Осмех сладолеџије

Осмех старог сладолеџије на тргу
поново исијава у грудима пешака
мирис изгубљеног ветра пада око дечијих глава
и купа им снове светом водицом из облака
од шећерне вуне
док се улични пси крштавају у замућеним локвама
жедне очи старог сладолеџије
чекају да пију из неба које мађионичар са шареном краватом
пред свима скида
стављајући га у шешир
тамо горе остаје празан лист
на којем уличне хармонике прашњавим нотама цртају
апстрактни експресионизам
налик на лубеницу и сенку остарелог лета.
Иза балкона на напуклој фасади
пет-шест ластавица крећу да нас пронађу пратећи отсечке
и случајно се срећу на другој страни планете
док продавац сладоледа
на старој дрвеној кутији
седи и чека
пад сваке капи назад у фонтану
тупи корак секундарице
и кишу која тачно у подне
у сну треба да угљенише
ваздух из оближњег парка
према ком журе пси разносећи на кочији
бескрајно широке осмехе.

11 243 метара пурпурног Медитерана

Авионска крила изцртавају нове летње мирисе
у маглама их очекују сутрашњи осмеси
као зора или као залаз
спокојним очима обојени дан
назире провиђење у свим плавим истинама
глуваре ветрови брзном кобне мисли
утишаној у облаку који личи на Хелдерлин
у хармонији три боје даље од прозора затеже појас
једне мисли у потрази по чекаоницама
у редовима за мирисе лета која се тек требају догодити
свака сумња догорева у додиру са савршеним морем пред нама
ни једна мантра не изговара поново исти мук
авионска крила омеђују
нову парчад будности у колажима смрти
превареној налик равној дуги на крају погледа.

Земља још једном дочекује дубоким уздахом привремени загрљај
и броји галебове који прате једрењаке натоварених сенки.

Речи које одлећу и долећу

Насловне странице цртају само коцкасту страну космоса истине
Крајња је победа над страхом, шапнуо је Магелан
када он постане досадан
и полете ка Месецу
који се од диска камуфлира у отсечак
Неке речи одлећу
Одлазе у битку као редови једнооких војника
други их чекају
као светлеће коцке биоскопа у Билбау
смештене овде у дочеку песника који
отиске маште разапиње на деблу речи
а за коју тврди да је бачена одгоре
Неке речи одлећу
вибрирају око свода светлости и звезда
непознати глас од ниоткуда
говори им да имају задатак да израчунају прашину
из галаксија, зрно по зрно
мрак је велики, али апсурд је гласнији
црне рупе имплодирају у интергалактички смех
док треће речи
лете са жилавим ветром
и долећу на периферијски космодром
неуморно, дочекују их деца која скачу свом снагом
тресући све до центра
игралиште и планету.

Аутор: Стефан Марковски

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *