Неколико секунди

Неколико секунди, а онда ноћ

У журном сумраку давим
кољаче сутрашњих јутара.
И хлад.

Теби, таквом, небо ће хитро прићи,
а ти сазивај у помоћ грчке богове
признај да си се склупчао у сопствени Хад.

O, како је патња дивна, о!
Како милује ме по јагодицама увелим
под твојим дахом

Како је свилена…
О, како је чежњива…
О, како је крута…
О, како је трула, а опет зелена…

Овековечићу дан властитим крахом.

Куда ићи када почне крај?

Не зна ни који је дан.
Он не уме ни шољицу кафе да испије без
дрхтаја малог прста,
када црни нектар тај измили низ рељефни
сребрнкасти јефтини порцулан.
Господ зна да се у његовом брку осећа
базд приљубљених честица дувана,
јер нико никада ни пришао није гуштерастом
том лицу, наткривеном проседим растињем.
Био је млад, знате, душеван и чулан.
Кроз његове прозоре чула се врцава,
песма, а сада из ижуљаних побелелух окана
допире шкрипут језе.

Све ми мирише на прошлост, јесењу.
Ти, не више него човек тај…миришеш.
Ја и рамена на киши.
Патке у шуштавим рекама, у којима опада водостај.
Носталгично боле скице некадашњег
времена, у којем нисам ни живела.
Боле кровови, боле пломбе, покварени
шпорети и брезе.
Куда ићи када почне крај?

Слик

Мој је слик смео, цвркутав и сулуд.
Мој је слик бесан, жив и буран.
Жесток је и љут на вас.
Пустите дива у своје срце!
Одсвираће вам на уништеној фрули самујуће песме.
Верујте му.
Дрхти, дрхти, силан је то труд.
Волео би вас крепкошћу зора,
благошћу лудака
тишином облака.
Текао би умирући.
Као жуч.
Као светлост у гломазни суд.
У ком сваке ноћи изгину њена деца.

Мој је слик љут на вас.
Волите га.
Сапатник ваш је.
Ваших слутњи је трепет и блуд.

Мој је слик ужаснут пред вама.
Сањајте га.
Ваш је кондуктер у аутобусу без возача и кожних седишта.
Он је ваших причина и обмана огољена ћуд.

Ауторка: Уна Мартиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *