Pesnička generacija

Zabeleženi neuspeh 2 ili Narcis u dvorištu moje baba Živke

Ne mogavši da opevam:
suze navirahu.
Ne mogavši patnju svoju:
dozivah te.
A tvoje kameno Ja
čvršće i jače sve,
dok ti reči,
već prah svoj
darivah;
Reči koje nestajahu.
Tvoje zlato:
prema Zvezdama,
prema Kiši,
prema Nebu,
prema meni:
ne.
Prilazeći,
sve jače,
Svetački pogled
Zazor moj dubi,
ruka Drhti,
Da te otkinem:
Ne.
Ćutiš.
sve kameniji
i jači
i veći
tvoje Ja
nadrasta,
zakrčuje pogled;
Reči nemam.
Sipaš,
Sipaš.
A moje oči vrelo dubi
zlato Tvoje
Narcise
Emilija Popović

Sloboda

Oslobodićeš se svega.
Biće to sjajno i ugodno vreme.
Nijedno leto neće biti užareno
i tako okrutno peći.
I avgust će biti blaži,
prijatniji.
Bacićeš teret,
osetićeš olakšanje.
Nećeš više luckasto sudbinu čitati sa limenke,
pa ko još to radi?
Ne moraš slušati loš rokenrol dok voziš,
ni pisati nespretne stihove.
A i kome više trebaju stihovi?
I biće te briga da li ćeš uhvatiti ružičastog leptira,
a verovatno ga nećeš više ni vdeti.
Topla čokolada će biti toplija,
a prvi sneg neće biti tako mokar.
I što bi ti trebala neka srca od plastike,
sve tričarije i izmišljotine.
Nećeš živeti u iluziji,
neće te peći,
oslobodićeš se.
Biće to sjajno i ugodno vreme.
Ivana Nikolić

kristali s dlana sriču sudbinu

Eleonora.
Eleonora,
reč bez zvuka
isto je što i
telo bez čoveka,
konopom svezano
za sunce.
Eleonora,
smisao se
odavno
iselila iz naše ulice,
Eleonora,
ja nikada nisam
umeo da opsujem
tvrđe i zanosnije
od tvog imena,
izvini,
moje reči
šuplje sazdane
ođekuju,
moje reči
slomljenih kostiju puze
preko zakržljale
gladi za životom.
Eleonora,
želeo sam samo
da ti kažem,
pročitao sam u novinama
da će danas
pasti sneg.
Beži,
Eleonora!
Eleonora,
beži,
tako ti Boga,
sakrij dušu,
sneg nije kiša,
sneg ne sklizne sa kaputa,
sneg se uvuče u krvotok
sneg promrzne srž
svega što si
ikada poznavala
ili ćeš poznavati
(i mene).
Eleonora,
studena sećanja
cvokoću kao zubi
niz sleđenu kaldrmu
jednom skliznuli ljudi
nikad više
ne hodaju na prstima
Eleonora
ciča-zima
vatre šapuću tiše
i plavlje
toplo se povlači
iz boja
Eleonora
ti znaš kako zima
utiče na moje
reči
a piše ovde
masnom farbom
evo pogledaj
samo što nije
samo što nije
ja se plašim
Eleonora
Eleonora
rukavice sam
zaboravio u
prethodnim decenijama
Eleonora
zašto si
još uvek tu
beži, pobogu
Eleonora
o Eleonora
hibernacija je
san nad snovima
spavanje je
krah budnog čoveka
sanjanje je
nusproizvod samoće
eleonora
eleonora
zubato sunce
su reči koje drhte
naslućujem
belinu
ti nikada
nisi nosila belo
eleonora
miriše na
tvrde suze neba
belo je boja
čednosti je boja
čistog boja
svetog
eleonora
vidim ga
leluja
pruža prste
moje srce
od inja
odavno ne kuca
trči
eleonora
gde si eleonora
zavesa ili veo
svejedno
eleonora
tako je hladno
beži
eleonora
jer
ako
sada
ne
pobegneš
eleonora
ja ću
možda
konačno
shvatiti
da
nikada
zapravo
nisi
ni
bila
ovde
Nemanja Ćurčić

Pesme su nastale u okviru kursa Kreativno pisanje poezije, pod mentorstvom prof. dr Dragana Stanića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *