Месечев цвет

Очи је изврнула на више да се у њима нису назирале звездане зенице. Са чела су јој капале сребрнасте капи кише док је она отварала уста из којих није извирао урлик. Пулсирајуће муње скакутале су по њеним удовима, а она је само мислила на чудо по ком ће је сви памтити. Замишљала је тамну вечност и њега светлог у њој – тај непревазиђени класични контраст. Желела је да ноћ у коме њено чедо буде рођено прође у савршеној тишини. Забранила је звездама да падају и облацима да лепршају, а ветрови су морали да умукну. Алу, која је столећима волела да лупа белим парчићим звезданог стакла по земљи, је затворила у неко јако утврђење, далеко, на пола пута између неба и земље. ‘Биће тишина’, мислила је она ‘јер нема ничег узвишенијег, свечанијег и светијег од тишине’. Сунчева мајка то није могла да зна. Она је од рођења свог сина увек правила велику помпу. Све те трубе, кукурикања, оде и песме, све је то тако малограђански. Њен син ће бити нешто друго. Он ће морати да зна и да чува тајне, да надзире лепоту и кришом ужива у њој, да се прелива по кожи нагих девојака у бисерним капима воде, да надахњује и да убија – све то у тишини.

Удахнула је још један пролећни вихор у себе, а из ње је изашло савршено црно јаје. Обгрлила га је својим паперјастим рукама и почела да му певуши прастару успаванку. Нико није могао да зна од кога је Месечева мајка научила речи успаванке које предодређују судбину њеног детета и ко зна још кога. Она је певушила тихо и тајанствено, а јаје је почело да круни своју црну боју. Сваки стих Мајчине песме скидао је слој црне боје и што је јаје постајало светлије, Мајчине руке су више дрхтале, а глас јој је постајао другачији. Последњи стих се неизмерно пута понављао – не заборави жену и цвет, јер је у њима твоја снага и твоја вечност. Из негдашњег црног јајета искочило је ново божанство – снажно и младо винуло се на своје место ишаптано у неким магијским стиховима. На његовим уснама су се понављале речи – жена и цвет. Он није погледао назад, јер му је тако говорено у некој прастарој успаванки, али и да јесте, угледао би на опиљцима црне љуске сеницу која га је гледала Мајчиним очима. Очи су криле тајну да су негда биле у телу мајке која је своје човечно постојање жртвовала новом божанском постојању и његовој слави.

Био је то месец ведрог ружичастог неба. Месец који је познат по трешњама и високом Сунцу у подне, исти онај у ком сам се и ја родила. На булевару то све није било ни мало важно. На њему се трооки апарат палио и гасио, а сви остали су јурили и јурили ко зна куда, а можда и никуда. Време није стајало, али је стално каснило, као онај јадник од белог зеца. Ја сам покушавала да га стигнема али никако нисам успевала. Јурила сам га често и упорно, а оно је иклизавало из мојих прстију и сваки пут славило своју победу откуцајима сата и шушкањем папира календара. Вечни црни круг се стално вио над мојом главом, а ја сам пак била жељна розликасте измаглице. Била сам јако задихана и уморна од  обилажења тамног круга.

Празнина – велика и бела празнина нудила ми је да се одморима. Гурнула сам у страну све своје мисли о времену и пожелела да се нађем са собом, али она није била код куће. Поново долазим на исту реч – Празнина. Вртим се и даље у круг и опет у круг. Менструални циклус, испитни рок, докторски преглед. У круг и у круг. Седим на столици која се спирално увија као на дечијој вртешци. Покушавам да се сетим када сам престала да спавам или када сам заспала заувек. Око мене је сабласна тишина која нагриза моју бубну опну. Крварим успомене које увек исцуре када сам у белој тишини и самоћи. Питам се да ли би неко желео да их чује, или да их само покупим сунђером за брисање и исперем у неком куту свог мозга, надајући се да неће поново бити неваљале и цуркаве.

Наједном осећам присуство некога ко ме познаје одавно, али ко и није ту – можда сам то нова или стара ја. Чезнем да је упознам, али неко ми је везао повез преко очију. Не вдидим боје, не мислим боје. Нисам дама у невољи, а нисам ни скривени суперхерој, постоји ли ишта између тога? Зашто имам повез? Зашто губим вид за оно што је лепо и почињем да заливам и храним биљку ироније, не, не – биљку сарказма и цинизма? Покушавам да је повремено нађубрим мрвицама наде, али она ипак листа саркастично, цинично. Сећате ли се оног човека што је цртао цвеће по зидовима свог купатила, а у ствари је сликао портрет свог тумора? Да ли је ова биљка портрет мог краја?

Један дан је живео своју вечност у мојим ноћним морама. Био је то врло обичан дан са врло необичном реченицом – ‘Напуштам те’. Мени су се речи „снови“ и „ја“ (под тим мислим „он“) често дружиле. Сањала сам о неком животу у кући која мирише попут оне са рекламе за Ленор и наш мирни, заљубљени живот у њој. Сањала сам о себи са осамдесет година како у башти обрезујем руже, а како ми је он припремио кафу на тераси која гледа у врт. Сањала сам ноћну мору, која је на своје лице навукла плашт сунца, мириса и мира. Ноћна мора која ме је сурово бацила на ноге када сам јој рекла да ја сањам поред ње и неки други сан. Нико ме тада није упутио у брачно право са сновима. Нисам знала да треба да будем верна само једном и да он увек подразумева убијање оног другог.

Од тада сам остала ја сама и моје размишљање у већ поменутој тишини. Нисам знала зашто нас уче да летимо, ако ми заправо немамо крила. Зурила сам у ништа, а моје ништа су сви врло радо констатовали и покушавали да га дијагностификују.

Академска сликарка Вања Суботић

Зурење ми је ипак доносило обилне плавичасте таласе идеја и сагледавања. Тада се бели лик појављивао и водио ме кроз њих. Схватала сам шта ме мучи и зашто бежим. Гледала сам очима обичне девојке један напредан, велики свет који је јако бринуо за беле медведе, бобичасту исхрану и радо користио оружје чије име нисам разумела. У истом том свету ми смо биле као пчела радилица са роком трајања намењеном трутовима. Рађале се и радиле све што и трутови у кошници, са једнаким трудом, можда чак и већим, али ипак долазило је време када су сви зујали да морамо да створимо вечност. Нико није знао како и зашто, а питања су била забрањена. Требало је створити продужетак себе и бесконачно постојање које ће нас вртети у зујавом кругу. Неки су проналазили решење у стварању себи једнаких. Кошница је брујала о пчелињим правима и о продужетку врсте, а нико ни да помене трутове. Нити један бззз о трутовима, јер то у принципу и није тако важно. Стога ја седим и зурим, тражим тај бзз, тражим плаветнило и нечији сан. Надам се да ће ме сновиђење одвести спознаји и разумевању и да ћу тада писати песме.

Вулкан жеља избија на мом темену, а ја немам никога да се баци у њега. Почињем да се плашим дана и сунца и оне ужасне буке. Вапим за мелодичном тишином која има толико елеганције у себи. Почела сам да избегавам аутобусе у коме вас разјарени старци бесно гледају, а манијаци се лепе за ваш задњи део капута. Избегавам редове у продавницама где погледи најчешће пребројавају садржину туђих колица. Бежим, трчим и нестајем у себи, покушавајући да себе пронађем без осуде туђе зенице. Тражим интиман сусрет са собом, скривен од свих који не мора да траје дуго, али који ће решити многе моје проблеме.

Академска сликарка Вања Суботић

Погледала сам кроз прозор. Спустио се мрак. Вече је било изузетно тихо, а на небу се прсио изгиздани месец каквог до сада нисам упознала. Личио је на бледи лик из мојих зурења. Он је изненада пружио своју руку и ухватио се за оквире мог прозора како би ми био ближи. Пријатна топлина је почела да ме облива и ја сам осећала као да га познајем дуго и да могу да му кажем све. Добила сам жељу да му се прикажем нага, без тајни, без лажи. Осврнула сам се око себе и нашла своју бележницу. Желела сам да му рпочитам неке своје тајне, да се зближим са њим и да заувек останемо повезани овом вечери. Читала сам му нежно моје дуге и неспретне мисли, а он је слушао не узимајући даха. Исповедала сам му своје страхове, сумње, грешке и наде, а он ме је тешио. Осећала сам да ме његова рука милује по коси и да ме он разуме, да ми је близак као што ми нико до тада није био. Жудела сам да заувек останем са њим, а он ми је обећао звезданим гласом који је подсећао на прастару успаванку, да ће ме посетити и наредног дана. Дуго сам гледала за њим, све док јутро није свануло. Знала сам да је говорио истину и стога сам одмах замрзела култну сцену филма “A Trip to The Moon” и заволела Синатрину изведбу песме “Moon river”. Надала сам се да ће ме извући из бескрајног круга, бега и јурњаве, да ће ме подићи са столице, убити моју ноћну мору и заувек ме миловати као овај пут.

Академска сликарка Вања Суботић

Сваког јутра сам понирала у исту воду. Говорили су ми да то није могуће, а ја сам знала да ме нико не може разумети. У прве сате све је било тамно, никога нисам сретала, само сам налетала на идеје о којима бих можда требала да напишем роман. Тада би се појављивао он и говорио ми које су боје моји пасуси, где је бљештавост празних страна и како да ухватим брзопливе јаркоцрвене идеје.

Академска сликарка Вања Суботић

Сједињавала сам се са том оазом мира и постајала локвањ. Цветала сам само када ме је он додиривао својом бљештавом руком зракова. Осећала сам да сам витка и млада, да по први пут знам шта значи држати сребрни лук. Знала сам да ће наша љубав родити дете. Требало је само времена. Розликаста измаглица нас је све више обавијала и ја сам била сигурна да смо постали једно. Шаптала сам познате редове њему на ухо: Дај ми мирис Месече! Слевај твоје ребро у моје очи! У мом оку цвета се веселије. Крв ћу наливати у вазу! Живећеш дуго, дуго… вечно!

Из очију ми је растао крин, а у коси су плутале алге које ми је доносио из најгорих плима. Дању ме је успављивао пев сенице који је подсећао на мелодију прастаре успаванке. Желела сам да заувек будем локвањ на језеру који ће се будити кад он засија и затварати кад он нестане са неба. Миловали би ме комарци и вилинкоњици. Постала бих део клишеиране романтике. Сваки дан је доносио бол и патњу. Постајала сам слична звери која бежи од људи, светла и буке. Скривала сам своје лице и мисли ван града, ван стварности. Одбацила сам сву своју човечност. Заборавила сам сопствену смртност. Осећала сам додир зелених поља и пољупце ветра. Сањала сам стихове и памтила их. Осећала сам Песму над песмама по свом телу. Пила сам из чаше светског бола, а нисам осећала грчеве у грлу. Водила сам љубав до изнемоглости и тада се тек будила. Розликаста измаглица се прво појављивала само уз њега, као ореол над главама анђела у катедралама, а онда је почела да брише моја плава сећања и да ме обавија у потпуности. Стварала је нову мене.

Академска сликарка Вања Суботић

Читала сам једном о болеснику који је на прозору болничке собе имао три зумбула – ружичастог, белог и руменог. О овом последњем никада није говорио, а ја сам стално желела да сазнам нешто о њему. Мислила сам да се баш у њему крије болесникова тајна. Једне вечери сам додирнула тај зумбул и све схватила. Нисам смела више да будем локвањ. Осетила сам потребу да се вратим себи и својој дрвеној столици, да се одрекнем понирања, сјаја и снова и погледа у несагледиве очи мог драгог. Била сам спремна да више не слушам његову птицу сеницу. Он је све то већ очекивао од мене. Ухватио ме је за рамена и обећао ми да ме никада неће напустити, без обзира на израњање. Ја сам га гледала очима пуним крљушти идеја и обећавала му да ћу га заувек памтити. – Знам да хоћеш! Твоја врста никада не напушта месец у потпуности. Ја сам део вас и ви сте део мене. Ви цветате и певате само под мојим миловањем. Вама је Бог понудио да будете локвањи, али сте ви ипак желели и глас птице, зато сте саздани у људско обличје као писци. Њега плаћате самоћом, честим неразумевањем и великим речима. Знај да те ја чекам када будеш одлучила да поново процветаш и постанеш моја жена, мој дивни цвет.  Не заборави да посечеш ону трулу биљку коју си раније засадила и држиш је на прозору свог срца. Ти носиш дете наше љубави, изнеси га на свет здраво. Пази нашу малу биљку розликасте измаглице. Пиши, стварај и доји га  речима под мојом светлошћу. Само тако настаје вечно дрво живота једног писца.

Академска сликарка Вања Суботић

Отворила сам очи и јаркоцрвене крљушти падале су по папиру, док је црни повез почео да се свлачи са мог погледа. Њихова боја се посебно разливала под сјајем месечине. Мој плави вулкан је лучио розликасте димове, кругови су се вртели, али не у мени и времену, већ у другим световима које сам стварала. Биљка је расла и постајала део мене. У ноћима пуног месеца увек бисмо стајале поред прозора и заједно цветале под његовом светлошћу.

Ауторка: Исидора Ана Стамболић

Слике: Вања Суботић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *