MOGLI BISMO U PRIZREN, NA FILM I KOLAČE

Novi Sad, prometna ulica, gurkaju nas prolaznici. Susrećem se sa starim poznanikom. Toplo je, ali zastajemo da kratko porazgovaramo.

Vreme: početak avgusta, pre mog odlaska na put za Prizren.

– Hej, gde ideš to? – upita me on.

– U Prizren. – odgovorih mu.

– Molim?

– U Pri-zren, onaj stari grad na Kosovu, na samom jugu.

– Kako to misliš ideš na Kosovo…

– Tako lepo, idemo nas šest na Dokufest – međunarodni festival dokumentarnog filma.

– Kakav festival bre, zar je tamo bezbedno uopšte?

– Naravno!

– Čak i ako si iz Srbije?

– Trebalo bi da jeste. Ali, kako bih ti rekla.. Na budalu možeš uvek da naiđeš. Evo, juče mi je neki lik , tu u Železničkoj nešto opsovao jer imam skroz kratku kosu.  Pitanje bezbednosti zavisi koliko si blizu nekom kompletom idiotu i na koju je nogu on ustao taj dan kad te je sreo,  ne toliko da li si Srbin ili u Prizrenu 2016. godine. Ako mene pitaš.

– Joj ne znam, ti Šip…ovaj, Albanci su mi sumnjivi.

– Mhm, mora da si naleteo baš ne te kompletne idiote.

– Ma, nisam. Ali svašta čitam po novinama i gledam po netu.

– Čekaj, nisi se sretao sa nekim ko je Albanac u životu?

– Pa nis….

– Ali su ti sumnjivi?

– Pa da, glupo zvuči. ’ajde, lepo se provedi dole i čuvaj se! Čime idete uopšte?

– Ima neki autubus iz Beograda, direktno za Prizren ide.

– Stvarno?

– Pa da! I ja se iznenadih. Povratna karta 25 eura, imaš wi-fi, kafu, keks, utičnice za punjače, vozača koji prska parfemčić da ti fino miriše dok putuješ!

– Hahah, pa šališ se, k’o u avionu!

– Nisam još putovala tim busom, tako su mi pričali. Videću.  Pozdravljam te, čujemo se kad se vratim da ti prenesem utiske. Imam i ja svojih predrasuda u vezi odlaska dole. Jedva čekam da ih razbijem.

 – Važi, čujemo se, javi se.

Novi Sad, manje prometna ulica, nema gurkanja sa prolaznicima. Susrećem se sa istim starim poznanikom.

Vreme: sredina avgusta, nakon posete Prizrenu.

– Hej, pa kao da smo se dogovarali da se vidimo! – kaže on meni.

– Hahaha, da, da. Radim tu blizu. E stvarno, da smo se dogovarali ne bismo se ovako lako dogovorili. – odgovaram mu.

– Kako je bilo u Prizrenu, je l’ bilo neke frke?

– Pravo da ti kažem, nisam očekivala da će biti toliko dobro. Jako, jako pozitivan utisak imam.

– A ono za bus, je l’ istina?

– Hahah, jeste. Erhan je kao avion. Jedino što put traje osam sati. Ide se preko Prištine.

– A granica? Kako to izgleda?

– Koja granica? Haha. Bukvalno smo prošišali te punktove. Izgleda sve redovno kao uobičajeno što granice izgledaju, ali nije bilo zadržavanja, niti pregledanja dokumenata. Možeš da uđeš samo sa ličnom kartom inače.

– Moram da priznam da ništa ja tu ne razumem.

– Nisam ni ja baš ekspert.

– A na festivalu, kako je tamo bilo, i uopšte kako je u Prizrenu? Moram da pitam, je l’ ima dole uopšte Srba?

– To me ljudi vrlo često pitaju. Ima, ali to su neke starije porodice koje nisu želele da odu. I uglavnom su to mešani brakovi. Veoma ih je malo. Ipak, treba da znamo da je u Prizrenu i pre rata bilo malo Srba, oko 7% ukupnog stanovništva. Oko 80% su Albanci, oko 10% Bošnjaci, i ostalo su Turci, Romi itd. Ne znam da li sam ti to spominjala, ali cela mamina familija je odatle. Čak sam i ja živela prve dve godine svog života tamo. Tata je bio vojni oficir, prvo radno mesto mu je bilo u Prizrenu. Tu je upoznao mamu.

– Pa nisam to znao, zanimljivo! Jesu oni još uvek dole? Mislim, mamina familija?

– Nisu, otišli su na krajnji sever, u okolinu Subotice, posle rata. Zamisli, ulica u Prizrenu im se isto zvala kao ulica u koju su se doselili. Kakva sudbina. Kuća u Prizrenu im je zapaljena. Išla sam baš da je vidim. Sad je tu neko obdanište. Tužno mi je to sve. Mama mi u nekom momentu šalje poruku da potražim Bimbaš česmu, na početku njene ulice. Kaže da se tu nalazila sa tatom, kad su bili na početku veze. A sa druge strane, sva ta dešavanja su me inspirisala da se danas bavim ljudskim pravima. Da budem oštro protiv nacionalizma.

– Retko čujem da neko ko ima lično iskustvo u ratu, kasnije bude protiv nacionalizma. Obično ljudi tada imaju snažnu potrebu da ističu i ,onako malo iracionalno, brane svoju naciju.

– Da, to jeste retko. Ipak, mislim da je problem i u tom što su nacionalisti mnogo glasniji i upečatljiviji u društvu. Oni uvek imaju potrebu da ističu svoju nacionalnu pripadnost, kako kroz ikonografiju, tako i kroz samu priču. Kao da postanu opsednuti svim tim. Ja ipak mislim da je upravo nacionalizam svih nacija na ovim našim prostorima uticao direktno na to što je mojoj baki kuća zapaljena i što je morala da napusti svoj grad. Zato ću uvek biti oštro protiv nacionalizma!

– Sviđa mi se taj stav, pogotovo što je legitiman i ima utemeljenje u proživljenom iskustvu! Daj reci mi još nešto, kako je bilo u Prizrenu? Svašta si mi ispričala, ali nisi ništa o konkretnoj poseti.

– Joj ima baš svašta da se priča. Bili smo samo pet dana, i svaki dan je bilo nekih zanimljivosti. Kad smo stigli, odmah smo se upoznali sa tim kako funkcioniše recimo buking hostela preko neta na Kosovu. Ne funkcioniše! Ili mi nismo imali sreće. Zamalo da završimo na ulici. Ipak, završili smo u prizemlju nekog hostela, sa nekim starijim likom koji nam se non-stop muvao po sobama i kuhinji. Čika Morina. Došao posle 16 godina u Prizren iz Australije da traži ženu. Kaže neće da živi tu jer je sistem katastrofalan, ali hoće ženu odavde.

jelena-dukaric-prizren-6

– Hahaha, neće tamo nijedna da mu kuva! Nigde patrijarhata k’o u nas!

– Otprilike. Znaš šta mi je najjači utisak? Činjenica da smo 95% vremena pričali na srpskom sa lokalnim stanovništvom. Uđem u pekaru, krenem na engleskom, lik mi viče : „Pa prićaj be po srpski, te razumem sve.“ Ja počnem da se smejem. I tako na svakom drugom mestu. Suvenirnica, kafić, bioskop. Stariji, mlađi. Svi pričaju srpski, i svi su jako srdačni. Pitaju odakle smo, kažemo da smo iz Novog Sada, a oni kao: „Super, super, baš nam je drago što ste tu! Dođite opet.“

– Moram da priznam da mi ovo neko drugi pričao, ne bih mu verovao baš.

– Ma ni ja, što je najgore. Ali, tako je bilo. Bila sam blago uplašena kad smo stigli i kad su se ovi moji tako po ulici dok šetamo vrlo glasno međusobno dovikivali. „Lazaaare, Jovaaana…“ a meni srce na trenutak stane, zenice mi se rašire. Gledam oko sebe – niko ne reaguje, niko ni da poglda ka nama.

– Razmišljam da se meni sad neko u Novom Sadu dere po ulici … čekaj, koja su uopšte albanska imena?

– Hahah pa dobro, ovde nemaš prilike da ih srećeš, to je činjenica, nije čudno da ne znaš koja su njihova imena. Recimo Bujar je često muško ime, ili Vjosa  žensko. Ima raznih.

– Hašim? Je l’ često?

– Hahah, nisam se susretala. Ja sam uglavnom sretala i upoznavala Bošnjake, Amer, Amar, Anel itd. Ali ne, nisu svi na A, ne brini!

– Hahaha

– Jedan dan smo odlučili da odemo u Albaniju na more. Tri sata od Prizrena, treba ti samo lična karta.

– Pa vi stvarno niste normalni!

– Spakovali se jedno jutro, u 7h bio polazak. Ulazim ja u prostorije agencije da proverim da li imamo dobre karte, neki mlađi dečko plavooki me onako malo čudnije pogleda. Dajem mu naše pasoše i lične, on vidi da smo iz Srbije. Ja se malo onako štrecnem, nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. U tom ulazi neki njegov mlađi kolega, i ovaj plavooki mu govori nešto na albanskom tako da sam razumela reč „Srbi“.  Taj kolega mi potom na tečnom srpskom sa beogradskim akcentom kaže: „Pa što ste uzimali kod Erhana karte, sledeći put dođite direktno ovde.“ Meni malo padne kamen sa srca, ali i dalje sam pomalo u grču. Nekako mi je čudna atmosfera. Ne osećam se dobrodošlo kao u svakom prethodnom slučaju iskustva u Prizrenu.

jelena-dukaric-prizren-9– Pa dobro, naišli ste možda na neki nacoše, nije im bilo drago baš što ste Srbi.

– Moguće, mada znaš kako se završilo to na kraju? Kad smo se vraćali i kada je vozač odbacio sve putnike do nekog sela kraj Prizrena, bukvalno posle deset sekundi po zatvaranju vrata pustio je cd sa nekim srbijanskim narodnjacima. Umrli smo od smeha. To veče smo izašli zajedno sa njim. Bio je skroz ok. Mada, mislim da mu se naša drugarica malo svidela. Ljubav ne poznaje nacije, haha.

– Istina! A u Albaniji? Sve je bilo ok?

– Ma bili smo na moru, kako neće biti. Pre plaže smo seli u neki restoran na ručak. I šta misliš kako smo pričali, na kom jeziku?

– Na srpskom?

– Da! A granicu smo prešli sa još kraćim zadržavanjem nego kad smo ulazili iz Srbije na Kosovo. Znači, sa našom ličnom kartom možeš opušteno da odeš na more u Albaniju, bez brige. Inače, Prizren je u toku festivala bukvalno krcat. Centar grada je prepun, sve vrvi od ljudi. Muzika na sve strane. Kažu lokalci da je leti uvek tako. Dođu stranci, dođu gastarbajteri. Lepo je i jeftino. Dobra im je klopa, dobro pivo. Doduše, dobila sam umesto ćevapa jednom neke ćufte, ali sarajevski burek im je bolji nego u Sarajevu!  Čovek iz poslastičarnice nam je objasnio kako se pravi tri leće, čuveni kolač! Družili smo se nekoliko večeri sa nekim mojim starim drugarom i njegovim bratom. Velid i Amer. Oni su baš iz Prizrena i super su momci.

– Zanimljiva mi je ova priča skroz. Nisam realno nikada pričao sa nekim ko je posećivao Kosovo, pogotovo ne sa nekim ko je posećivao Prizren i ima toliko utisaka. Zapravo, ne bih nikada rekao da ljudi odlaze na Kosovo turistički. Viđam ponekad na banderama i semaforima one turističke ponude obilazaka manastira, eventualno. I za to sam se pitao da li neko ide.

– Imam mnogo fotografija i snimaka koje sam napravila dole. Rado ću ti ih pokazati, da ti upotpunim priču. Iako mi se dugo nije desilo da imam tako neku kreativnu blokadu po pitanju fotkanja. Nisam mogla da nađem lepe kadrove. Ništa mi nije bilo inspirativno. Osim centra grada, koji je onako sa kaldrmom, starom Sinan-pašinom džamijom, obnovljenom crkvom Svetog Đorđa, česmom na Šadrvanu, starom Katoličkom crkvom, kamenim mostovima, rekom Bistricom, starim bioskopom Lumbardi, dakle osim toga što čini manje više centar grada i osim Kaljaje (tvrđave iznad grada) nije mi se svidelo ništa što sam videla po gradu.

– Hahaha, čuj osim! Pa sasvim dovoljno. Hoću da vidim te fotke definitivno! Treba to da pokazuješ ljudima i da im pričaš ovo što si meni. Nekako, svima su mozgovi „isprani“ od medija.  Ljudi treba da čuju i nešto drugo osim „Tači, Vučić, Briselski sporazum, ovaj ubijen, onaj ubijen, neredi, itd.“

– Vidiš, upravo u tome je i suština. Mi smo svi fotkali i onda to izlažemo tu u jednom kafiću. Ljudi gledaju, pitaju, interesuju se za grad o kom uglavnom ne znaju ništa ili imaju neke loše asocijacije, baš zbog negativnih  medijskih priča, ili činjenice da se o tome uopšte ne priča. A sad se spremam za Sarajevo da idem.

– E tamo znam da je bezbedno! Na ćevape ideš, pretpostavljam?!

– Jeste, bezbedan je i kao kod kuće je. Samo sa mnogo boljom klopom. Haha. Ipak, ne idem na ćevape. Idem opet na festival. I vodim neke ljude koji , kao ni u Prizrenu, nikad nisu bili ni u Sarajevu. Idemo da gledamo filmove, družimo se sa lokalnom rajom, pričamo i razmenjujemo iskustva.  Idemo da se upoznamo, da razbijemo poneku predrasudu. Dobro, idemo i na ćevape!

– Kod Želje, garant?!

– Što se mene tiče, kod Ferhatovića! Zamisli, kad sam se prošli put vratila iz Sarajeva, sretnem kolegu i on me stvarno pita je l’ u Sarajevu bezbedno ako si iz Srbije i ako pričaš srpski. Iskreno, zbunila sam se. Godinama idem u taj grad i nikada, niti na sekundu nisam doživela neku neprijatnost ili da mi je neko pokazao gestom da nisam dobrodošla tu. Ljudima je, bre dosta rata. Dosta im je mržnje. Mada, kada čitaš naslove u medijima i kada čitaš po društvenim mrežama šta ljudi pišu ponekad, pomisliš da rat nikad nije ni prestajao. Totalno pogrešna slika. Treba otići, videti, doživeti. Kao što sam ti prošli put rekla – na budalu možeš uvek da naletiš. Ne moraš do Prizrena, ili do Sarajeva da odeš. Eto ga tu, za ćoškom.

– Naravno, biće sledeće godine opet taj program preko kog vodimo ljude u Prizren i Sarajevo. Bilo bi mi drago da ideš! Jedini uslov je da nikada nisi bio tamo i da želiš da fotkaš tokom osete. Upravo da bi ti onda dalje mogao da preneseš priču. Malo po malo, moramo da prenebregnemo ćutanje medija o našim lepim iskustvima sa Kosova i iz Bosne. Kad se vratimo iz Sarajeva, biće izložba naših utisaka iz ta dva grada, dođi ako budeš mogao!

– Naći ću način. Hvala ti na ovoj priči, svakako! Vidimo se i čujemo se, i svako dobro!

– Hajde, nema na čemu!  Sa srećom. Pozdrav!

Autorka teksta i fotografija: Jelena Dukarić

2 mišljenja na „MOGLI BISMO U PRIZREN, NA FILM I KOLAČE“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *