Petsto rakija za šamar

Jovan Vidak, mesar u obližnjoj prigradskoj mesari, oduvek je voleo da pije, i pre rata.

Svakog dana, posle posla, negde iza četiri sata, odlazio bi u kafanu gde se nalivao viljamovkom do nekih sedam ili duže i tako ucveljen i malaksao odlazio svojoj ženi. Svakog dana bez izuzetka.

Jedne večeri, u toj ujdurmi i dimu, upita ga jedan od prisutnih, sav zacenjen Vidakovom ratnom pričom zašto toliko pije. Poprilično pripit Vidak se naprasno sneveseli te zapalivši cigaretu odbi prvi dim i poče svoju priču. Govorio je o klancima, konjima, Nemcima i njegovim doživljajima, kao veterana, sa šestom ličkom divizijom po Bosni. Krvarili smo guzice da bi nas danas zaboravili… A mi smo ga spasili. Ni boračke penzije, ni stan, ništa… Bruka. Objasnio je prisutnima da je reč o velikoj sramoti i da on stoga mora da pije kako bi zaboravio na tu veliku nepravdu koja mu je učinjena.

Negde, pred odlazak, taman što je platio za popijeno urliknu na sav glas da bi najradije otišao sada lično Tita da ošamari za veleizdaju svojih prvoboraca. Isti onaj kome je govorio o svojoj nesreći diže se i predloži opkladu: ako popiješ, druže Vidače, do kraja meseca pet stotina rakija ja ti dajem časnu reč da ćeš moći maršala ošamarti. Ja ću te njemu odvesti. Razjarena rulja prihvati ovaj predlog grohotom i aplaudiranjem, a Vidak mu samo pruži ruku i namignu kao ustajeljen znake odobravanja.

Mesec se razvalačio, dani se slivali, a Vidak je pio više nego ikada ranije, verujući naivno u obećanje čoveka kojeg je tada, čini mu se, prvi put video, mada mu odnekud dođe poznat. Stalni kafanski gosti i lokalne pijanice sa oduševljenjem su samo o toj opkladi pričali kujući Vidaka u zvezde jer je imao hrabrosti izreći nešto što svi oštećeni vetarani znaju i osećaju. Čak su počeli svoje kvote da izvlače, novci su mastili prste po kafani, kružile su raznorazne glasine da je to sve spletka i da će Vidak rđavo proći, ali on je jednako pio i dolazio u kafanu svakog dana oko pola pet i sa vrata poručivao duplu. Pio je i kad nema rakije, neki špiritus ili vodku, čega se već našlo, stremeći isključivo svome cilju, s velikom verom u sebe.

Bilo je tu par mlađih drugova koji su uredno vodili evidenciju o broju popijenih rakija urezujući ključevima po zidu recke. Došao je dvadeset i šesti april te ’71 i drug mesar prvoborac Vidak ispi i tu šestu čašicu rakije i uzviknu u delirijumu dajte mi maršala, da mu pljesnem par šamara što izazva burne reakcije kod svih prisutnih.

Njegov dan se završio uobičajno gde se, plativši, pozdravio sa svima koje zna i ne zna i bauljajući krenuo svom domu. Na putu do kuće, na samom početku njegove ulice pored njega zaustavio se jedan sivi Moskvič i dvojica krupnijih u mantilima ga ščepaše ubaciše u kola i nestadoše u nepoznatom pravcu, dižući, za sobom, pramenje prašine.

Kad se rasanio i progledao, sedeo je na stolici sa naslonom u velikoj kancelariji ispred masivnog stola od tamnog drveta. Pored njega stajao je onaj drug iz kafane koji mu je i predložio opkladu, skrštenih ruku, bezizražajna, hladna pogleda zakovanog u sopstvene lakovane cipele.

Na isprekidana unezverena Vidakova pitanja gde je i šta mu se dešava drug ga je samo smirivao spuštajući mu snažno ruku na ramena.

Utom brava pokleknu i u prostoriju ustupi maršal, najveći sin naših naroda i narodnosti, Josip Broz Tito, obučen u svoje fino svetloplavo odelo sa svim odličijima povešanim ponosno preko junačkih grudi. Zatim priđe svojoj strani stola, nasloni se rukama na nj i približi lice drugu Vidaku uz reči čujem da u Jugoslaviji postoji drug koji je za manje od mjeseca popio petsto rakija, majku ti, pa hajde ustani druže pa mi lupi šamar kao što si u kafani obećao. Vidak je ćutao, vidno otrežnjen, znojao se i podrhtavao pred Titom da bi samo naglo ustao i počeo sebi zverski da udara šamare sa obe strane dok mu oba obraza ne pocrveneše. Maršal se samo blago nasmejao.

Jovan Vidak, narodni heroj šeste ličke brigade, nestao je, i niko ga od njegovih poznanika ili prijatelja nije više video; a njegova supruga ostala je udovica do kraja svog života.

Autor: Stefan Basarić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *