Pismo Adamu

PISMO ADAMU

Dragi Adame
nisam kriva
što smo iz Vrta proterani
krivi su prevrtači zemlje
što su iz praiskonskog blata
kipove pravili
krivi su oni što su spavali
sedam miliona godina
i nisu videli sunce na zidu
i duše u ogledalu
krivi su posmatrači
što u letu divljih ptica
ne čuše muziku etrom prenošenu
u kojoj je čak i vasiona
odrala svoja stopala plešući
krivi su ljudi iz tvog pupka
koji su me napadali u ime odbrane
pod kožu su hteli da uđu
pokušavajući da mi promene
oči, kosti i krv

Dragi Adame
zar sam kriva
što nisam bila dovoljno gola
pa me šuma lišćem oblačila
dok sam rukama vatru razgrtala
zar sam kriva
što sam disala kroz nebeske kapije
gazila drumove pakla i raja
nudila prostor za vreme
zavetovana
da budem tvoje lice i naličje
sutrašnjeg dana

Dragi Adame
još uvek trajemo
još uvek ti pišem poruke
po unutrašnjim zidovima
svog tela
i ne zaboravi
da si samo čovek
koji je okusio moje biće
a ljubav je spremna da se razbesni
ako znaš neku molitvu
sad je vreme da izgovoriš
– jer vraćam ti tvoje rebro
da budeš Ceo
tvoja Eva

Detalj

Zagrebi nanizano vreme
zarij po ranama
što ostaviše podivljali ljudi
razbacani po prošlosti
želeći da otkopaju
mene ukorenjenu

Zagrebi kožu
da bol naruši tišinu
da progovorim na sav glas
da grehom ožalim nevinost
milostivom naklonošću
s lica što se svlači

Zagrebi malo
tamo gde sam nedeljiva
gde u prvom nicanju samilosti
postajem živo u neživom
čekajući da mistici i proroci zaćute
kad u nemom hodočašću
svoj krst drugom predam
bez prava na oproštaj

Zagrebi reč
pogrešno prevedenu
razvuci rečenicu
neka misao u pesmi puca
kao loš predznak glasniku
što nezvan dolazi
i prstom ukazuje
na detalj u beskraju

ODBEGLA KARIJATIDA

Sopstvenim rukama
izvajao si me
zamrznutu u pokretu
ukočenog osmeha
bez znaka na živom telu
uhvatiš mi pogled
prepoznaš mi lice
besmrtnice

Nisam potomak Čoveka i Duha
ja sam šara u mermeru
kamen u kamenu
kao oličenje tvoje vizije
u meni živi i San i Sanjar
ja sam neuslovljena i večna
sveta ženstvenost
u najširoj ulici
najvećeg grada

Ja sam dublja dimenzija
granica između Neba i Zemlje
plen tvoje podsvesti
ja sam glas u tvojoj glavi
tvoje prvo prepoznavanje lepote
ja sam tvoja Odbegla Karijatida
koja nikada neće zaplesati
jer moja stopala ostaju
zauvek čekajuća

(a, ti
ti si samo Vajar
koji se klanjao
svakom kamenu)

Autorka: Ljiljana Stojadinović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *