Mora

„Najgore su one noćne more koje te zateknu kada se probudiš“. N.K.

***

Kako je proteklih noći imala problema sa spavanjem, dogovorila se sa Miom da će nekoliko narednih dana boraviti kod nje. Poznaju se od početka osnovne škole, kroz sve srećne i tužne momente su oduvek zajedno prolazile. Noću bi do kasno razgovarale, napravile bi se da spavaju kad roditelji uđu u sobu, a kad se udalje, nastavile da se kikoću, kako to već čine devojčice u njihovom dobu.

Uobičajeni tok života za Nađu bio je narušen tih dana dok je boravila kod Mie. Kao dete dosta je sanjala, i to one snove zbog kojih kada se probudiš, ili budeš toliko uplašen da su potrebne minute kako bi shvatio da si na javi, ili, ako je u pitanju nešto lepo, ostaneš još dugo tužan što je to bio samo san. Otkad je izrasla u tinejdžerku, već je i zaboravila na čoveka sa crnom maskom na licu koga je kao dete neprestano sanjala. San je bio uvek isti: budi se, a čovek sa crnom maskom stoji na vratima, posmatra je mašući rukom. Onda kada zakorači ka njoj, probudi se. Uvek se pitala šta bi bilo da je nekada uspeo da dođe do nje. Razmišljala je o čoveku iz sna i te večeri dok je na jednom od kanala gledala film u kome čovek stoji zaleđen od straha ispred životinje koja ga nakon par sekundi proždire. Shvatila je da pri napadu predatora najgori momenat nije onaj u kome on jede plen. Najgori trenuci za žrtvu su tih nekoliko sekundi dok gleda zver pravo u oči i u sebi stvara verziju napada. Još nisi napadnut, ali u glavi ti zver već nagriza lice, čupa kosu, kida ekstremitete. Tako je doživljavala čoveka iz sna. Kao kakvu zver koja vreba momenat za napad, a ona poput srne nemoćno čeka da bude ulovljena, smenjujući u glavi sve moguće verzije potencijalnog susreta.

San je odnedavno počeo da joj se vraća. Čovek crnog lica stajao je nepomično na vratima i zurio u nju mašući rukom. Razlika je bila samo u tome što je sada, nakon više godina pauze, čovek uspevao da napravi nekoliko koraka više ka njenom krevetu pre nego što se probudi. Svakim sledećim snom bivao je sve bliži.

– Šta ću raditi kada konačno priđe krevetu? Upitala je zabrinuto Miu, nakon što je po prvi put u životu ispričala nekome svoju noćnu moru.

– Daj mu ono zbog čega je došao. Kroz smeh je odgovorila Mia.

– Nije smešno.

– Hej, Nađa, a šta ako on stvarno dođe?

– Kako to misliš?

– Hoću da kažem, šta ako onda kada ti priđe u snu, uspe zaista da ti priđe, da te dodirne? Dok je to govorila, Mia se šunjala iza leđa Nađi i rukama je ščepala za ramena. Nađa je vrisnula, a zatim su obe počele da se smeju.

– Ha, ha, došla sam kod tebe da povratim mir, a sada već počinješ da me nerviraš.

Te večeri su legle ranije. Nađu je polako hvatao san. Opet je došao na vrata. Zurio je u nju, ali ovog puta ništa u njegovom ponašanju nije bilo ljudsko. Stajao je pred njom, četvoronoške, poput životinje vrteo je glavom u krug i polako se kretao ka krevetu. Iako je htela da bude jaka jer je želela da tortura konačno prestane, da joj se misteriozni čovek konačno prikaže, nije joj bilo svejedno dok se kretao ka krevetu. Sada je već mogla da čuje, ne samo njegovo disanje, već i da oseti toplinu tela koje se približavalo. Skočio je na nju, najpre joj kidajući lanac s vrata, da bi zatim već ubrzano disao uz njeno drhtajuće telo i šaputao joj nešto na uvo. Trgla se iz sna pre nego što je uspela da razabere reči koje izgovara.

Ujutru kada je ustala, kuća je bila opkoljena, policajci su bili svuda. Hapsili su Miinog oca. Tek kasnije je saznala da ga hapse pod optužbom da je više od deset godina u podrumu kuće držao zatvorenu jednu devojku. Pored uplašene Nađe nadležni su tada vodili devojku od dvadesetak godina ka vozilu hitne pomoći. Kada je ugledala Nađu, raščupana i uprljana devojka potrčala je ka njoj, privukla je sebi. Držeći je za ruke, tiho je rekla: – Hvala ti. Kada se udaljila, Nađa je ostala zatečena nakon što je u svojoj ruci osetila neki predmet. Otvorila je šaku i ugledala svoj lanac s priveskom laste. Preusmerila je uplašeni pogled na put, odakle su iz auta u nju zurile oči Miinog oca. Činilo joj se da gleda u nju čitavu večnost, a zatim je podigao ruku i mahao dok se auto polako udaljavao.

Nađa je sutradan sa kioska uzela jedne od novina ne bi li našla neku vest o prekinutom dugogodišnjem zatočeništvu nesrećne devojke. Pročitavši početak teksta, pala je u nesvest. Velikim slovima pisalo je: „JOŠ UVEK SE TRAGA ZA NAĐOM HERC, NESTALOM PRE DESET GODINA U MESTU SIMOT KOD NOVOG SADA. NAĐA JE NA SEBI TADA IMALA CRNE PANTALONE, PLAVU MAJICU I LANAC SA VELIKIM PRIVESKOM LASTE OKO VRATA, A NA NEKIM MESTIMA U GRADU I DANAS SE MOŽE PRONAĆI SLIKA NA KOJOJ JE NAĐA U TOJ ODEVNOJ KOMBINACIJI “. Trgla se. Zatekla je sebe na krevetu u mračnom podrumu. Bila je sva preznojena i uplašena, nesvesna onoga što se dešava. Ubrzo joj je postalo jasno. Miin otac je stajao na vratima mašući rukom ka njoj. Prišao je, nežno je zagrlio i rekao joj: – Ne brini, sada si ovde sa mnom, na sigurnom, mislio sam da se nikada nećeš povratiti.

Autorka: Nina Katana

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *