On koji je živeo

Nosio je u sebi sva lebdeća razočarenja. Žurio je da javi. On – koga niko ne čuje, niko ne vidi, a još manje želi. U njemu, miris dima i crne čestice vodile su borbu s istopljenim nebeskim suzama. Mešavina njega hitala je svetom uspaničeno, a teško. Pokupivši usput sve što jedan čovek može da doživi, zastao je. Baš tu, pored nje.

Miris trave milovao joj je čula. Sedela je beskrajno mirna gledajući u narandžasto-plavo nebo. Rekli su joj da će postati majka. Iz sjajnog pogleda, pokrenute srećom,  kapljice su se trkale do mekane tkanine na njoj. Tišina je bila dovoljna. U kući ju je čekao muž. Tek treba da mu kaže. Sreća se ostvaruje kada je dovoljno dugo čekaš. Život tek počinje. Sreća je ostavljala trag za njom.

Hitao bi dalje raznoseći dobru volju. Impulsivna energija pokretala bi njegovu brzinu i gurala njegove namere. Ipak, retki su mu se radovali. Njegova zloslutnost zabrinjavala je mnoge, iako on štetu nije nanosio ukoliko bi bio blag. Naprotiv. Međutim, ponovo je naleteo na zatvoren prozor.

Tinejdžer mirnog izgleda nije ga primećivao. Učaurio se u svet tamne sobe i svetlih ekrana. Rastrzan između smajlija iz poruka koji povremeno dobijaju demonska obličja, i likova iz video igrica, on ne postoji. U želji za izgradnjom sopstvene ličnosti, pobedila ga je sila tuđih mišljenja. Neprihvatanje od strane približno nesrećnih duša gurnulo ga je u priču sastavljenu od ispraznih oklopa sličnih osećanja. U toj priči bol je onaj kome se klanjaju, dok je realnost lažna slika sveta. Sve je crno. Umreti da ne bi živeo sa drugima. Života nema.

Ponelo ga je teško sivilo. Ljudi su s mukom gledali kroz njega, naletivši pri svakom koraku na hladnoću. Jedva se disalo. A on je egzistirao. Vratio se decenijama unazad. U isto sivilo, u istu kuću.

Sićušno dete cupkalo je na pragu držeći majku za ruku. Kroz mučno sivilo još uvek se nisu videli obrisi. Dečak je bio nestrpljiv i već se na licu pojavljivao skriveni osmeh koji je silno želeo da izbije. Eno ga! Čovek u crnim čizmama i zelenoj uniformi se približava. Eno ga još jedan! Rat je gotov, oni napokon dolaze. Dečak se otrgnuo iz majčinske ruke i pohitao u zagrljaj ocu. Sivilo nije sprečilo sreću. Dečija radost ispunila je ulicu. Postojao je samo taj zagrljaj i samo čovek koji je heroj. Ljubav koja je ođekivala porodičnom milinom i sigurnošću, samo taj zagrljaj jak i originalan u svim svojim kopijama. Heroj koji je spasao život. Život se dešava.

Rasterao je sivilo i prešao u neki drugi dan, godinama daleko. Sunce ga je šibalo u novi pokret. Ljudi su se divili danu. Ljudi vole leto. A on, kao da je stajao, a opet, nikako nije bio na istom mestu.

Devojčica je to znala. Osetila bi svaki njegov poljubac i nežni dodir. To je i jedino što joj je držalo pažnju. Jedino što se dešavalo. Prosjačka kutija i iscepana prljava haljina nikad nisu bile dobre sagovornice. Prolaznici i njihovo slepilo usmereno njoj, samo su uznemiravali posekotine na njenoj duši. Pomirenost sa nepostojećim životom i cipelama prolaznika kao jedinim prijateljima bili su njena jedina nada. Jer… Možda ipak… Možda se neka cipela okrene njoj i dopusti joj, obezbedi joj, da živi. To bi često govorila mravima, insektima koji su joj bili najbliži. U tu reč slivala je sve svoje želje. A njemu, koji joj je darivao svoje poljupce, poslednjim dahom jedne zime, šapnula bi mu, po ko zna koji put: ,,Živi.“

Tada je on opet u funkciji glasonoše proputovao trenucima. Poražavala ga je brzina kojom se sve dešavalo i njegova nemogućnost da to sve zaustavi. A nosi sve u sebi. Gde god i kad god, sve je u njemu. Hita da kaže. I prenosi reč – živi.

Devojka bez kose i obrva je stajala pod krošnjom drveta. Kiša je sputavala svaki pokret. Oluja se utihlo spremala za napad. Duboko je disala i slušala iznova i iznova jednu istu reč. To joj je lekar jutros rekao nakon saopštenja da je neumorni rak napustio njeno telo. Svaki tupi zvuk kapljice koja udara u list njoj je davao snagu. Ona će moći, napokon će moći, sve. Ona je pobedila. Skupila je hrabrosti i snage i pobedila. A ako je to uspela, onda su sve ostale prepreke isuviše male da bi se o njima unapred brinula. Pluća su se nadimala čistog  mirisa  nakon kiše. Sa životom se bori.

Borio se i on s otežalim krupnim suzama. Ipak, one su ga držale pri tlu i onda kada je život bio za nijansu okrutniji. Ne život, ljudi. Onda kada su mnogi znali ko su i ispaštali baš zbog toga. Danas se ispašta jer niko sebe ne poznaje.

Tada se čovek izjasnio kao Jevrej. Zbog toga je trpeo ono što ni kamen ne bi smeo da trpi. Tada su ljudi znali ko su, ali nisu shvatali zašto je to pogrešno. Jer i nije bilo. Trpeo je kidanje tela i duše. I opet, postojala je nada. Nada koja je odzvanjala željom su njegovi najmiliji živi i nepovređeni. Preživeti da bi živeo sa drugima. Pucanj ga je ubio. Njegovi najmiliji su preživeli. Život ne prestaje.

Sve je te pomešane slike nosio on. Tuđe uspomene sazdane u providnoj masi. Sve se to kupilo u njemu i sve je morao da kaže, da pokaže, da upozori na život. Da li ga čuvamo ili će prohujati s vihorom? U istom trenutku, a u različitim vremenima, svi su ga posmatrali. Pravio je uskovitlane talase izmešane varnicama, kapljicama, sitnim trunjem i vikao: „Čujte me!“

Ona ga je gledala zabrinuto brinući se za život koji nastaje u njoj. Tinejdžer je na prozor spustio roletne, pojačao muziku na slušalicama i bezbedno na internetu tražio ubistvene kombinacije lekova. Dečak je verovao da njegov heroj može i njega da pobedi i znatiželjno ga posmatrao.Devojčicino telo je dočekalo promenu, ali ona nije bila prisutna da u njoj uživa. Devojka se divila njegovoj snazi i lepoti i radovala se ponovnim susretima s prirodom. Najmiliji stradalog su ga posmatrali i mučili se s uspomenama. Svi u istom trenutku, a u različitim vremenima su slušali njegov huk, a shvatili poruku koja nije bila izrečena već doživljena.

Za njim kao opomena ostaje buka izlomljena u mrvicama. Mrvice opominju da čovek zastane, oseti, živi, čuva. Sve to što se u njemu vrti, čovekova je briga. Sve to što on u sebi nosi, deo je čoveka. Nastavio je  svoj put. Povremeno glasno vikne i nestane. On – koga niko ne čuje, niko ne vidi, a još manje želi. Ali treba čuti…Čuti reči vetra koji svuda prolazi.

Autorka: Snežana Orčić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *