Onima što lutaju bez pesme

POEZIJA KOJE NEMA
*onima što lutaju bez pesme

Ptice su me privezale za ovu planetu:
onda su kukavičkim glasom iščezle
samo ne bih li razotkrio kome da sudim.
Još vezan mirišem prohujali pepeo:
neveseo kako pada mi na teme kao sneg.

Ne milujem breg što mi pluća oduzima
i ostavlja kamenje gde su možda živele
grudi. Živim za melodije koje ne mogu
izreći zemaljskim rečima dok pevam.
Ljudi su ponajviše slepi u svom sluhu.

Dovoljno je da vidim poeziju u vazduhu
koju sam izrekao dok je korenje nicalo
iz šaka: iz davno probuđenog mraka i
umrlih pesama. I sada čujem bolesti
svih mojih prethodnika kako zapomažu.

Ptice su me privezale za ovu planetu:
onda su kukavičkim glasom iščezle.
Vidim samo pepeo koji pada mi na mesto
gde su možda živele boje. Poput cveća.
Ljudi su ponajviše slepi u svom duhu.

Glava prepuna vizija tera me na reči
koje prihvatam i lečim. Od hladnoće.
Sada osećam bolesti mojih prethodnika:
i tuđi glasovi bore se oko mojih šaka
na kojima počiva neizgovorena poezija.

OTKROVENJA

Zenice su naviknute da objedinjuju krv
pomešanu sa mojim ogorčenim mastilom;
jer ne poznajem poreklo svojih udova.
Zato oslobađam javu koju razum ne dodiruje
uhvativši pero od podzemnih ptica.

Iznad oblaka postoje još veće panorame.
Zaspao sam na bledom jastuku što crpi
reči za nas ovde. Za nas željne otkrovenja.

Pesme traže samo moje ropstvo: i tek sada
razumem predskazanja. Život prepun kajanja
steže me za dlanove dok iz vena izleću –
kameni blokovi. Za članke učvršćeni su
teški okovi i zmije: pocrveneli od
oguljenih kostiju. Pred vratima je opomena

raširenih ruku zato što sam privukao
kamenje dalekih očiju. Došao sam neumitno
propevavši za druge: za predele van ovih:
i za svoju ljubav. Pišem za skelete jer moram
dokazati da i mrtvi žive nenapisanom
pesmom: koja pršti poput samoubistva.

Iznad oblaka postoje još veće panorame.
Zaspao sam na bledom jastuku što crpi
reči za nas ovde. Za nas željne otkrovenja.

POSLE STVARANJA PESME
*zbog bolesti koje nema

I posle pesme ne umem sklopiti ljudske kapke
zbog umora. I umoran sam jer je pesma postala čedo
usvojeno bez mog saznanja. Postao sam samo ta pesma
sve dok neka druga ne ugleda roždestvo. Možda
za nijansu u kilogramima teža. Ali ipak je moja.

Zbog nje sušiće mi se usta već odavno popucala;
zbog nje ću zavoleti zvezde što otvaraju bez tona.
Svet je prolazan. A i ova noć gde mislih na jame
proći će bez mog treptaja jer ću uveliko spavati.

I sada spavam. Verujem da i golema pesma spava
zajedno sa mojom glavom težom od svih oblaka.
I ovo pisanje nije stvarno već samo želja noći
da postojim. Postojaću uvek sve dok mogu snove

mešati sa zemaljskim bojama. To su moja platna;
neoblikovani mermer egzistencije u lepoti.
I dalje me nema jer je snoviđenje uzelo ovu zvezdu
otvorivši je da bi neko drugi mogao da živi.

ISPARAVANJE REČI

Reči proizilaze kraj ušiju onih koji ne slušaju
i svako ljubi samo svoju pesmu. Tuđa bledi i nestaje.
Gledam u oči ženu koja plače za pomrlim glavama;
gledam i pazim kako drugi ne osećaju i čekaju krug.

Red beše od lažnih treptaja i slepih usana. Muk.
Ne čuh zvuk jer je sunce prizvalo tuđe duše iznad nas.
Tuđe sreće i nesreće lepe se za ovu glavu poput sna
koji nam se rođenjem nameće. I sada pevam bez reči.

Mogu obići celu planetu sa osmehom koji će doći
bez mog oseta za budućnost. Volim zenice spontano
stvorene zato što ih moje misli privlače i zovu.

Ne poznajem pticu ovu što leži otvorenih grudi
na sred ulice: i ne postoje ljudi – već snovi o njima.
Poput dima nestaju reči. I više ih i ne čuje niko.

Autor: Rade Šupić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *