Он који је живео

Носио је у себи сва лебдећа разочарења. Журио је да јави. Он – кога нико не чује, нико не види, а још мање жели. У њему, мирис дима и црне честице водиле су борбу с истопљеним небеским сузама. Мешавина њега хитала је светом успаничено, а тешко. Покупивши успут све што један човек може да доживи, застао је. Баш ту, поред ње.

Мирис траве миловао јој је чула. Седела је бескрајно мирна гледајући у наранџасто-плаво небо. Рекли су јој да ће постати мајка. Из сјајног погледа, покренуте срећом,  капљице су се тркале до мекане тканине на њој. Тишина је била довољна. У кући ју је чекао муж. Тек треба да му каже. Срећа се остварује када је довољно дуго чекаш. Живот тек почиње. Срећа је остављала траг за њом.

Хитао би даље разносећи добру вољу. Импулсивна енергија покретала би његову брзину и гурала његове намере. Ипак, ретки су му се радовали. Његова злослутност забрињавала је многе, иако он штету није наносио уколико би био благ. Напротив. Међутим, поново је налетео на затворен прозор.

Тинејџер мирног изгледа није га примећивао. Учаурио се у свет тамне собе и светлих екрана. Растрзан између смајлија из порука који повремено добијају демонска обличја, и ликова из видео игрица, он не постоји. У жељи за изградњом сопствене личности, победила га је сила туђих мишљења. Неприхватање од стране приближно несрећних душа гурнуло га је у причу састављену од испразних оклопа сличних осећања. У тој причи бол је онај коме се клањају, док је реалност лажна слика света. Све је црно. Умрети да не би живео са другима. Живота нема.

Понело га је тешко сивило. Људи су с муком гледали кроз њега, налетивши при сваком кораку на хладноћу. Једва се дисало. А он је егзистирао. Вратио се деценијама уназад. У исто сивило, у исту кућу.

Сићушно дете цупкало је на прагу држећи мајку за руку. Kроз мучно сивило још увек се нису видели обриси. Дечак је био нестрпљив и већ се на лицу појављивао скривени осмех који је силно желео да избије. Ено га! Човек у црним чизмама и зеленој униформи се приближава. Ено га још један! Рат је готов, они напокон долазе. Дечак се отргнуо из мајчинске руке и похитао у загрљај оцу. Сивило није спречило срећу. Дечија радост испунила је улицу. Постојао је само тај загрљај и само човек који је херој. Љубав која је ођекивала породичном милином и сигурношћу, само тај загрљај јак и оригиналан у свим својим копијама. Херој који је спасао живот. Живот се дешава.

Растерао је сивило и прешао у неки други дан, годинама далеко. Сунце га је шибало у нови покрет. Људи су се дивили дану. Људи воле лето. А он, као да је стајао, а опет, никако није био на истом месту.

Девојчица је то знала. Осетила би сваки његов пољубац и нежни додир. То је и једино што јој је држало пажњу. Једино што се дешавало. Просјачка кутија и исцепана прљава хаљина никад нису биле добре саговорнице. Пролазници и њихово слепило усмерено њој, само су узнемиравали посекотине на њеној души. Помиреност са непостојећим животом и ципелама пролазника као јединим пријатељима били су њена једина нада. Јер… Можда ипак… Можда се нека ципела окрене њој и допусти јој, обезбеди јој, да живи. То би често говорила мравима, инсектима који су јој били најближи. У ту реч сливала је све своје жеље. А њему, који јој је даривао своје пољупце, последњим дахом једне зиме, шапнула би му, по ко зна који пут: ,,Живи.“

Тада је он опет у функцији гласоноше пропутовао тренуцима. Поражавала га је брзина којом се све дешавало и његова немогућност да то све заустави. А носи све у себи. Где год и кад год, све је у њему. Хита да каже. И преноси реч – живи.

Девојка без косе и обрва је стајала под крошњом дрвета. Kиша је спутавала сваки покрет. Олуја се утихло спремала за напад. Дубоко је дисала и слушала изнова и изнова једну исту реч. То јој је лекар јутрос рекао након саопштења да је неуморни рак напустио њено тело. Сваки тупи звук капљице која удара у лист њој је давао снагу. Она ће моћи, напокон ће моћи, све. Она је победила. Скупила је храбрости и снаге и победила. А ако је то успела, онда су све остале препреке исувише мале да би се о њима унапред бринула. Плућа су се надимала чистог  мириса  након кише. Са животом се бори.

Борио се и он с отежалим крупним сузама. Ипак, оне су га држале при тлу и онда када је живот био за нијансу окрутнији. Не живот, људи. Онда када су многи знали ко су и испаштали баш због тога. Данас се испашта јер нико себе не познаје.

Тада се човек изјаснио као Јевреј. Због тога је трпео оно што ни камен не би смео да трпи. Тада су људи знали ко су, али нису схватали зашто је то погрешно. Јер и није било. Трпео је кидање тела и душе. И опет, постојала је нада. Нада која је одзвањала жељом су његови најмилији живи и неповређени. Преживети да би живео са другима. Пуцањ га је убио. Његови најмилији су преживели. Живот не престаје.

Све је те помешане слике носио он. Туђе успомене саздане у провидној маси. Све се то купило у њему и све је морао да каже, да покаже, да упозори на живот. Да ли га чувамо или ће прохујати с вихором? У истом тренутку, а у различитим временима, сви су га посматрали. Правио је усковитлане таласе измешане варницама, капљицама, ситним труњем и викао: „Чујте ме!“

Она га је гледала забринуто бринући се за живот који настаје у њој. Тинејџер је на прозор спустио ролетне, појачао музику на слушалицама и безбедно на интернету тражио убиствене комбинације лекова. Дечак је веровао да његов херој може и њега да победи и знатижељно га посматрао.Девојчицино тело је дочекало промену, али она није била присутна да у њој ужива. Девојка се дивила његовој снази и лепоти и радовала се поновним сусретима с природом. Најмилији страдалог су га посматрали и мучили се с успоменама. Сви у истом тренутку, а у различитим временима су слушали његов хук, а схватили поруку која није била изречена већ доживљена.

За њим као опомена остаје бука изломљена у мрвицама. Мрвице опомињу да човек застане, осети, живи, чува. Све то што се у њему врти, човекова је брига. Све то што он у себи носи, део је човека. Наставио је  свој пут. Повремено гласно викне и нестане. Он – кога нико не чује, нико не види, а још мање жели. Али треба чути…Чути речи ветра који свуда пролази.

Ауторка: Снежана Орчић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *