Metaformoze: Strepnja

Ne, nemoj, ne sriči! Hoću da doveka
Peva i budi poezije dah
Pesma nije lepa samo dok se čeka,
Dok sve je samo nagoveštaj, mah.

Ne, nemoj, ne sriči! Sve nas više draži
Ova slatka pretnja, čekanje i strah,
Poezija diše onda kad se traži,
I od nje kad ostane strasnopoja prah.

Ne, nemoj, ne sriči! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo bruji iskon-strah;
U prolazu samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne sriču prominuli krah.

Autor: Dušan Zaharijević

Stvaranje u neprekidnom dijalogu sa tradicijom, ocenjivanje i preocenjivanje, vrednovanje i prevrednovanje! Kretati se putem koji se stvara sa svakim korakom i najzad postati put. Dijalog sa tradicijom nije nužno njeno poništavanje i odbacivanje. To je mogućnost da stvaramo. Prošlo u sadašnjem možda nije moguće u svojoj prvobitnoj punoći, ali je to svakako živo prisustvo koje se menja samim tim što se menja vreme u kojem postoji. U suprotnom ne bi bilo „živo“. Po prvi put ponovo ispevati pesmu znači sagledati je u sadašnjem vremenu i kroz sopstvenu poetiku i shvatanje poezije. Metaformoze ne degradiraju i ne uništavaju tradiciju, samo je oživljavaju u savremenosti.

Živimo u jednom stvralačkom dobu. Na sve se strane gradi. Ako ima i rušenja ono ne dolazi isključivo iz nekog pesimističkog inata već opet iz želje da se posle nešto ostvari. Veliki momenat koji je očekivao Niče došao je. On se zove: preocenjivanje, ponovna procena, svih vrednosti (Umvertung aller Werte). Ne bi se videla konstruktivna snaga ovoga, što se oko nas zbiva. Današnja konstrukcija, stvaranje građenje, duh konstrukcije je baš u tome da se ispituje materijal pomoću koga smo do sada gradili. Ispituje se da bismo znali kako dalje da gradimo. Kulturni život stvorio je mnoge vrednosti. Danas se te vrednosti klasifikuju da bi se pomoću njih moglo ići dalje. Hoćemo da znamo šta imamo, šta nam stoji na raspoloženju, kakva i koja sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *