Osmeh sladoledžije

Osmeh starog sladoledžije na trgu
ponovo isijava u grudima pešaka
miris izgubljenog vetra pada oko dečijih glava
i kupa im snove svetom vodicom iz oblaka
od šećerne vune
dok se ulični psi krštavaju u zamućenim lokvama
žedne oči starog sladoledžije
čekaju da piju iz neba koje mađioničar sa šarenom kravatom
pred svima skida
stavljajući ga u šešir
tamo gore ostaje prazan list
na kojem ulične harmonike prašnjavim notama crtaju
apstraktni ekspresionizam
nalik na lubenicu i senku ostarelog leta.
Iza balkona na napukloj fasadi
pet-šest lastavica kreću da nas pronađu prateći otsečke
i slučajno se sreću na drugoj strani planete
dok prodavac sladoleda
na staroj drvenoj kutiji
sedi i čeka
pad svake kapi nazad u fontanu
tupi korak sekundarice
i kišu koja tačno u podne
u snu treba da ugljeniše
vazduh iz obližnjeg parka
prema kom žure psi raznoseći na kočiji
beskrajno široke osmehe.

11 243 metara purpurnog Mediterana

Avionska krila izcrtavaju nove letnje mirise
u maglama ih očekuju sutrašnji osmesi
kao zora ili kao zalaz
spokojnim očima obojeni dan
nazire proviđenje u svim plavim istinama
gluvare vetrovi brznom kobne misli
utišanoj u oblaku koji liči na Helderlin
u harmoniji tri boje dalje od prozora zateže pojas
jedne misli u potrazi po čekaonicama
u redovima za mirise leta koja se tek trebaju dogoditi
svaka sumnja dogoreva u dodiru sa savršenim morem pred nama
ni jedna mantra ne izgovara ponovo isti muk
avionska krila omeđuju
novu parčad budnosti u kolažima smrti
prevarenoj nalik ravnoj dugi na kraju pogleda.

Zemlja još jednom dočekuje dubokim uzdahom privremeni zagrljaj
i broji galebove koji prate jedrenjake natovarenih senki.

Reči koje odleću i doleću

Naslovne stranice crtaju samo kockastu stranu kosmosa istine
Krajnja je pobeda nad strahom, šapnuo je Magelan
kada on postane dosadan
i polete ka Mesecu
koji se od diska kamuflira u otsečak
Neke reči odleću
Odlaze u bitku kao redovi jednookih vojnika
drugi ih čekaju
kao svetleće kocke bioskopa u Bilbau
smeštene ovde u dočeku pesnika koji
otiske mašte razapinje na deblu reči
a za koju tvrdi da je bačena odgore
Neke reči odleću
vibriraju oko svoda svetlosti i zvezda
nepoznati glas od niotkuda
govori im da imaju zadatak da izračunaju prašinu
iz galaksija, zrno po zrno
mrak je veliki, ali apsurd je glasniji
crne rupe implodiraju u intergalaktički smeh
dok treće reči
lete sa žilavim vetrom
i doleću na periferijski kosmodrom
neumorno, dočekuju ih deca koja skaču svom snagom
tresući sve do centra
igralište i planetu.

Autor: Stefan Markovski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *