Метаформозе

Стварање у непрекидном дијалогу са традицијом, оцењивање и преоцењивање, вредновање и превредновање! Кретати се путем који се ствара са сваким кораком и најзад постати пут. Дијалог са традицијом није нужно њено поништавање и одбацивање. То је могућност да стварамо. Прошло у садашњем можда није могуће у својој првобитној пуноћи, али је то свакако живо присуство које се мења самим тим што се мења време у којем постоји. У супротном не би било „живо“. По први пут поново испевати песму значи сагледати је у садашњем времену и кроз сопствену поетику и схватање поезије. Метаформозе не деградирају и не уништавају традицију, само је оживљавају у савремености.

Живимо у једном ствралачком добу. На све се стране гради. Ако има и рушења оно не долази искључиво из неког песимистичког ината већ опет из жеље да се после нешто оствари. Велики моменат који је очекивао Ниче дошао је. Он се зове: преоцењивање, поновна процена, свих вредности (Umvertung aller Werte). Не би се видела конструктивна снага овога, што се око нас збива. Данашња конструкција, стварање грађење, дух конструкције је баш у томе да се испитује материјал помоћу кога смо до сада градили. Испитује се да бисмо знали како даље да градимо. Културни живот створио је многе вредности. Данас се те вредности класификују да би се помоћу њих могло ићи даље. Хоћемо да знамо шта имамо, шта нам стоји на расположењу, каква и која средства.1)

Начела по којима није згорег обрадити песму како би онај ко обрађује био у складу са осталима који песме обрађујаго:

  1. Тежити задржању метричке структуре изворителне песме;
  2. Тежити осавремењенију садржајаго обрађиванаго песме, илити сагледанију изворителне песме во времја садашњего;
  3. Навести наслов песме која је обрађиванаго, уколико обрадитељ сматра да неће испрва бити препозната од стране читатељаго.

О, дажбина

И овај шалтер земље Србије
Што – дерућ се – сунцу прети кроз облаке
Удворног чела креченим борама
О нечовечности прича и даље тој
Показујући немом мимиком
Образа свог (под)очњаке дубоке

Лекова разних то су трагови!
Те црне боре! (То мрачно сећање!);
А шалтер овај, скривен за зида
Што се – кад клекнеш – диже у небо
КОСТИЈУ КРШНИХ ТО ЈЕ ГОМИЛА.
Oни – у борби против душмана –
Дедове твоје у редове слагаху
Стрепећи каткад за свога рођеног
гледајућ негде да га припомене –
ДА УНУЦИМА СПРЕМЕ БУСИЈУ
ОКЛЕН ЋЕ НЕКАД СМЕЛО ПРЕЗИРУЋ
Странака чекат колоне наваљиве.

И само дотле, до тог шалтера,
До тог беде-ма –
Ногом ћеш ступит можда, богаљу!
Дрзнеш ли даље?… Чу’ш полу+богове
Како прашину (са) земље слободне
Са кукњавом страшном неће да скидају;
Разумет их нећеш, лицем прашњавим
Шта ти са увелим гласом говоре,
Па ћеш о темељ златном шалтеру
збуњене главе чело знојаво
У страшноме заносу лупати!
Не један израз, не једну мисао
Чућеш по ходнику у страшној јурњави:
“О, дажбина је ово Србина!”

Растко Лончар

 

Отаџбина

И овај знамен земље Србије
Што претећ сунцу дере кроз облак
Суморног смисла, мета форама
О вековечности прича далекој
Показујући немом мимиком
Језика свога бразде дубоке

Векова тавних то су трагови
Те црне речи, мрачне пећине
А знамен овај, ко пирамида
Што се из гласа диже у небо
Речију кршних то је гомила
Што су у борби против бесмисла
Језикословци вољно слагали
Лепећи крвљу срца рођеног
Језика свога речи сломљене
Да унуцима спреме буктињу
Оклен ће некад смело говорећ
Свесмисла пламтет зоре невиднe

И само дотле, до тог знамена
До тог бедема –
Муклост ће ступит, можда погана
Дрзне ли даље, чуће громове
Како тишину речи слободне
Са грмљавином смисла кидају
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре
Па ћеш о стења тврдом знамену
Ломљиве главе, теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Поезија је, то, свевремена!“

Душан Захаријевић

Аутори: Растко Лончар и Душан Захаријевић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Vinaver, Stanislav. „Bergson i novi pokreti u umetnosti“. Citat Vinaver. Priredio Gojko Tešić. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2007. 81–86.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *