More, tišina

Slikarka je zaspala na snegu, bez zagrljaja, u novoj haljini
Od olova.

Pao sam u sneg, kao kamen.

Kako su neobične ove zgrade, ovi gradovi u kojima niko ne
Stanuje.

Nema ovde ničega, ptice su krik, a mene nema.

Ko nam se smeje?
Ko nas posmatra?
Iz mraka, iz tišine, iz besmrtnosti.

Čudan je ovo grad u kome nikoga nema.

Možda će nas naslikati neko?
Same, besmislene, u svečanoj tišini
Muzeja.

Neko nas posmatra. Neko dalek, neko divlji, neko nepokoran.

Ima li istine u ovim poljima? U dani koji iznenada dolazi,
Kao sa drugoga sveta.

Nema ničeg sem besmrtnog sunca, i ulica koje traju
Zauvek.

Neko nas posmatra, i ko zna šta misli, tamo gde postoji samo misao.

Juče je počela modna revija, to je još jedna misao.

More je bilo samo, crno, zaboravljeno.
I mene je napustilo.

Sve je nemoguće, osim ove rike.

Osim ovih prostora koji večito obećavaju,
A ne pružaju ništa.
Osim bronzanih heroja koji gledaju u daljinu,
I ćute.

Užasna je ovo tišina. Osećaj da smo nešto zaboravili.

Kustoskinja je juče sahranjena, ali se već danas pojavila na radnom
Mestu.

A mene će neko čekati. Uzalud.

Autor: Ivan Likar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *