NEGATIVE SPACE

„Надувам се лепка на Спомењаку, после три сата не знам да изађем из вазе!“1)

                                                                                 – Виктор Бауер

Иако сам се мали милион пута сусретао са negative space2)“конзумирања културе, кризе идентитета½идентитета кризе и других (бес)коначних (суб)верзија себе.

Но – свака прича има две стране! И сваки проблем, какав год и колики год био, у себи садржи парченце решења и путоказ примењеног оптимизма. Компас креативности који говори да некад и није тако лоше живети у времену у којем нема тога што ти треба, јер то отвара могућност да то нешто створиш сам! По свом укусу и по својој мери. (Под условом да ниси пуки конзумент културе.) А СВАКО може нешто да створи. И свако је посебан – ако је по себи. Природан. У томе и лежи основна разлика између оригиналног и посебног: оригинално не мора да буде природно, док је посебно нешто што је природно и „самоодрживо“ – нешто што је „ПО СЕБИ“ (иманентно), чак и ако није иновативно – јер сваком треба дати прилику да остави нешто иза себе, да ствара, да мисли и да постоји. Али превелики је јаз између високог образовања и муља неосвешћености – иако муља(ња) и у високом образовању има, али на, подразумева се, „вишем нивоу“ – и зато мора постојати тампон зона стваралаштва да би и ови најнижи слојеви успели да освесте и „оживе“ те запуштене делове свог унутрашњег света. Све то систем, наравно, неће дозволити – јер му је у интересу управо супротно – тако да од „институционализације“ примењеног оптимизма, хуманистичких погледа на свет и могућности за свеопштим напретком нема ништа; а управо то је оно што отвара врата појединицима који су вољни да искораче на negative space страну, и у огромном простору јаза између две крајности образовања створе нешто што ће разумети свако – а разумеће свако ко је „у сваком поразу видео део слободе“. Разумеће људи и људе попут Алана Вотса,4) Џорџа Карлина,3) Теренса Мекене,5) Џејсона Силве,6) Мејсyн Заид,7) Љубодрага „Дуција“ Симоновића,8) и последњег, али не и најмање важног, Живана Вуковића,9) чијој би причи требало придати посебан значај, па, осим „штреберлука“, сагледати и „мудрости свакодневнице“.

Назад на уметност и причу о иновативности – прво што бисмо морали да схватимо је да је Гутенбергова галаксија само галаксија. Не и читав свемир! Кратковидост синкретизма телескопа Гутенбергове галаксије је оно што мути (ово сад нема везе са муљањем) поглед на Врли стари-Нови свет у којем живимо и у којем се најновијим, иновативним технологијама боримо у име увек истог примитивизма, који је, када се све сабере, у каменом добу био мањи него данас. Како? 14256797_222375038160812_77845121_nПа замислите само тај мање примитиван свет – у којем новац не постоји! Свет у којем je „уметност преживљавања“ створила уживање у коришћењу мозга и headонизам као примарни софтвер вере у себе. Свет у којем је здрав додир са природом rooter за биоенергетски вај-фај – па, самим тим, и rooter за здравље. Свет у којем није постојала потреба да један човек „ИМА“ стотине и стотине хектара земљишта и животног простора. Свет у којем је свако имао своје место. Свет који није на пола пресечен и у географску карту пуну ожиљака претворен. Свет који је очишћен од бес½смисла национализма, у којем су људи схватили да родољуби нису они који воле народ, већ род, и то не само само један, људски, већ све оно што је, није згорег нагласити, на Земљи живело животима пре нас. Џунглу Амазона у којој Човек Каменог Доба и дан-данас има своје место, своју слободу и своју дозу Ајауаске да му каже да смо сви браћа и сестре, јер имамо исту мајку – природу! Можда је превазиђено причати о овоме, али чињеница је да све то данас звучи као сан. Амерички нарочито. Да ли је то та обећана земља у коју нас је извештачена оригиналност потребе да „водимо и будемо вођени“ довела? Месијанство – што импресивно, што експресивно – уместо посебности? Још од каменог доба ми нисмо по себи, већ по другима. Вечито себи на другом месту. Мада кажу многи да је човек на врху ланца ихсране. А није. Кока-Кола је. Јер поједе све оно што поједе човек. Кока и Кола су нешто друго. Они једу душу. А точак „среће“ на кока-колима капитализма и коло среће на страначкој лутрији живота – у којем даш динар да уђеш, а два да изађеш (и 133 за гориво!) – је оно што поједе и душу, и тело, и узме ти кола на крају, јер их ниси регистровао, па онда, тако, го и бос, без ичега, баш као онај човек каменог доба, прођеш поред контејнера на којем пише Srbија, кажеш да су, наравно, школа и култура криве за све, јер су данашња деца „мутава“ и полуписмена + што нису успеле да очувају национални идентитет – а толике паре и гориво су „потрошиле“ на намештене конкурсе и фестивале… и ту станеш! И стојиш. И даље го и бос. Али и слободан. Ментално слободан, иако си се вадио на лудило и викао: „Не знам ко сам ‘ЈА’!“, кад су ономад хтели да те стрпају у затвор, јер си се усудио да кажеш како ти није јасно чему сви ти силни сукоби и ратови у име ћирилице и/или латинице – и презиме не знаш ни кога – кад се „ја“ пише исто и ћирилицом и латиницом.

И не, нисам одлутао од теме, јер спомињем иновативност, а ништа ново и иновативно нисам рекао. Као да увек све око форме мора да се врти, и нових паковања истих стања свести. Ако пар хиљада година писмености није и више него довољан доказ да је све(т) „исто стање али друго паковање“, онда је и боље остати неписмен и не читати патетична безнађа без трунке решења, или сурови реализам који је ту више да закуца до краја и забетонира нихилизам у човеку – иако трагичност катарзе у први мах и јесте имала улогу да мотивише човека и натера га да крене у контра-напад… а ту се поново враћамо на причу о потреби да водимо и будемо вођени – јер се тај реализам схвата дословно – и онда људи себи говоре да је све тако, да се ништа не може променити, нити да има смисла ЖЕЛЕТИ да промениш нешто. Све те ствари служе као пример како НЕ треба, и у реципијенту желе да пробуде РЕШЕЊЕ, а не нову интерпретацију проблема. Рецепција уметности се може поделити на „хедонистичку“ и „headонистичку“. И онда софистициране душе и снобови са дипломама читавог живота жале што, ето, није боље, и врло добро владају проблематиком, али не и решењима, јер за то штреберска, сажвакана, већ готова „апликација“ не постоји – и то не може да се „научи“, већ да се ПРОМИСЛИ. И то да се „промисли“ умом човека каменог доба, који је успео да превазиђе све препреке и реши све проблеме које је имао. „Па како смо онда дошли до овог безнађа данас?“ – пита се у исто време мудри и збуњени доктор наука. „Мора да се нешто крупно десило!!!“ – мисли он даље. И јесте. Човек је научио да прича! Кажу да се све може одрадити и рукама, и да је човек научио да прича тек када је добио потребу да лаже. Ето – то се десило… Како год: Проблема – да – има, али и Решења – да се не лажемо – итекако ИМА. Свако ко једну од ове две ствари искључи – лаже. Дакле: свеобухватност, истина и Нове садржине. Нови тематски оквири. Контра-напад и Нова стања свести. Уметност теорије. Ангажована књижевност. Уметност методологије. Не дозволити да патолошка потреба да водимо и будемо вођени и даље живи и „иживљава“ у оба смера, где ће једни лагати да би водили – што није суштински проблем – док ће други беспоговорно гутати све те лажи да би били вођени – што јесте суштински проблем, јер многи још нису спремни да се „искључе“ из система, и толико су „зависни“ од тог система да ће се борити да га заштите.

ДА:

Дошли смо до времена када Човек са Свећом у руци и „колачем у тигању“ пали Фотељу, трчи, скаче и виче: „РАДИ ШТА ХОЋЕШ! УЧИНИ СЕБЕ ПОСЕБНИМ!“. Утопијски? Хмм – Ипак не! Неозбиљно? Да! Али – мора и то неко! КловНОВИ.

Аутор: Ненад Панић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. http://zavodsm.rs/спомен-гробље-сремска-митровица/?ltr=lat
2. 14218141_222375044827478_1327910858_nМожда сам управо зато у тој negative space синтагми прво препознао место где под огромним знацима навода „живим“, односно само „хабитуирам по навици“, дипломама поричем себе и – с времена на време – „мислим да, дакле, постојим“. Бити, или не бити?! Бити манично-депресиван? Не бити панично-репресиван..?  А све је кристално јасно: да би био – не смеш да будеш; јер конзу-мерило успеха и афирмације лежи у што дубљем и што јачем порицању Себе као појединца. Преживљавају једино клонови и кловнови. (И Нови, али нешто касније о томе.) Кло(в)нирани какви јесмо, морамо што пре да схватимо да смо део једне веома неслане шале – зато што су нам којекакви солили памет – и да главни проблем није пронаћи човека, већ то што је, живећи у бурету барута, мач са две оштрице када човек пронађе свећу и расветли „антиметаболизам((Антиметабола (гр. antimetabole – премештање, насупрот), реторичка фигура, подврста двочлане антитезе склопљене од понављања истих речи али обрнутим редом и у различитим облицима флексије, односно обрнутом редоследу. Појам је преузет из античке реторике, чији се најупечатљивији примери налазе код Квинтилијана: ‘Не живим да бих јео, већ једем да бих живео’, или ‘Да се без предрасуде кривица казни, а ако нема кривице, да се одстрани предрасуда’ (…) где се истиче говор америчког председника Џона Кенедија: ‘Не питајте шта ваша земља може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за вашу земљу’.“.  (Поповић, Тања, Речник књижевних термина, Логос Арт / Едиција, Београд 2010, стр. 44.) Па, дакле..? Шта ЈОШ по питању тог антиметаболизма у којем нити једемо нити живимо можемо да учинимо за своју земљу? (А шта за Кенедијеву?)
Да будемо либералнији и одстранимо предрасуде?
3. https://youtu.be/cgps85scy1g?t=11s  + https://youtu.be/h67k9eEw9AY?t=1m13s
4. https://www.youtube.com/watch?v=emHAoQGoQic
5. https://youtu.be/duCSoK4F6Dc?t=17s + https://youtu.be/GN-vMMpja30?t=10m35s
6. https://youtu.be/Ml67O9bssHU?t=17m34s  +  https://youtu.be/1C7XZbT-5jU?t=5m41s (headonism)
7. https://youtu.be/buRLc2eWGPQ?t=22s
8. https://youtu.be/c_9Db6bj_nE?t=11m10s
9. https://www.youtube.com/watch?v=UVFIcHtnzpw

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *