МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ

Нови Сад, прометна улица, гуркају нас пролазници. Сусрећем се са старим познаником. Топло је, али застајемо да кратко поразговарамо.

Време: почетак августа, пре мог одласка на пут за Призрен.

– Хеј, где идеш то? – упита ме он.

– У Призрен. – одговорих му.

– Молим?

– У При-зрен, онај стари град на Косову, на самом југу.

– Како то мислиш идеш на Косово…

– Тако лепо, идемо нас шест на Докуфест – међународни фестивал документарног филма.

– Какав фестивал бре, зар је тамо безбедно уопште?

– Наравно!

– Чак и ако си из Србије?

– Требало би да јесте. Али, како бих ти рекла.. На будалу можеш увек да наиђеш. Ево, јуче ми је неки лик , ту у Железничкој нешто опсовао јер имам скроз кратку косу.  Питање безбедности зависи колико си близу неком комплетом идиоту и на коју је ногу он устао тај дан кад те је срео,  не толико да ли си Србин или у Призрену 2016. године. Ако мене питаш.

– Јој не знам, ти Шип…овај, Албанци су ми сумњиви.

– Мхм, мора да си налетео баш не те комплетне идиоте.

– Ма, нисам. Али свашта читам по новинама и гледам по нету.

– Чекај, ниси се сретао са неким ко је Албанац у животу?

– Па нис….

– Али су ти сумњиви?

– Па да, глупо звучи. ’ајде, лепо се проведи доле и чувај се! Чиме идете уопште?

– Има неки аутубус из Београда, директно за Призрен иде.

– Стварно?

– Па да! И ја се изненадих. Повратна карта 25 еура, имаш wi-fi, кафу, кекс, утичнице за пуњаче, возача који прска парфемчић да ти фино мирише док путујеш!

– Хахах, па шалиш се, к’о у авиону!

– Нисам још путовала тим бусом, тако су ми причали. Видећу.  Поздрављам те, чујемо се кад се вратим да ти пренесем утиске. Имам и ја својих предрасуда у вези одласка доле. Једва чекам да их разбијем.

 – Важи, чујемо се, јави се.

Нови Сад, мање прометна улица, нема гуркања са пролазницима. Сусрећем се са истим старим познаником.

Време: средина августа, након посете Призрену.

– Хеј, па као да смо се договарали да се видимо! – каже он мени.

– Хахаха, да, да. Радим ту близу. Е стварно, да смо се договарали не бисмо се овако лако договорили. – одговарам му.

– Како је било у Призрену, је л’ било неке фрке?

– Право да ти кажем, нисам очекивала да ће бити толико добро. Јако, јако позитиван утисак имам.

– А оно за бус, је л’ истина?

– Хахах, јесте. Ерхан је као авион. Једино што пут траје осам сати. Иде се преко Приштине.

– А граница? Како то изгледа?

– Која граница? Хаха. Буквално смо прошишали те пунктове. Изгледа све редовно као уобичајено што границе изгледају, али није било задржавања, нити прегледања докумената. Можеш да уђеш само са личном картом иначе.

– Морам да признам да ништа ја ту не разумем.

– Нисам ни ја баш експерт.

– А на фестивалу, како је тамо било, и уопште како је у Призрену? Морам да питам, је л’ има доле уопште Срба?

– То ме људи врло често питају. Има, али то су неке старије породице које нису желеле да оду. И углавном су то мешани бракови. Веома их је мало. Ипак, треба да знамо да је у Призрену и пре рата било мало Срба, око 7% укупног становништва. Око 80% су Албанци, око 10% Бошњаци, и остало су Турци, Роми итд. Не знам да ли сам ти то спомињала, али цела мамина фамилија је одатле. Чак сам и ја живела прве две године свог живота тамо. Тата је био војни официр, прво радно место му је било у Призрену. Ту је упознао маму.

– Па нисам то знао, занимљиво! Јесу они још увек доле? Мислим, мамина фамилија?

– Нису, отишли су на крајњи север, у околину Суботице, после рата. Замисли, улица у Призрену им се исто звала као улица у коју су се доселили. Каква судбина. Кућа у Призрену им је запаљена. Ишла сам баш да је видим. Сад је ту неко обданиште. Тужно ми је то све. Мама ми у неком моменту шаље поруку да потражим Бимбаш чесму, на почетку њене улице. Каже да се ту налазила са татом, кад су били на почетку везе. А са друге стране, сва та дешавања су ме инспирисала да се данас бавим људским правима. Да будем оштро против национализма.

– Ретко чујем да неко ко има лично искуство у рату, касније буде против национализма. Обично људи тада имају снажну потребу да истичу и ,онако мало ирационално, бране своју нацију.

– Да, то јесте ретко. Ипак, мислим да је проблем и у том што су националисти много гласнији и упечатљивији у друштву. Они увек имају потребу да истичу своју националну припадност, како кроз иконографију, тако и кроз саму причу. Као да постану опседнути свим тим. Ја ипак мислим да је управо национализам свих нација на овим нашим просторима утицао директно на то што је мојој баки кућа запаљена и што је морала да напусти свој град. Зато ћу увек бити оштро против национализма!

– Свиђа ми се тај став, поготово што је легитиман и има утемељење у проживљеном искуству! Дај реци ми још нешто, како је било у Призрену? Свашта си ми испричала, али ниси ништа о конкретној посети.

– Јој има баш свашта да се прича. Били смо само пет дана, и сваки дан је било неких занимљивости. Кад смо стигли, одмах смо се упознали са тим како функционише рецимо букинг хостела преко нета на Косову. Не функционише! Или ми нисмо имали среће. Замало да завршимо на улици. Ипак, завршили смо у приземљу неког хостела, са неким старијим ликом који нам се нон-стоп мувао по собама и кухињи. Чика Морина. Дошао после 16 година у Призрен из Аустралије да тражи жену. Каже неће да живи ту јер је систем катастрофалан, али хоће жену одавде.

jelena-dukaric-prizren-6

– Хахаха, неће тамо ниједна да му кува! Нигде патријархата к’о у нас!

– Отприлике. Знаш шта ми је најјачи утисак? Чињеница да смо 95% времена причали на српском са локалним становништвом. Уђем у пекару, кренем на енглеском, лик ми виче : „Па прићај бе по српски, те разумем све.“ Ја почнем да се смејем. И тако на сваком другом месту. Сувенирница, кафић, биоскоп. Старији, млађи. Сви причају српски, и сви су јако срдачни. Питају одакле смо, кажемо да смо из Новог Сада, а они као: „Супер, супер, баш нам је драго што сте ту! Дођите опет.“

– Морам да признам да ми ово неко други причао, не бих му веровао баш.

– Ма ни ја, што је најгоре. Али, тако је било. Била сам благо уплашена кад смо стигли и кад су се ови моји тако по улици док шетамо врло гласно међусобно довикивали. „Лазаааре, Јовааана…“ а мени срце на тренутак стане, зенице ми се рашире. Гледам око себе – нико не реагује, нико ни да поглда ка нама.

– Размишљам да се мени сад неко у Новом Саду дере по улици … чекај, која су уопште албанска имена?

– Хахах па добро, овде немаш прилике да их срећеш, то је чињеница, није чудно да не знаш која су њихова имена. Рецимо Бујар је често мушко име, или Вјоса  женско. Има разних.

– Хашим? Је л’ често?

– Хахах, нисам се сусретала. Ја сам углавном сретала и упознавала Бошњаке, Амер, Амар, Анел итд. Али не, нису сви на А, не брини!

– Хахаха

– Један дан смо одлучили да одемо у Албанију на море. Три сата од Призрена, треба ти само лична карта.

– Па ви стварно нисте нормални!

– Спаковали се једно јутро, у 7h био полазак. Улазим ја у просторије агенције да проверим да ли имамо добре карте, неки млађи дечко плавооки ме онако мало чудније погледа. Дајем му наше пасоше и личне, он види да смо из Србије. Ја се мало онако штрецнем, никад не знаш на кога можеш да наиђеш. У том улази неки његов млађи колега, и овај плавооки му говори нешто на албанском тако да сам разумела реч „Срби“.  Тај колега ми потом на течном српском са београдским акцентом каже: „Па што сте узимали код Ерхана карте, следећи пут дођите директно овде.“ Мени мало падне камен са срца, али и даље сам помало у грчу. Некако ми је чудна атмосфера. Не осећам се добродошло као у сваком претходном случају искуства у Призрену.

jelena-dukaric-prizren-9– Па добро, наишли сте можда на неки нацоше, није им било драго баш што сте Срби.

– Могуће, мада знаш како се завршило то на крају? Кад смо се враћали и када је возач одбацио све путнике до неког села крај Призрена, буквално после десет секунди по затварању врата пустио је цд са неким србијанским народњацима. Умрли смо од смеха. То вече смо изашли заједно са њим. Био је скроз ок. Мада, мислим да му се наша другарица мало свидела. Љубав не познаје нације, хаха.

– Истина! А у Албанији? Све је било ок?

– Ма били смо на мору, како неће бити. Пре плаже смо сели у неки ресторан на ручак. И шта мислиш како смо причали, на ком језику?

– На српском?

– Да! А границу смо прешли са још краћим задржавањем него кад смо улазили из Србије на Косово. Значи, са нашом личном картом можеш опуштено да одеш на море у Албанију, без бриге. Иначе, Призрен је у току фестивала буквално крцат. Центар града је препун, све врви од људи. Музика на све стране. Кажу локалци да је лети увек тако. Дођу странци, дођу гастарбајтери. Лепо је и јефтино. Добра им је клопа, добро пиво. Додуше, добила сам уместо ћевапа једном неке ћуфте, али сарајевски бурек им је бољи него у Сарајеву!  Човек из посластичарнице нам је објаснио како се прави три леће, чувени колач! Дружили смо се неколико вечери са неким мојим старим другаром и његовим братом. Велид и Амер. Они су баш из Призрена и супер су момци.

– Занимљива ми је ова прича скроз. Нисам реално никада причао са неким ко је посећивао Косово, поготово не са неким ко је посећивао Призрен и има толико утисака. Заправо, не бих никада рекао да људи одлазе на Косово туристички. Виђам понекад на бандерама и семафорима оне туристичке понуде обилазака манастира, евентуално. И за то сам се питао да ли неко иде.

– Имам много фотографија и снимака које сам направила доле. Радо ћу ти их показати, да ти употпуним причу. Иако ми се дуго није десило да имам тако неку креативну блокаду по питању фоткања. Нисам могла да нађем лепе кадрове. Ништа ми није било инспиративно. Осим центра града, који је онако са калдрмом, старом Синан-пашином џамијом, обновљеном црквом Светог Ђорђа, чесмом на Шадрвану, старом Католичком црквом, каменим мостовима, реком Бистрицом, старим биоскопом Лумбарди, дакле осим тога што чини мање више центар града и осим Каљаје (тврђаве изнад града) није ми се свидело ништа што сам видела по граду.

– Хахаха, чуј осим! Па сасвим довољно. Хоћу да видим те фотке дефинитивно! Треба то да показујеш људима и да им причаш ово што си мени. Некако, свима су мозгови „испрани“ од медија.  Људи треба да чују и нешто друго осим „Тачи, Вучић, Бриселски споразум, овај убијен, онај убијен, нереди, итд.“

– Видиш, управо у томе је и суштина. Ми смо сви фоткали и онда то излажемо ту у једном кафићу. Људи гледају, питају, интересују се за град о ком углавном не знају ништа или имају неке лоше асоцијације, баш због негативних  медијских прича, или чињенице да се о томе уопште не прича. А сад се спремам за Сарајево да идем.

– Е тамо знам да је безбедно! На ћевапе идеш, претпостављам?!

– Јесте, безбедан је и као код куће је. Само са много бољом клопом. Хаха. Ипак, не идем на ћевапе. Идем опет на фестивал. И водим неке људе који , као ни у Призрену, никад нису били ни у Сарајеву. Идемо да гледамо филмове, дружимо се са локалном рајом, причамо и размењујемо искуства.  Идемо да се упознамо, да разбијемо понеку предрасуду. Добро, идемо и на ћевапе!

– Код Жеље, гарант?!

– Што се мене тиче, код Ферхатовића! Замисли, кад сам се прошли пут вратила из Сарајева, сретнем колегу и он ме стварно пита је л’ у Сарајеву безбедно ако си из Србије и ако причаш српски. Искрено, збунила сам се. Годинама идем у тај град и никада, нити на секунду нисам доживела неку непријатност или да ми је неко показао гестом да нисам добродошла ту. Људима је, бре доста рата. Доста им је мржње. Мада, када читаш наслове у медијима и када читаш по друштвеним мрежама шта људи пишу понекад, помислиш да рат никад није ни престајао. Тотално погрешна слика. Треба отићи, видети, доживети. Као што сам ти прошли пут рекла – на будалу можеш увек да налетиш. Не мораш до Призрена, или до Сарајева да одеш. Ето га ту, за ћошком.

– Наравно, биће следеће године опет тај програм преко ког водимо људе у Призрен и Сарајево. Било би ми драго да идеш! Једини услов је да никада ниси био тамо и да желиш да фоткаш током осете. Управо да би ти онда даље могао да пренесеш причу. Мало по мало, морамо да пренебрегнемо ћутање медија о нашим лепим искуствима са Косова и из Босне. Кад се вратимо из Сарајева, биће изложба наших утисака из та два града, дођи ако будеш могао!

– Наћи ћу начин. Хвала ти на овој причи, свакако! Видимо се и чујемо се, и свако добро!

– Хајде, нема на чему!  Са срећом. Поздрав!

Ауторка текста и фотографија: Јелена Дукарић

2 thoughts on “МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *