi policiju!”. Petar, čuvši lupu vrata i ugledavši zaprepašćenu babu kako stoji sred praga i gleda nemilu scenu, pade s nje  na pod, ustade se, sa kapuljačom na glavi i istrča iz sobe, niz stepenice, na ulicu u mrklu jesenju noć.

GLAVA TRINAESTA

Izašavši iz zgrade, sav zadihan, Petra obuzme beslovesno stanje, i poče se naglas, gorko smejati. On čučne i nastavi se bolesno smejati, kao da se ništa nije ni desilo,  ili još bolje, kao da je sve deo njegove mašte, kao da je sve bio samo san, i da je dobro što je tako. Najednom lice mu se uozbilji, zgrči u strahu i paranoji; ”zar bi se usudio? Ne, i ne bi, jer nikada i nisi imao hrabrosti!”  a pred lice mu iskoče maske svih ljudi koje je sretao svakog dana, kako prstom upiru u njega, i shvati šta ga čeka. Da je jezik što vekovima govori nemoguće vezati i da je on gotovo mrtav čovek, da će sutra svi znati za njegovo delo  i izbezumljen otrča kući.

U toj istoj kući, dan kasnije, odlazeći po nalogu, ja njega nađoh kako visi sa kuke u plafonu o koju je nekada visila svetiljka, pod njom srušenu stolicu, i zapis ”greh mojih roditelja neka je na mene”.

Autor: Dušan Banjeglav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *