Nekoliko sekundi

Nekoliko sekundi, a onda noć

U žurnom sumraku davim
koljače sutrašnjih jutara.
I hlad.

Tebi, takvom, nebo će hitro prići,
a ti sazivaj u pomoć grčke bogove
priznaj da si se sklupčao u sopstveni Had.

O, kako je patnja divna, o!
Kako miluje me po jagodicama uvelim
pod tvojim dahom

Kako je svilena…
O, kako je čežnjiva…
O, kako je kruta…
O, kako je trula, a opet zelena…

Ovekovečiću dan vlastitim krahom.

Kuda ići kada počne kraj?

Ne zna ni koji je dan.
On ne ume ni šoljicu kafe da ispije bez
drhtaja malog prsta,
kada crni nektar taj izmili niz reljefni
srebrnkasti jeftini porculan.
Gospod zna da se u njegovom brku oseća
bazd priljubljenih čestica duvana,
jer niko nikada ni prišao nije gušterastom
tom licu, natkrivenom prosedim rastinjem.
Bio je mlad, znate, duševan i čulan.
Kroz njegove prozore čula se vrcava,
pesma, a sada iz ižuljanih pobeleluh okana
dopire škriput jeze.

Sve mi miriše na prošlost, jesenju.
Ti, ne više nego čovek taj…mirišeš.
Ja i ramena na kiši.
Patke u šuštavim rekama, u kojima opada vodostaj.
Nostalgično bole skice nekadašnjeg
vremena, u kojem nisam ni živela.
Bole krovovi, bole plombe, pokvareni
šporeti i breze.
Kuda ići kada počne kraj?

Slik

Moj je slik smeo, cvrkutav i sulud.
Moj je slik besan, živ i buran.
Žestok je i ljut na vas.
Pustite diva u svoje srce!
Odsviraće vam na uništenoj fruli samujuće pesme.
Verujte mu.
Drhti, drhti, silan je to trud.
Voleo bi vas krepkošću zora,
blagošću ludaka
tišinom oblaka.
Tekao bi umirući.
Kao žuč.
Kao svetlost u glomazni sud.
U kom svake noći izginu njena deca.

Moj je slik ljut na vas.
Volite ga.
Sapatnik vaš je.
Vaših slutnji je trepet i blud.

Moj je slik užasnut pred vama.
Sanjajte ga.
Vaš je kondukter u autobusu bez vozača i kožnih sedišta.
On je vaših pričina i obmana ogoljena ćud.

Autorka: Una Martinović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *