Moje jučerašnje muze

Bajka

Moju decu krijem i ćutim o njima
Oni zevaju u opni čvrste vrpce vremena
Moja čeda lahore se u noći na sred nebesa
Voze ih karuce od kudrave vlasi
Svilasti srpovi moje kose ih gnezde
Na uspavanku lete sa zlatotiskom na odori
Zvono odjekuje kad god se krajevi šiljatih zvezda sudare
Kolica im se klate u razvratu kometa
Maze ih mlečni putevi i pevaju siringe
Deca su rođena od žene i Onoga
Čije ime ne smem reći

Lascivni dani

Lale na stolu
Šipljasti oblici
Sazrela breskva
Ugojene butine žene
Kovrdža
Neravna poluga
Svaka krivulja i zavojica
sve nepravilno
uzbuđuje me

Gde da se odloži takva sladostrast

Da se umukne pohota
Prema sili oblika koju stvara Svevišnji.
Hoću da odložim čulnost
Neka mi neko umiri razularenosti i nemire
Svaki je atom želja koja grize
Evo
Kako na stolu lale rasplinjuju rumene kosice
Svakog sata sve više
Otvaraju im se kasice
Kako bi dale mirise
Zarobljene u vazni
moje jučerašnje muze

Odron tela

Od kada se moja ljuštura pretvorila u bika
ili klovna
njen veo plutao je ka mesecu
roneći visine bestelesne ribe
iz njenog repa je mlečni put
na tlu su čekali žitelji grada
u sudaranju globusima i mislima
zavijeni u kovanj tundre
padala je žuta perut s neba
a oni su dizali obrve i ruke
da uhvate još jednu
srećnu zvezdu

Autorka: Katarina Gajić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *