НЕИТИНО ОБЗОРЈЕ – ПРАГ НОВОГ ЕОНА

Нова (појачано савесна) елита-на-земљи – не би била она за-свет-незаинтересована, с фиксног удаљења објављујућа, него једна која се (као свуд по земаљској кугли разбацана) ствара под невидљивим вођством мртвих: – преокрет на прагу новог еона! А тај је сам праг подземна ризница, сунчева заклопљена зеница или Аментет – предворје Дуата (ноћног пута) где мртви чекају барку залазећег сунца. У њему се (као унакрст просеченом “квадрату”) вага да ли ће неке душе наставити пут кроз Дуат (бесконачно изувијани пут, поноћно-обрисни “круг”) или неће; те да ли ће бити способне за овакво једно вођство-над-живима. Стога је у преисторијско-египатском свету једино Неит, богиња западне стране, уистину бесконачна: – као лучним одаслањем стреле, из Окате Земљине Шупљине, постигнута експликација загонетке вишесмерног времена. Јер, запети лук и стрела Неитини, беху не друго до први израз свеопште жеље за пробојем временског круга: – за разрешењем појединчеве воље из чвора у-себи-сударног времена.

(следујућа прича о просеченом кругу времена, као и његовом увијању, ради дара – као изван-временог, надолази, чини се, са западног хоризонта)

gustave_dore_the_ice_was_all_around_14708218_10208397052500169_6847245236308675048_n„Обрис круга је очигледно у центру, ако се то још може рећи о кругу. (…) Тако би се могла пратити одисејска структура економског приповедања. (…) Али, зашто би се заправо желео излаз – ако имамо дар? Зашто желети из њега изаћи? Зашто желети избавити се из њега? … Круг нас је већ поставио на пут времена, и оног што кроз круг кружи између дара и времена.”*

„„(…) Свакако да, на одређен начин, круг треба настанити, кретати се у њему, ту живети свечаност мисли, и дар, дар мисли не би му био стран. (…) …дара може бити само у тренутку када ће сваки други проток бити просечен, и под условом тог тренутка. А уз то, зар не би требало да тренутак пробијања (временског круга) не припада више времену. Зато смо и казали „под условом тога тренутка”. Овај услов се тиче времена али му не припада, не проистиче из њега, не бивајући ипак више логички но хронолошки. Дара има само у оном тренутку када парадоксални тренутак (у смислу у коме Кјеркегор каже о парадоксалном тренутку одлуке да је то лудило) цепа време. У том смислу, никад нећемо имати време дара. У сваком случају, време „садашњег” дара не може се више замислити као сада, односно као садашњост повезана у временској синтези.

(…) …Хајдегер прецизно каже као је круг можда само једна фигура, посебан случај, укључена могућност. (…) Говорили смо начас: „Почнимо немогућим”. (…) Од немогућег у облику дара? ””**
(Дерида: Дати време)

Оно што собом даје јемство (уп. круг) озбиљивости-на-себи једне идеје, а што пада као нужан залог тој идеји (уп. Неити), мора уназадно да рефлектује неминовност властите принесености на жртву развоју свеопштег – као сопствену слободну вољу. Јер је у те воље основни подстицај једна подземно-зрцална самофасцинација: покретна слика навештења њеног премашајног дела, сажета у оку охладнелог вулкана; те која је уједно и дар двосмерног времена: – онај што се увек враћа свом пошиљаоцу, као сваки пут по мало увећан, али остајући при том (за миленијуме) константан у свом општем протоку.

Оно што је ту (кроз крстасти точак) заложено (сâмој Неити) игра улогу жртве, иако то није и не може бити, јер је уистину (– као белина путујуће сфере, дахом усидрене у најдубљем подземљу –) незадржљиво! И оно то чини само услед тога да би постало мамац разоткривања оног не-дарујућег – чији простор потрле могућности /цуг подземља/ јесте неопходан за ускладиштење сувишка самог дара; тј. висине/дубине његовог, услед прекомерне ширине сунчаних повратника, управо престешњеног даха.

Близанци Шу и Тефнут – беху хоризонтални повратници Сунчевог Ока те први сунчани пар; – онај који је током целог свог живота на Земљи градио темељ Озирисове Палате, крстасти точак Сфере, или осу небеске полуге, и то све зарад Сунчевог бесповратног узнешења у Ноћ. Постојао је ту и један неуспели покушај да они буду зазидани у Сунчеву Гробницу, учињен тек зарад тога да би једно претворно-ново (трајно колапсирано) сунце могло непотпуно да ускрсне – као полу-непостали Скарабеј, Геб, који једино зна да сакупља и упија умрвљено-звездани отпад. Тај злопокушај, међутим, није успео, јер се увек новоозвездавајућа Нут – растом властито-лебдеће равнотеже – једном заувек одвојила од Геба /уп. Земљине гравитације/.

gustave_dore_the_pilot_14725625_10208397358467818_790950917379015775_nМеђутим, ту ослобађајућу рефлексију стећи ће тек једна (праузрочна, Тефнутина) страна заложеног (и то као око подземља, што је провалило хладно-вулканску купу), док она друга (крајње-последична, Шуова) остаје тамо где је и иначе била: – под сводом ноћног/изврнутог неба, и то као његов главни потпорни стуб. И да би ова улога здруженог жртвовања била /пред једним тек смишљеним непријатељем/ убедљива, долази до замене између узајамно повезаних улога Шуа и Тефнут, где Шу привремено напушта ноћни свод (Нутин обрисни пут) а Тефнут га замењује – и то тако што наводи Геба (– тамни колективитет; “дух племена Дана”*) да обелодани своју (потајно “канибалистичку”) намеру, коју тек гром (– суд будућности пред-садржан у прошлости, а испољен кроз процеп садашњости –) пресеца у зло-довршењу. Тако настаје најважнији путоказ за мртве: калемљено дрво-муња, као рука суђајина – која се понаша диференцијално: неке душе отпушта у кружење Дуатом, а неке трајно задржава у Аментету. Место не-сусрета две супротне смернице времена јесте велики прасак, догођен на нивоу чисте синпосе – управо услед немања довољног пространства за развој координата властито-расејавајућих заостатака. Визија тренутка тог не-сусрета била би следећа: – два зрака умирућег сунца просецају (од изнутра) барку његовог залажења, и то као извесна копља или разилазни рогови, од којих се само један (западно стремећи) поклапа са лађиним прамцем, бивајући истовремено суочен (не-сударен) са звездом севера, закаченом за сам прамац, услед чега долази до скретања с једном утврђеног смера пловидбе. То је понављање оног у-сну-згођеног на другој страни сна – као, заправо, ублажење оне напетости што је владала у времену “пре” стварања. Јер, нужно је то да нема једног јединог праска, заувек-ефективног, него само ланаца прасака потеклих од оног виртуелно-првог праска. Али при том не и не-реалног: јер он се једном уистину (– на равни свог лебдећег самосмишљања, као битно разликујућој од равни својег земаљског озбиљења –) догодио, да би тек затим постао наспрам-свега-измакнут: – парадоксалном одлуком*.

Поклапање између нечијег лика и одраза у огледалу (упоредо: склапање савеза између живог и мртвог, и то кроз рефлексну површ слике умрлог) јесте илузија са трајним позитивним ефектом. Јер одраз/мртви не може прећи границу огледала и допрети до лика/живог. <2> Али га може нагнати на то да ударом о огледало изазове јеку и разбије тамну силу његовог зова – на серије загробних времена/светова. То је велика илузија реципроцитета: ништа се не догађа с ову страну огледала, осим нагињања лика/живог к одразу/мртвом, те фиксирања од стране мртвог тог сâмог угла нагињања. Парадоксални учинак свега тога је да мртви живог трајно везује за овај свет; заправо, обавезује га на оно полувремено опредељивање које просеца копчу, под којом дише златни /до краја не-приземљен те стога подземљем усисан – одгођен/еон, те тако ослобађа његову нигдинску (у чахури сажету) самосвест. При том, десни крак/рог овог надземног шестара/обратника закачиње/убада један од много светова ка-бесконачности-стремеће западне стране, док га леви од десног преузима и спушта на место новог рођења Сунчевог.

Круг, као “колоплет луна”* (Едгар По), тек је ефекат извагано-подједнаке међузависности света мртвих и света живих – одакле настаде једна грчевита спрега: увртложено-кукасти крст, точак злосретне судбине. Јер та међузависност беше преинтензивна те је дошло до кратког споја, тј. до лансирања у-себи-запретене смернице времена (стреле Неитине преодлуке) – у нову (новопотврђену) димензију (извесног посмртног, процепно-отварајућег) простора; – у процесуалну или другу бесконачност, која се рађа тек у простору вечите осцилације, Идејином самобитном ћорсокаку. Тек то је Аментет, квадрат-у-кругу, пред-решење парадокса празне кутије.

gustave_dore_i_looked_upon_the_rotting_sea_14713657_10208397150382616_4462651145774033615_n-1Празно језгро пламена (– прва представа о кругу –) беше око-у-перу на темену Мајетином; око у застави лађине катарке која најпре судише мртвима, те збираше златан број искључиво других смрти. То око још не беше заинтересовано за премашај кугле довршеног битисања. Тек када се његово перо/провалом гнева виртуелног саможртвеног ентитета/ проломи ка западу, тада је то последњи суд и за мртве и за живе: – Двостука Правда (дводелна дворана суднице) – која тражи извесно преко-време за свој свеобухватни простор, јер је као складиште учинака-свију-душа већ дуго била затворена у кутију, место не-промишљања властите свечаности! Отуд нам она из будућности пристигла грана, изводитељка душе из знаковног честара. Али се на тај начин прво потреса а затим руши, тј. изнутра расклапа – оним истим путем сопственог некадашњег склапања – сâм Аментет (– гроб-у-лађи, без неопходног прозора за душин узлет). То све стога да би из њега коначно могао да зине тачно-мерни отвор за крилато око (сунце ноћи) – које се ту нипошто не би смело скрхати јер је управо егземпларно за дораст-до-себе било чије, посмртно искушаване појединачности. Тек на тај начин Аментет добија свој минимални отвор, и то на десној страни горњег (упоредо: вршног, укосо-небеског – у односу на циљ пловидбе) ћошка, кога, међутим, дијагонално просеца још и један ненадан узлет покојникове воље – за скретањем барке сунчеве од пред-знајућег тока пловидбе!

Отуд прво настаде поцепано-звучна праслика, мамац-за-ништавило: – точак злосретне судбине. А затим: путања Нутиног скока, велика кривуља – излет звучне стреле из “подземног” (предње-чеоног) лавиринта Мајетиног – све до у тачку распрскавајућег вишка времена! То је путања акумулације, што ослобађа један ублажено-светлосни изданак времена, који – будући жељан сопственог пространства – прекројава све присутне овоје на стварима те постепено мења свачији костур.

Јер нема своје време, дар се испољава на покретној граници могућег: – онде где су све одвојено-жалне зоре једно у-ноћ-одмакнуто вече које стоји:

О, пријатељице са брода! (Гледао сам, оне године, Како лишће трули и пожар земљу захвата,
Бежах од времена, свежина вечери ми се чинила Као зора, и јесен као пролеће нешто непомичније свет-лости, (...)
О, пријатељице! Свет више не беше присутан
Да нам одреди место у склопу вишесмерног кре-тања,
Већ, одлепљени од земље, бејасмо сами самцити, Становници црне покретне мрве, дављеници, гур- нути
У чисти Простор, онамо где и сама земља у сјај прелази.
(Пол Клодел: Оде)

Борба између две вечности (мочварне и екстатичне) збива се у лешу (закључаној ризници, палимпсесту).

Њен исход је последњи јер потврђено-први суд-о-себи једног сопства, у кога се – на нивоу понорно-мисаоног тренутка – не уплиће ништа споља. /Уп. Сенека: “На исти начин на који уђеш у овај живот из њега ћеш и изаћи.”*/

Поглед закочен тренутком смрти – јесте један обелодањен трајно-отпорни покрет (знак – муњевито слово нашег коначног избора, “слика нежива а чила”* /Гете). То је откочено напети самопокрет оног (невидљивог) ентитета који предодређује линију бега (пут не-закљученог умирања) нечије несводиве појединачности, односно, који даљином урамљује слику нашег небо-писалачког узлета. Дакле, фиксно-угаони полутрен, као кључ за један убрзано ишчитавајући етерични флуид сећања, из тела (уп. језика) којим је обликован. А то је не друго до у свом протоку приказана, бескрајно еластична супстанца (сребрна врпца) наше везано-слободне воље – која се маскира у нашег “претећег” двојника (странца – против-слику нас самих, водића нашег прикључења добро-ритмованој “поворци сазвежђа”); дакле, флуид који, попут (ничеовски схваћене) сенке (Заратустрине**), “истрчава” испред нашег (коначно не-ситуираног) сопства (његове тренутне моћи просудбе) и поставља се као његов – трубом најаве самог себе, као апсолутне непознанице – “себе-изругујући” вођа.

Оно од-света-игнорисано – јесте слика излета, из мрачне зоне једне птице: слика многоструког поготка, од стране безбројних самоизолационих јастава, простора њихове апсолутне другости (црне кутије) – у коме се једном и она сама доводе до последње саморасвете (суочавају са тачкама својег немогуће памтећег почетка). А то је оно што на себе прима печат апокалипсе, то јест, што тек захваљујући њој постаје собом – напредовањем ка све јаснијој (у-месту-покретној) слици свог (бољег) сопства – ту већ измештеног у простор његове (увек већ фиктивне) приче, у коме наставља да постоји модусом чисте жеље-постајања-видљивим за остале.

gustave_dore_the_whirl_14606494_10208397351947655_8468322929784188643_nОтуд: сабласно варничав клобук, као учинак лађе прогнаних небо-писаца; муњоносна плава лопта сабирања ноћних изданака пустиње… ; она која напредује ка зарубљено кристалној, уситњено-цветној пирамиди, шиљку пристапања највишем делу неба-у-ноћи; те уназадним смером: сазвежђе сузе као с круне севера (уп. с одрубљеног вршка пирамиде, прамца небеске лађе) дотекло, најзад ка-земљи-обрекнуто, око мајчино, тек накнадно избрзадано казаљком једног сопственог али и из-дубине-ноћи изнедреног сунца.

* * *

Истина и Лепо су садржани у вршној тачки а/симетрије, изузетој анти/просторној могућности за априорно изопштеништво, тачније, за племенитост појединца.

Нулти избор душе дат је у детаљу слике која нас фасцинира, и покреће на ону врсту активности која укључује херојски ризик.

* * *

Хаторин (Ананкин) Престо (– пра-дозвано решење ноћно-писаног лавиринта сазвежђа –) обавијен је језом недогађајности. Јер, динамика божанске жеље, или онај увек невидљиви изазивач светске промене, озбиљује се искључиво у простору слике. И стога, управо та и таква жеља (– сапета стрела) резултује ослобођеним звуком из разломљеног простора те слике, чији негатив почива у оку мачке (– потписнице тога ризика*); та жеља је, дакле, нешто што се остварује већ на самој путањи Неитиног (Лахесиног) небо-писалачког погледа; као преодлучива стрелица ноћнога пратекста, његова пророчка махнитост

“Бескрајна или никаква брзина, апсолутна уштеда, јер стрела у себи носи своје одредиште и унапред урачунава, у саму своју читљивост, потпис примаоца. То значи да се она повлачи пробијајући се кроз простор. Довољно је чути.” 
(Дерида: Политике пријатељства)

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

Једно мишљење на „НЕИТИНО ОБЗОРЈЕ – ПРАГ НОВОГ ЕОНА“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *