На Речиместану

Силне извиречце, без мане и страха
Страшне као потоп, гласник смисла мрка
Ви јурнусте тада у облаку праха
И настаде тресак и крвава трка

Заљуљано царство сурвало се с вама
Кад олуја прође хартијом промисла
Белина постаде непрегледна јама
Костурница страшна палих речи, смисла

О, смислоноснице, заслуга је ваша
Што последње бесте. У крвавој страви
Кад прогнан смисао изречја се маша
Свака реч је свесна жртва, јунак прави

Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни Поезије наше
Да нас захватила смислоломна река
И да нам се речи неизречја плаше

Поезијо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си Мати
Јер пре тебе ни поља ни бетони голи
Не могоше никад чисти језик дати

И данас кад дође до последњег поја
Неозарен старог ореола сјајем
Ја ћу дати Песму, Поезијо моја
Знајући шта дајем и зашто је дајем

Аутор: Душан Захаријевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *