Нађено у дневнику неког писца или како уживати у писању

1. јул XXXX

Мислим да треба да напишеш причу коју би желео да прочиташ. У супротном, то дело губи саму сврху свог постојања, а то је да тебе представи другим људима. Иако је уметничко дело сам свој лик, и његово тумачење не треба да зависи од тога ко га је створио, ипак је твоје име уз наслов, и никад не можеш бити одвојен од свог текста. Твој текст је твој господар. Тако да би ти било боље да ти се допада.

Уколико ти сȃм себе не волиш. Онда можда не може ни да ти се допадне твој текст. Но, опет, кажу да су и они највише сломљени кадри да створе величанствене ствари. Вероватно је баш та сломљеност оно што рађа своју сушту супротност – чудесно и моћно уметничко дело. Тако да настави да пишеш.

Лагала бих када бих рекла да се не плашим заборава. Плашим се, плашим се да не нестанем без трага за собом. Људима је лако да забораве – само период прилагођавања боли, не сȃма смрт особе. Природно, најближа породица (ако ју је покојник имао) биће разорена болом приметно дуже од познаника, и сећаће се преминулог често, помињући га у молитвама, или плачући кад виде нешто што је некада припадало њиховом вољеном (или не тако вољеном) члану породице који се упокојио.

У сваком случају, није клише рећи да време лечи све ране, те је згодно прихватити чињенично стање да ћемо једном бити заборављени. И пошто то покушавам да урадим од када сам закорачила у своје не тако дуго одрасло доба, тражим начине да оставим за собом бар мали знак који ће значити нешто бар шачици људи који ме неће упознати. Мислим, наравно, на своје будуће читаоце. Они ће поштовати мој рад. Допринећу њиховим животима нечим што сам написала, и то нешто ће им помоћи да разумеју себе боље и можда чак постану бољи људи, на неки начин. „Постоје писци који нису познати, а који су јако утицали на моје ставове и мишљења“, говорим себи често. Не мораш да будеш битан свима – довољно је да будеш битан бар једној особи; то је доста да мене учини срећном. Не можеш рећи једну ствар која ће одушевити баш све, али можеш рећи једну ствар која ће засенити неке људе, и некад, то је довољно.

Те засуци рукаве, сипај себи чашу вину (једна дневно је добра за срце), запали цигарету (добра је за живце) и проспи своју душу на папир испред себе. Послушај речи Џека Лондона, који је једном рекао: „Не можеш да чекаш инспирацију. Мораш да је јуриш са штапом у руци“. Заправо, ово је препричана верзија онога што је рекао, а то је: „Не дангуби, него дозови инспирацију; трчи за њом са штапом у руци као муња, и ако је не ухватиш, барем ћеш ухватити нешто што изузетно подсећа на њу“ (Лондон, 1903, стр. 82). Слично, не брини да ће се нешто овако десити твојим делима – ово касапљење и тумачење уместо цитирања онако како је написано, јер ће се дешавати.

Стога треба да пишеш оно што знаш, јер у супротном твоје писаније неће бити оно право и искрено, и неће допирати до умова твојих читалаца. А ако не делује на читаоца, онда си у невољи, друже мој. Не пиши о нечему о чему не знаш довољно да би писао о томе. Истражуј, путуј, доживи нове ствари, и имаћеш више ствари о којима можеш да пишеш.

И ризикуј, експриментиши. Остани веран ономе што мислиш, али не плаши се да пробаш нешто ново. Авантуристи су они који проживе узбуђење новог. Иди у библиотеку и узми књигу за коју никада ниси чуо пре и покушај да је прочиташ. Ако ти се не свиди до стоте странице, врати је у библиотеку и, понављајући поступак, нађи неку другу књигу. Најзад ћеш наићи на писца о ком никад не чујеш друге да причају, али ти ћеш га обожавати. То ће учинити и твоја дела јединственим. Ако читаш оно што сви други читају, писаћеш оно што сви други пишу. А ако се сећам, ти желиш да будеш јединствен (или бар јединствен колико је то могуће).

Читај доста, крени стазама које не знаш, падај, и устани да би опет пао, и опет устани, и тетурај се и падни поново, и са крвљу на образима и огреботинама на челу утрчи у шуму јер тако можда нећеш бити заборављем. Трик је у томе да наставиш да дишеш.

И воли оно што пишеш. Ако си се потрудио иако није био баш најбољи дан твог живота, или ниси био инспирисан, или је неко управо раскинуо са тобом и осећао си се утучено, и радије не би излазио напоље неко време; ако си упркос томе натерао себе да пишеш, онда можеш да научиш себе да волиш плод свог рада. Из блата се рађа прелепа биљка.

И прихвати себе онаквим какав јеси. Ово је кључно. Ако увек кренеш да пишеш рад пар дана пред рок, без обзира на то колико си се трудио да почнеш месецима раније, и то се десило изнова и изнова свих ових година, можда ово, друже, није лоша навика, већ карактерна особина. И ако сви кажу да све што напишеш звучи као чланак из лоших новина, а теби се допада, онда нека тако буде. Можда боље радиш под притиском. Не подносиш рокове. Бориш се против ауторитета тако што све радиш на свој начин. Иако тог ауторитета није брига, тебе је брига. Свако воли да буде бунтовник понекад.

На крају, покушај да напишеш нешто што ћеш прочитати за два дана, за недељу, за месец, и што ће ти се и тада допадати. Главна ствар је да будеш веран себи – никад немој написати нешто јер мислиш да ће се неком другом допасти, ако се теби самом не допада. Све док пишеш да задовољиш неког другог и да бисе уклопио у туђ калуп, никада нећеш бити писац какав желиш да будеш. Треба да се промениш само ако си ти тај који жели промену.

Ауторка: Марија Страхињић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *