О речима

– Причај ми нешто о себи – каже, наслоњен на ограду терасе, док пали цигарету.

Мирно, сигурним покретима, приноси упаљач, повлачи дим и упућује ми значајан поглед.

Ја окрећем главу пут града који букти испод нас и мислим како би лако било сада измислити туђу причу, неког безименог и наизглед сасвим обичног становника, ето, на пример, оне зграде, који можда баш овог тренутка исто стоји на тераси и присећа се своје непрежаљене љубави. Или, можда, погодити животну историју људи иза прозора са којег непрестано допиру звуци клавира, најчешће Дебиси.

Могла бих осмислити и причу нашег комшије, професора у пензији, који свако јутро носи букет свежег цвећа, иако више нема коме да га поклони. Могла бих…

– Хеј, јеси ли добро? – приближава ми се. (Волим његове очи.)

Нисам добро… Не могу да испричам своју причу. Понестаје ми речи! Бујица мисли које никад нису задовољне својим изразом, знаш ли какав је то пакао? Реченице ми се распарчавају, речи имају чудан призвук, одјекују у мени као неки непознат ехо, траг неке предивне али минуле поеме.

А некад су ми речи биле све. Сада их не препознајем, или ме не препознају. Стоје преда мном, замишљам, и гледају ме разочарано, тај скуп свих мојих прича, песама, бележака, сада беживотних утвара које ме прогањају и јуре. Зашто си нам одузела смисао? – чујем их како ме, избезумљени, оптужују. – Нисмо ти се више свиђали? Нисмо били довољно добри за тебе? Хтела си да нас помешаш са хиљадама нових језика, а онда, када си направила такву збрку, омакли смо ти се контроли.

Добро знаш – шапућу ми – да смо ми саставни део тебе. А одрекавши се нас, себе се одричеш! Не само себе, већ и реалности око себе, јер ми, ми смо твоја реалност. Сада мораш наћи нове категорије за свет, јер ми то више нисмо.

Нећеш више кроз нас моћи спознати биће језика, суштину причања, радост јасног и прецизног именовања, све је то – прах и пепео! Дим! Оголила си нас до баналности, зато ћемо од сада за тебе бити само потенцијал, само могућност остваривања твојих песничких снова, али никад њихова реализација! Шта кажеш на то, ”књижевнице”?

– Добро сам, љубави – успех да се отргнем из мисли – само, знаш, тешко је испричати нешто о себи тек тако. Мислим, нисам ја више тако добар приповедач као што сам некад била, сећаш се да сам ти причала како сам писала… Уосталом, све о мени већ знаш, или си могао да закључиш. И ја, као и сви други, имам своје снове, страхове, прошлости.

– Знам твоје снове, сви их знају. Причај ми о страховима – повлачи дуг дим – Шта те плаши?

– Плаши ме… тишина. Недореченост. Знаш оно затишје између нота? Кад ниси сигуран следи ли нови чин или је то ипак крај композиције. Стрепим од такве једне неизвесности. У мом случају то су, разуме се, речи, тј. њихово нестајање. Шта радити ако се не нађе довољно добра реч? Или, још горе, ако реч коју тражиш и не постоји више, иако је некад постојала, негде у твом сећању? Па то је потрага за изгубљеним!

Наравно, ти никад не знаш када ћеш кренути да тражиш реч, које више нема.

Развучеш конац приче, почнеш да плетеш своје шаре, од којих неке препознајеш, а неке тек ту, на лицу места, смишљаш, а затим се – заплетеш, ненадано и трагично се заплетеш. Онда очајнички покушаваш да нађеш ту реч, тај иглени потез, који те може некако спасити и, у пар корака, дивно повезати све претходно плетиво са новим делићима. Међутим, како често бива, речи које ја поседујем – то су неке нове мустре, другачијег порекла и служе, просто, да ово претходно плетиво распарају, раскидају, избоду, униште, обесмисле, претворе у једно велико – ништа.

И онда, онда од тог великог ништа, од тих смрвљених делића реченица, ја треба да, крпећи, извучем ”црвену нит”, за коју онда везујем остатке приче.

Видиш, љубави, то ти је сва моја трагедија, али и усхићење.

Танке пруге уличног светла, најразличитијих боја, падају на његово лице и готово да личи на неког дечака из јужноамеричких племена, овако ишаран по образима. Смејем се. Страхиња ме гледа зачуђено.

– Не верујем ти ништа – каже. – Ти увек тако лепо причаш, мора да си и ово измислила. Па немогуће да је теби причање напор и да ти речи беже, као што кажеш. Све о чему приповедаш звучи тако складно и неусиљено, као да све што желиш, слијеш на папир из једног маха, или изговориш у једном даху.

Шта ако је у праву? Можда ми је очувано, негде и некако, знање о везењу речи на мој начин, онако како сам то увек радила. Једино сад, можда, немам директну свест о томе. Као да стварам причу прекривену велом, довољно провидним да ипак могу назрети обрисе познатих речи, а опет довољно постојаним, да ипак могу осетити да је ту…

Је ли ово можда нека нова призма, кроз коју ћу од сада посматрати стварност? Неки нови покров за речи, нова визура за осмишљавање свега што желим рећи?

Уосталом, чак и да је тако, чак и да су моје речи заиста одевене у неку нову одежду, док год њихов ехо одзвања у ушима бар једног бића, значиће да сам успела да пренесем поруку коју сам желела.

А ту, на пар корака, са догорелом цигаретом у једној и прегрштом светлости у другој шаци, посматра ме баш такво једно биће, потврда смислености мојих речи и мене.

Ауторка: Кристина Васић 

One thought on “О речима”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *