Мрачни векови никад не престају

МЕМЕНТО МОРИ

у олујном шибљаку заумља
обала прати реку
ритмом самртног хропца

к’о ожиљци времена
тихо зарастају грбе
на пољима сломљених
студени вода
с мостова носећи братске трагове

посустаје фијук сећања

Мрачни векови
никад не престају

МОЖДА

У дубини шкрипа обале
побеђује мук

И сваки мит се рађа
к‘о бели патуљак

Да ли ће и ова сноморица
бити сушна година
Друга рутина
Друга руина

Или варварство и лед
које преживети треба
као што се кроз честар
прелази танкоћут мост

Да их се једном сети
нека надошла носталгија?

ПОВРАТАК

Под сводом спорих облака
преко венаца и драче
у сиромаштво се враћамо

Са стопала кожа
до за врат
гмиже

Плове сипкаве
барке – срча на гладној земљи
утеха понад понорнице

Кад крв заузда шумор
нагост упознаје празнину
И акорде жедне као вир

Сведени на присуство
у преливима постојимо

На прагу
осама
за нама
не остаде

У средишту је памћење
хроматска опомена умрлих
Рђава вода
Тамни сјај

Аутор: Слободан Тодоровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *