Mak nije u sobi

U sobi je ostala činija užeglog maka i pesma.
Satima dodirujem zidove ne bi li osetio (još jednom) hrapavu žilu onog sveta.
Iz puste beline (zidova) su nekada vaskrsavale misli.
(Imale su miris i bile su hladne.)
Prislanjao sam telo uz pukotine i pokušavao da ih ispunim ritmom svog krvotoka.
Ova soba je nekada bila predvorje sna; u njoj sam rastegao prvi put kožu i izvajao osmeh (sa ornamentima zla).

(Čitam pesmu.)

„Fotografija“

Ruina rađa cvet
bez lepote, mirisa i soka.
Ruina dodiruje cvet.
Niz šuplje ruke,
cedi se zamišljena oporost.

(Mak nije u sobi.)

Autorka: Vanja Kovačić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *