Nađeno u dnevniku nekog pisca ili kako uživati u pisanju

1. jul XXXX

Mislim da treba da napišeš priču koju bi želeo da pročitaš. U suprotnom, to delo gubi samu svrhu svog postojanja, a to je da tebe predstavi drugim ljudima. Iako je umetničko delo sam svoj lik, i njegovo tumačenje ne treba da zavisi od toga ko ga je stvorio, ipak je tvoje ime uz naslov, i nikad ne možeš biti odvojen od svog teksta. Tvoj tekst je tvoj gospodar. Tako da bi ti bilo bolje da ti se dopada.

Ukoliko ti sȃm sebe ne voliš. Onda možda ne može ni da ti se dopadne tvoj tekst. No, opet, kažu da su i oni najviše slomljeni kadri da stvore veličanstvene stvari. Verovatno je baš ta slomljenost ono što rađa svoju suštu suprotnost – čudesno i moćno umetničko delo. Tako da nastavi da pišeš.

Lagala bih kada bih rekla da se ne plašim zaborava. Plašim se, plašim se da ne nestanem bez traga za sobom. Ljudima je lako da zaborave – samo period prilagođavanja boli, ne sȃma smrt osobe. Prirodno, najbliža porodica (ako ju je pokojnik imao) biće razorena bolom primetno duže od poznanika, i sećaće se preminulog često, pominjući ga u molitvama, ili plačući kad vide nešto što je nekada pripadalo njihovom voljenom (ili ne tako voljenom) članu porodice koji se upokojio.

U svakom slučaju, nije kliše reći da vreme leči sve rane, te je zgodno prihvatiti činjenično stanje da ćemo jednom biti zaboravljeni. I pošto to pokušavam da uradim od kada sam zakoračila u svoje ne tako dugo odraslo doba, tražim načine da ostavim za sobom bar mali znak koji će značiti nešto bar šačici ljudi koji me neće upoznati. Mislim, naravno, na svoje buduće čitaoce. Oni će poštovati moj rad. Doprineću njihovim životima nečim što sam napisala, i to nešto će im pomoći da razumeju sebe bolje i možda čak postanu bolji ljudi, na neki način. „Postoje pisci koji nisu poznati, a koji su jako uticali na moje stavove i mišljenja“, govorim sebi često. Ne moraš da budeš bitan svima – dovoljno je da budeš bitan bar jednoj osobi; to je dosta da mene učini srećnom. Ne možeš reći jednu stvar koja će oduševiti baš sve, ali možeš reći jednu stvar koja će zaseniti neke ljude, i nekad, to je dovoljno.

Te zasuci rukave, sipaj sebi čašu vinu (jedna dnevno je dobra za srce), zapali cigaretu (dobra je za živce) i prospi svoju dušu na papir ispred sebe. Poslušaj reči Džeka Londona, koji je jednom rekao: „Ne možeš da čekaš inspiraciju. Moraš da je juriš sa štapom u ruci“. Zapravo, ovo je prepričana verzija onoga što je rekao, a to je: „Ne dangubi, nego dozovi inspiraciju; trči za njom sa štapom u ruci kao munja, i ako je ne uhvatiš, barem ćeš uhvatiti nešto što izuzetno podseća na nju“ (London, 1903, str. 82). Slično, ne brini da će se nešto ovako desiti tvojim delima – ovo kasapljenje i tumačenje umesto citiranja onako kako je napisano, jer će se dešavati.

Stoga treba da pišeš ono što znaš, jer u suprotnom tvoje pisanije neće biti ono pravo i iskreno, i neće dopirati do umova tvojih čitalaca. A ako ne deluje na čitaoca, onda si u nevolji, druže moj. Ne piši o nečemu o čemu ne znaš dovoljno da bi pisao o tome. Istražuj, putuj, doživi nove stvari, i imaćeš više stvari o kojima možeš da pišeš.

I rizikuj, eksprimentiši. Ostani veran onome što misliš, ali ne plaši se da probaš nešto novo. Avanturisti su oni koji prožive uzbuđenje novog. Idi u biblioteku i uzmi knjigu za koju nikada nisi čuo pre i pokušaj da je pročitaš. Ako ti se ne svidi do stote stranice, vrati je u biblioteku i, ponavljajući postupak, nađi neku drugu knjigu. Najzad ćeš naići na pisca o kom nikad ne čuješ druge da pričaju, ali ti ćeš ga obožavati. To će učiniti i tvoja dela jedinstvenim. Ako čitaš ono što svi drugi čitaju, pisaćeš ono što svi drugi pišu. A ako se sećam, ti želiš da budeš jedinstven (ili bar jedinstven koliko je to moguće).

Čitaj dosta, kreni stazama koje ne znaš, padaj, i ustani da bi opet pao, i opet ustani, i teturaj se i padni ponovo, i sa krvlju na obrazima i ogrebotinama na čelu utrči u šumu jer tako možda nećeš biti zaboravljem. Trik je u tome da nastaviš da dišeš.

I voli ono što pišeš. Ako si se potrudio iako nije bio baš najbolji dan tvog života, ili nisi bio inspirisan, ili je neko upravo raskinuo sa tobom i osećao si se utučeno, i radije ne bi izlazio napolje neko vreme; ako si uprkos tome naterao sebe da pišeš, onda možeš da naučiš sebe da voliš plod svog rada. Iz blata se rađa prelepa biljka.

I prihvati sebe onakvim kakav jesi. Ovo je ključno. Ako uvek kreneš da pišeš rad par dana pred rok, bez obzira na to koliko si se trudio da počneš mesecima ranije, i to se desilo iznova i iznova svih ovih godina, možda ovo, druže, nije loša navika, već karakterna osobina. I ako svi kažu da sve što napišeš zvuči kao članak iz loših novina, a tebi se dopada, onda neka tako bude. Možda bolje radiš pod pritiskom. Ne podnosiš rokove. Boriš se protiv autoriteta tako što sve radiš na svoj način. Iako tog autoriteta nije briga, tebe je briga. Svako voli da bude buntovnik ponekad.

Na kraju, pokušaj da napišeš nešto što ćeš pročitati za dva dana, za nedelju, za mesec, i što će ti se i tada dopadati. Glavna stvar je da budeš veran sebi – nikad nemoj napisati nešto jer misliš da će se nekom drugom dopasti, ako se tebi samom ne dopada. Sve dok pišeš da zadovoljiš nekog drugog i da bise uklopio u tuđ kalup, nikada nećeš biti pisac kakav želiš da budeš. Treba da se promeniš samo ako si ti taj koji želi promenu.

Autorka: Marija Strahinjić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *