Плави дим

Палио и гасио,
па изнова
палим и гасим,
цигарету за цигаретом.
У кишној ноћи,
дочекујући та иста кишна јутра,
са жутим филтером,
између ова два; па исто жута прста.
Гледам у прозоре,
не примећујем возове,
што кидишу по шинама и
хукћу сиренама.
Као жар што пепео носи,
на црну мајицу се сивило пресликава.
Ноћ још једно свеже јутро доноси,
са капима кише и мастило се мојом душом прелива.

У твом Петровграду је свануло,
устајеш ускоро,
А у мом Београду ноћ,
плави димови круже око моје главе,
хуктај воза поново узнемирује уличне псе.
Ни хладноћа ми не смета јер се с’ срцем здружила.
Цигарето проклета не гори ми прсте!
Душо усухнула, возови одоше…
Улични пси се махом разбежаше,
својим бесциљним путевима моју душу одведоше.

Аутор: Никола Олић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *