O rečima

– Pričaj mi nešto o sebi – kaže, naslonjen na ogradu terase, dok pali cigaretu.

Mirno, sigurnim pokretima, prinosi upaljač, povlači dim i upućuje mi značajan pogled.

Ja okrećem glavu put grada koji bukti ispod nas i mislim kako bi lako bilo sada izmisliti tuđu priču, nekog bezimenog i naizgled sasvim običnog stanovnika, eto, na primer, one zgrade, koji možda baš ovog trenutka isto stoji na terasi i priseća se svoje neprežaljene ljubavi. Ili, možda, pogoditi životnu istoriju ljudi iza prozora sa kojeg neprestano dopiru zvuci klavira, najčešće Debisi.

Mogla bih osmisliti i priču našeg komšije, profesora u penziji, koji svako jutro nosi buket svežeg cveća, iako više nema kome da ga pokloni. Mogla bih…

– Hej, jesi li dobro? – približava mi se. (Volim njegove oči.)

Nisam dobro… Ne mogu da ispričam svoju priču. Ponestaje mi reči! Bujica misli koje nikad nisu zadovoljne svojim izrazom, znaš li kakav je to pakao? Rečenice mi se rasparčavaju, reči imaju čudan prizvuk, odjekuju u meni kao neki nepoznat eho, trag neke predivne ali minule poeme.

A nekad su mi reči bile sve. Sada ih ne prepoznajem, ili me ne prepoznaju. Stoje preda mnom, zamišljam, i gledaju me razočarano, taj skup svih mojih priča, pesama, beležaka, sada beživotnih utvara koje me proganjaju i jure. Zašto si nam oduzela smisao? – čujem ih kako me, izbezumljeni, optužuju. – Nismo ti se više sviđali? Nismo bili dovoljno dobri za tebe? Htela si da nas pomešaš sa hiljadama novih jezika, a onda, kada si napravila takvu zbrku, omakli smo ti se kontroli.

Dobro znaš – šapuću mi – da smo mi sastavni deo tebe. A odrekavši se nas, sebe se odričeš! Ne samo sebe, već i realnosti oko sebe, jer mi, mi smo tvoja realnost. Sada moraš naći nove kategorije za svet, jer mi to više nismo.

Nećeš više kroz nas moći spoznati biće jezika, suštinu pričanja, radost jasnog i preciznog imenovanja, sve je to – prah i pepeo! Dim! Ogolila si nas do banalnosti, zato ćemo od sada za tebe biti samo potencijal, samo mogućnost ostvarivanja tvojih pesničkih snova, ali nikad njihova realizacija! Šta kažeš na to, ”književnice”?

– Dobro sam, ljubavi – uspeh da se otrgnem iz misli – samo, znaš, teško je ispričati nešto o sebi tek tako. Mislim, nisam ja više tako dobar pripovedač kao što sam nekad bila, sećaš se da sam ti pričala kako sam pisala… Uostalom, sve o meni već znaš, ili si mogao da zaključiš. I ja, kao i svi drugi, imam svoje snove, strahove, prošlosti.

– Znam tvoje snove, svi ih znaju. Pričaj mi o strahovima – povlači dug dim – Šta te plaši?

– Plaši me… tišina. Nedorečenost. Znaš ono zatišje između nota? Kad nisi siguran sledi li novi čin ili je to ipak kraj kompozicije. Strepim od takve jedne neizvesnosti. U mom slučaju to su, razume se, reči, tj. njihovo nestajanje. Šta raditi ako se ne nađe dovoljno dobra reč? Ili, još gore, ako reč koju tražiš i ne postoji više, iako je nekad postojala, negde u tvom sećanju? Pa to je potraga za izgubljenim!

Naravno, ti nikad ne znaš kada ćeš krenuti da tražiš reč, koje više nema.

Razvučeš konac priče, počneš da pleteš svoje šare, od kojih neke prepoznaješ, a neke tek tu, na licu mesta, smišljaš, a zatim se – zapleteš, nenadano i tragično se zapleteš. Onda očajnički pokušavaš da nađeš tu reč, taj igleni potez, koji te može nekako spasiti i, u par koraka, divno povezati sve prethodno pletivo sa novim delićima. Međutim, kako često biva, reči koje ja posedujem – to su neke nove mustre, drugačijeg porekla i služe, prosto, da ovo prethodno pletivo rasparaju, raskidaju, izbodu, unište, obesmisle, pretvore u jedno veliko – ništa.

I onda, onda od tog velikog ništa, od tih smrvljenih delića rečenica, ja treba da, krpeći, izvučem ”crvenu nit”, za koju onda vezujem ostatke priče.

Vidiš, ljubavi, to ti je sva moja tragedija, ali i ushićenje.

Tanke pruge uličnog svetla, najrazličitijih boja, padaju na njegovo lice i gotovo da liči na nekog dečaka iz južnoameričkih plemena, ovako išaran po obrazima. Smejem se. Strahinja me gleda začuđeno.

– Ne verujem ti ništa – kaže. – Ti uvek tako lepo pričaš, mora da si i ovo izmislila. Pa nemoguće da je tebi pričanje napor i da ti reči beže, kao što kažeš. Sve o čemu pripovedaš zvuči tako skladno i neusiljeno, kao da sve što želiš, sliješ na papir iz jednog maha, ili izgovoriš u jednom dahu.

Šta ako je u pravu? Možda mi je očuvano, negde i nekako, znanje o vezenju reči na moj način, onako kako sam to uvek radila. Jedino sad, možda, nemam direktnu svest o tome. Kao da stvaram priču prekrivenu velom, dovoljno providnim da ipak mogu nazreti obrise poznatih reči, a opet dovoljno postojanim, da ipak mogu osetiti da je tu…

Je li ovo možda neka nova prizma, kroz koju ću od sada posmatrati stvarnost? Neki novi pokrov za reči, nova vizura za osmišljavanje svega što želim reći?

Uostalom, čak i da je tako, čak i da su moje reči zaista odevene u neku novu odeždu, dok god njihov eho odzvanja u ušima bar jednog bića, značiće da sam uspela da prenesem poruku koju sam želela.

A tu, na par koraka, sa dogorelom cigaretom u jednoj i pregrštom svetlosti u drugoj šaci, posmatra me baš takvo jedno biće, potvrda smislenosti mojih reči i mene.

Autorka: Kristina Vasić 

One thought on “O rečima”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *