Nestajanja

Ležim u kadi punoj sapunice. Kroz malu pukotinu na zidu vidim kako pahulje haotično prolaze i blokiraju i ono malo ljudske komunikacije koja nam je ostala. Sapunica se prilagodjava mom telu. Kao da ga razume, preliva se preko prostora koje ni ja ne vidim. Potom nestaje. Kao i sve ostalo što se prilagodjava. Opet, osećam se krivom.

Na onoj strani, opet, ništa novo. Dani prolaze kao da i ne postoje, kao da nisu bitni. Svoje živote ondašnji narod suludo satire pričama o drugima, nesvesni ličnog postojanja. Niko ništa ne radi da bi bilo bolje. Sve stoji. Sve, osim vremena. Što vreme više prolazi, ljudi postaju zlobniji, sebičniji. Tek poneko mlado lice uspe videti svoj odraz u ogledalu, koji je često prikriven koprenom, te uzme put pod noge, derući tabane, stomak i sopstvene oči. Niko to neće zaceliti, osim njih samih. Od samih početaka pitala sam se zašto je to tako. Zašto im je potrebno da neko ode, pa da shvate da sve to nestaje, da nestaju oni? Imaju li sebe? Svako drugačiji možda i ode, ali ostane u pitanju – mogu li bez mene?

– Nemoj. Nemoj nazad. Tamo je ambis, nikada nećemo prestati padati ako se vratimo. Nismo navikli da padamo. Ne moramo u visine, ali dobro nam je ovde. Stvorili smo život, ono što su oni prestali činiti. Održali smo veliko prijateljstvo, stekli nova. Voleli smo, volimo i dalje. Pusti. Neka nit će nam uvek biti zakačena, makar za zube, ali ruke su nam slobodne. – reče mi ona jednog dana.

Znala sam da je u pravu. Išla sam dalje, mnogo radila na sebi, ali postojala je ključna greška. Radila sam na sebi zbog nekog drugog. Kad sam to menjala, nastao je haos. Nemilosrdno, ostadosmo zatvoreni u kućama. Bila je tišina, bio je mir, ali nemir u većini ljudi koji je počeo da kolje stvarnost. Zašto? Niko nije znao ostati, sedeti sam. Kao da su sa majčinim utrobama ostali, zavisni od svakoga, od svega, ništa nisu umeli sami. Glad je nastupila. Počeli su da se grče, da se hvataju za koru drveta i da glodju, ne bi li došli do nektara koji je nestao samo zbog njihove nemogućnosti da se pobrinu. Priroda se obnovila, a niko nije mogao da je vidi, jer su zgrešili, jer nisu slušali. Isto se desilo i sa medjuljudskim odnosima. Dok je jedan rastao, drugi je zavideo, hteo još, hteo za sebe, bez da se pomeri. Naposletku su pomrli, bez mogućnosti da ih se pošteno isprati. Ne na onaj svet. Čemu „onaj svet” kad nisu znali da žive ni na ovom koji im je ponudjen na dlanu?

Ustala sam iz kade i osetila kako hladan vazduh struji preko mojih bedara. Ceo život sam htela da imam pretežno stakleno kupatilo i to sam sebi priuštila. Hladna para se nije slivala samo niz mene, već i niz staklo koje je pravilo pejzaže, kao u blatu koje se povremeno suši, a niko ga ne primećuje.

– Osvrni se sad malo na sebe. Pa ne možeš uvek ti biti tu. Pusti sebe da budeš kod sebe. Piši (diši), slušaj nešto, gledaj nešto. Spavaj, znaš da ti je to oduvek bilo potrebno. Možda posle ovoga možeš da odeš negde. Dobro, idi tamo, ali ne samo tamo. Ja sam tebe uvek video kako povremeno pomaziš pukotinu na steni. I kao dete si znala da pomiluješ zid, samo zato što je tu. Hajde, moraš malo dalje od zida. Malo iza zida.

Mogla sam da odem, nekoliko puta. Uvek sam se osećala krivom, ne znam zašto. Mislila sam – ako odem, nemam se čemu vratiti.

Greška.

Mogla sam se tako vratiti.

Sebi.

Autorka: Gorica Radmilović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *