Мора

„Најгоре су оне ноћне море које те затекну када се пробудиш“. Н.К.

***

Како је протеклих ноћи имала проблема са спавањем, договорила се са Миом да ће неколико наредних дана боравити код ње. Познају се од почетка основне школе, кроз све срећне и тужне моменте су одувек заједно пролазиле. Ноћу би до касно разговарале, направиле би се да спавају кад родитељи уђу у собу, а кад се удаље, наставиле да се кикоћу, како то већ чине девојчице у њиховом добу.

Уобичајени ток живота за Нађу био је нарушен тих дана док је боравила код Мие. Као дете доста је сањала, и то оне снове због којих када се пробудиш, или будеш толико уплашен да су потребне минуте како би схватио да си на јави, или, ако је у питању нешто лепо, останеш још дуго тужан што је то био само сан. Откад је израсла у тинејџерку, већ је и заборавила на човека са црном маском на лицу кога је као дете непрестано сањала. Сан је био увек исти: буди се, а човек са црном маском стоји на вратима, посматра је машући руком. Онда када закорачи ка њој, пробуди се. Увек се питала шта би било да је некада успео да дође до ње. Размишљала је о човеку из сна и те вечери док је на једном од канала гледала филм у коме човек стоји залеђен од страха испред животиње која га након пар секунди прождире. Схватила је да при нападу предатора најгори моменат није онај у коме он једе плен. Најгори тренуци за жртву су тих неколико секунди док гледа звер право у очи и у себи ствара верзију напада. Још ниси нападнут, али у глави ти звер већ нагриза лице, чупа косу, кида екстремитете. Тако је доживљавала човека из сна. Као какву звер која вреба моменат за напад, а она попут срне немоћно чека да буде уловљена, смењујући у глави све могуће верзије потенцијалног сусрета.

Сан је однедавно почео да јој се враћа. Човек црног лица стајао је непомично на вратима и зурио у њу машући руком. Разлика је била само у томе што је сада, након више година паузе, човек успевао да направи неколико корака више ка њеном кревету пре него што се пробуди. Сваким следећим сном бивао је све ближи.

– Шта ћу радити када коначно приђе кревету? Упитала је забринуто Миу, након што је по први пут у животу испричала некоме своју ноћну мору.

– Дај му оно због чега је дошао. Кроз смех је одговорила Миа.

– Није смешно.

– Хеј, Нађа, а шта ако он стварно дође?

– Како то мислиш?

– Хоћу да кажем, шта ако онда када ти приђе у сну, успе заиста да ти приђе, да те додирне? Док је то говорила, Миа се шуњала иза леђа Нађи и рукама је шчепала за рамена. Нађа је вриснула, а затим су обе почеле да се смеју.

– Ха, ха, дошла сам код тебе да повратим мир, а сада већ почињеш да ме нервираш.

Те вечери су легле раније. Нађу је полако хватао сан. Опет је дошао на врата. Зурио је у њу, али овог пута ништа у његовом понашању није било људско. Стајао је пред њом, четвороношке, попут животиње вртео је главом у круг и полако се кретао ка кревету. Иако је хтела да буде јака јер је желела да тортура коначно престане, да јој се мистериозни човек коначно прикаже, није јој било свеједно док се кретао ка кревету. Сада је већ могла да чује, не само његово дисање, већ и да осети топлину тела које се приближавало. Скочио је на њу, најпре јој кидајући ланац с врата, да би затим већ убрзано дисао уз њено дрхтајуће тело и шапутао јој нешто на уво. Тргла се из сна пре него што је успела да разабере речи које изговара.

Ујутру када је устала, кућа је била опкољена, полицајци су били свуда. Хапсили су Мииног оца. Тек касније је сазнала да га хапсе под оптужбом да је више од десет година у подруму куће држао затворену једну девојку. Поред уплашене Нађе надлежни су тада водили девојку од двадесетак година ка возилу хитне помоћи. Када је угледала Нађу, рашчупана и упрљана девојка потрчала је ка њој, привукла је себи. Држећи је за руке, тихо је рекла: – Хвала ти. Када се удаљила, Нађа је остала затечена након што је у својој руци осетила неки предмет. Отворила је шаку и угледала свој ланац с привеском ласте. Преусмерила је уплашени поглед на пут, одакле су из аута у њу зуриле очи Мииног оца. Чинило јој се да гледа у њу читаву вечност, а затим је подигао руку и махао док се ауто полако удаљавао.

Нађа је сутрадан са киоска узела једне од новина не би ли нашла неку вест о прекинутом дугогодишњем заточеништву несрећне девојке. Прочитавши почетак текста, пала је у несвест. Великим словима писало је: „ЈОШ УВЕК СЕ ТРАГА ЗА НАЂОМ ХЕРЦ, НЕСТАЛОМ ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА У МЕСТУ СИМОТ КОД НОВОГ САДА. НАЂА ЈЕ НА СЕБИ ТАДА ИМАЛА ЦРНЕ ПАНТАЛОНЕ, ПЛАВУ МАЈИЦУ И ЛАНАЦ СА ВЕЛИКИМ ПРИВЕСКОМ ЛАСТЕ ОКО ВРАТА, А НА НЕКИМ МЕСТИМА У ГРАДУ И ДАНАС СЕ МОЖЕ ПРОНАЋИ СЛИКА НА КОЈОЈ ЈЕ НАЂА У ТОЈ ОДЕВНОЈ КОМБИНАЦИЈИ “. Tргла се. Затекла је себе на кревету у мрачном подруму. Била је сва презнојена и уплашена, несвесна онога што се дешава. Убрзо јој је постало јасно. Миин отац је стајао на вратима машући руком ка њој. Пришао је, нежно је загрлио и рекао јој: – Не брини, сада си овде са мном, на сигурном, мислио сам да се никада нећеш повратити.

Ауторка: Нина Катана

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *