Lov na Andrića

Burleska sa naravoučenijem da su i pisci ljudi kao i svi drugi, čak i kada su na klozetskoj šolji

 Ličnosti iz savremene srpske istorije koje se pojavljuju u ovoj priči obične su literarne fikcije i nemaju nikakve veze sa stvarnim ličnostima i događajima. Svaka podudarnost je najverovatnije namerna.

Za D. i M.

1. Andrićev život posle 14. marta 1975 – Andrić se budi iz kome i žali se da u šok sobi smrdi – Čudesno Andrićevo ozdravljenje i isto takvo Andrićevo ponašanje – Dr Veselin Stoječević je agent UDBE – Infarkt dežurnog lekara Lončarevića – Smrt nije svemoguća.

Bio je to naizgled star i iznemogao čovek, ali sa nekom neobjašnjivom i čudotvornom snagom i voljom za životom.

Bez ijedne crne vlasi, u kosi i obrvama, uvek izbrijan i gospodski odeven, Ivo Andrić je tada ima svega šezdeset kilograma, što je uz njegovu visinu od  sto osamdeset centimetara činilo da je izgledao kao živi kostur, mršavi i izgladneli čičica, preživeli logoraš Aušvica, Treblinke i Jasenovca ili bolesnik u poslednjim danima svoga života koji traju već trideset godina. Andrić je svakodnevno, skoro u svakom dodiru s javnošću, govorio i pisao da su ova današnja vremena zapravo “ĐAVOLJA VREMENA”. Ivo Andrić je posle marta 1975. godine, kada je neobjašnjivim čudom preživeo i izašao sa Vojnomedicinske akademije živ i zdrav, pokretan i lucidniji no što je bio, potpuno oporavljenih i zaceljenih krvnih sudova mozga kao medicinski fenomen javno iskazao da povlači svoj zavet da ne daje intervjue i rekao: da će dati intervju bilo kome i bilo kad. Naprosto kazano:  jednog sunčanog martovskog jutra probudio se iz kome, otvorio oči, promrdao palčeve na stopalima, smakao ćebe sa sebe, potom ustao sa kreveta i došetao do prozora. Videvši kroz mali stakleni prozorčić na vratima šok-sobe da Andrića nema u postelji, dežurni lekar je odmah pohitao unutra. Ušao je i počeo da galami:

“Šta vi radite ovde?! Ko ste vi!?  Gde je bolesnik?! Ko vas je pustio ovde, odgovarajte odmah!”

Andrić se u bolesničkoj teget pidžami, suv kao grana, okrenuo prema razjarenom lekaru, prišao mu na njegovo zaprepašćenje, i dok je ovaj otvorenih i razrogačenih očiju blenuo u njega rekao mu ljubazno:

„Gospodine doktore, molim vas, osećam se bolje, pripremite mi otpusni karton, zamolio bih moju odeću, i naočare. Samo, molim vas, brzo.“

Zatim je počeo silovito da uvlači vazduh u svoje sasušene i smežurane nozdrve mršteći se:

„Zagušljivo je ovde. Zašto ne provetravate?“

Dežurni lekar Lončarević je i dalje blenuo otvornih usta, da se u njih mogla staviti stisnuta pesnica, ne mogavši da poveruje u ono što vidi.

„Sramota, kao u štali!“ – gunđao je Andrić tražeći poarovskim pogledom svoje fircane papuče pod krevetom.

Očas posla se zavukao pod krevet promatrajući gde ih je zaturio. Dežurni lekar Lončarević je zakolutao očima i prućio se mlitavo o pod poput istopljene slavske sveće. Za tili-čas Andrićeva bolesnička soba napunila se doktorima, medicinskim sestrama, bolničkim tehničarima, anesteziolozima, studentima na specijalizaciji, čistačicama i skoro svim zaposlenim licima u VMA. Svi su oni bili u velikom šoku i blenuli su u Andrića kao da gledaju u duha. Direktor VMA general-major dr Veselin Stojčević sa grupom najeminentnijih srpskih i jugoslovenskih lekara ubeđivao je neuspešno Andrića da ostane na dodatnim pretragama i ispitivanjima kako bi se ustanovio nemedicinski razlog Andrićevog čudesnog ozdravljenja, jer medicina u ovom slučaju ništa nije mogla. Andriću je tog jutra prognozirano najviše tri do pet dana života. Andrić ni da čuje! Ubrzo se spakovao, spremio i odjurio kući gde je o njemu još neko vreme brinula dežurna lekarska ekipa koju je posle nepuna dva dana oterao pod pretnjom “da će tražiti zaštitu organa milicije ako ga ne ostave na miru!”U zdravstvenom kartonu Ive Andrića u VMA, koji je ubro posle zaplenila UDBA, pisalo je rukom lekara kardiologa dr Mihailovića, da je pri prijemu Andrića na lečenje u decembru 1974. na bolničkim pretragama i pregledima ustanovljena dijagnoza teške, neizlečive bolesti krvnih sudova mozga, sa idiopatskom dilitacionom kardimiopatijom svih srčanih komora, a sa zaključkom Konzilijuma jedanaest doktora VMA, sa još trojicom doktora sa Medicinskih fakulteta u Zagrebu i Ljubljani da je fatalan ishod neizbežan, kako zbog Andrićevih poodmaklih godina, tako i zbog teškog sklerotičnog stanja srca i mozga, koji su uzrokovani dugogodišnjim uživanjem duvana i izloženošću stresom. U otpusnom pismu Ive Andrića pisaćom mašinom Olimpia Monica ukucano je u tanku hartiju da je Andrićevo ozdravljenje potpuno, dok je za javnost SFRJ saopšteno da je primenom novih terapija, imunoterapija i lekova dobavljenih iz inostranstva spašen život našeg velikog pisca Ive Andrića. Da je cela novonastala situacija oko ozdravljenja Andrića (koji je već bio proglašen za mrtvaca) bila misteriozna, pa i čudna čak i za osoblje VMA vidi se i na otpusnom pismu Ive Andrića koje je bilo puno rupa kao izbušena ciganska rešetka: osoba koja je kucala otpusno pismo očito je iz veoma velike doze straha i razdraženosti toliko jako udarala po tipkama nove pisaće mašine da je inače tanku hartiju (koja se troši za otpusna pisma, izdavanja recepata i ostale bolničke administrativne dokumente) izbušila da se ukucana slova na njoj nisu ni razaznavala; samo je bio čitljiv već odštampani tekst na vrhu hartije: „VOJNOMEDICINSKA AKADEMIJA/ BEOGRAD/ SR SRBIJA/ SFRJ JUGOSLAVIJA, a ispod: OTPUSNO PISMO. Uprkos tome, u zdravstvenom kartonu Ive Andrića u redovno popunjivanom polju praćenja toka bolesti i toka izlečenja na dan otpusta Ive Andrića 14. marta 1975. u obaveznom objašnjenju njegovog potpunog izlečenja, na zaprepašćenje svih lekara nije pisalo ništa. Doktor Veselin Stojčević, direktor VMA je potpisao karton koji je zapečaćen, odnešen u arhivu, odatle u sef, a posle nekoliko dana od Andrićevog otpusta, karton su odneli pripadnici UDBE. Od tada mu se gubi svaki trag.

2. Andrićeva opsesija golubovima, te prvi znaci njegovih natprirodnih moći kao posledica njegovog neobjašnjivog ozdravljenja – Golubovi razumeju srpski jezik – To potvrđuju fotografije u Ponoćnom listu i amaterski snimak mobilnim telefonom premijerno emitovan na Dnevniku 2 RTS-a– Iz Andrićevog balkona ispada golubiji izmet po prolaznicima – Andrić iritira Beograđane – Nosi kaput u avgustu kad svi idu goli i polugoli – Biti u manjini ne znači biti u krivu.

Mogao se Andrić mnogo puta spaziti u gradu: dok je šetao po Kalemegdanu, na Tašmajdanu i Zemunskom parku gde je redovito hranio golubove, a pokatkad, na svedočenje mnogih i vodio polemike s njima. Ponoćni list je u novembru 2000. godine na 29. stranici izneo članak o “Andrićevoj opsednutosti golubovima”, iznoseći informacije da na balkonu Andrićevog stana postoji najveće leglo i gnezdo golubova u užem centru Beograda, prepuno grančica, lišća, slame, desetinama jaja i golubijim izmetom koga je bilo u ogromnim količinama i koji je ispadao posvuda po ulici i trotoaru ispod Andrićevog balkona, na haube automobila, ljudske glave i kape, a često i zavrat mnogima koji bi se tu zatekli i izvijene šije začuđeno buljili u Andrićev balkon prenatrpan svim i svačim, kao nekakva mini-štala. U Dnevniku 2 ,prvog programa RTS-a, u 23. minutu, 15. avgusta 2008. pušten je posprdni amaterski snimak napravljen mobilnim telefonom koji prikazuje Andrića kako sedi na klupi u Tašmajdanskom parku, cereka se, priča sa golubovima koji kao omađijani gledaju u njega i proždrljivo žderu kokice gutajući ih cele, a koje im levom rukom Andrić baca i za to vreme snažno, ozbiljno i sugestivno gestikulira rukama i daje im upute kako da jedu cele komade kokica a da se ne zadave. Na čistom Vukovom jeziku. Verodostojnost snimka nije potvrđena ali je golim okom vidljivo da golubovi svoje majušne kljunove neobjašnjivo jako razjapljuju i gutaju cele komade kokica često i po dve – tri odjednom, ne kljucajući ih i ne komadajući ih. I pritom ne daveći se. Kao u filmovima Alfreda Hičkoka.

Andrić je polako šetuckao sa ŠTAPOM u ruci.Uvek u zelenkastom dugačkom mantilu koji je podsećao na vojne šinjele posle 1945. godine od kvalitetne ruske čoje. Šetao je Ivo dugo i polako, hranio golubove mrvicama hleba i kifli. Njegova upadljiva mirnoća je izazivala uznemirenje i bes ostalog hiperaktivnog i bučnog sveta. Bio je u stanju da satima sedi na klupi i čita. I ne pomera se. Samo svoje stare uvele i zbabosane prste, okretajući listove knjige koju čita. Najčudnije je što je sve do sredine leta, sve do avgustovskih vrućina Andrić išao u tom zelenkastom mantilu iako je bilo poprilično vrelo dok su drugi ljudi išli u kratkim rukavima i u kratkim pantalonama, mnogi čak i goli; neki i do pojasa. On bi sedeo i čitao.U tom upadljivom mantilu. Kao državna i društvena, bolje kazati paradržavna i paradruštvena Institucija Andrić je postao 1961. godine kada mu je Švedska akademija dodelila Nobelovu nagradu za književnost, jer državno rukovodstvo SFRJ i Josif Broz to nikako nisu želeli.

3. Andrić se povlači iz društvenog života – Ne podnosi ĐAVOLJA VREMENA– Mimostav Krpeža i Josif Brozović ne uspevaju po prvi put da dovrše svoju omiljenu igru PLJUVKU– Andrić ima moći telepatije – Dokaz tome: Tito ostaje bez desnog testisa, bubrezi mu malo rade, malo ne rade, jedva mogu i vodu da mu prečišćavaju – Međutim Njemu to ne koristi, pije samo viski – Najkvalitetniji šećer u Jugoslaviji ne proizvodi ni Šećerana u Crvenki niti u Rumi, već Broz u svom organizmu – Dokaz tome: hiljade mrava u Dubašnici koji se kolju i ubijaju zbog cilja kome svi streme: ko će više posrkati Brozove gustošećerne mokraće na kori jedne breze – Ni Andrić nije bez posledica – Peva Verdija nad kadom – Posledica: kada se zapušava i Andrić nema gde da se kupa – Dr Veselin Stojčević ludi i pritom prdi (dobija napad gasova) i biva hospitalizovan u hiperbaričnu komoru- Ne ruži Andrića svoga, pouka je Brozu.

U poslednje vreme, koje je Andrić stalno u svojim intervjuima i razgovorima nazivao “đavolje vreme” nove vlasti počele su na sve načine da ga bojkotuju, na sličan način kao što je carska Rusija bojkotovala grofa Tolstoja ili kao što je Sovjetska Rusija marginalizovala lik i delo Dostojevskog. Naime, sve je počelo 1990. godine, ili bolje početi priču od 1980. godine, kada je umro Josip Broz, doživotni vladar socijalističke Jugoslavije, Faraon i počasni doktor četrdeset i šest jugoslovenskih i svetskih univerziteta, iako nije znao azbuku po redu, kao i da pravopisno izdeklamuje sve padeže, nije umeo da govori kako treba, a prvi razred osnovne škole u rodnom Kumrovcu je ponavljao, i nikad ga nije završio.

Dakle, niko neće reći da nije istina i da se ne zna da je Josip Broz imao veliki ANIMOZITET i AVERZIJU prema “drugu Andriću”, a veoma prijateljske, reklo bi se najprisnije i takoreći bratske odnose sa Miroslavom Krležom. Sastanu se tako Broz i Krleža u Beogradu ili Zagrebu, kod Krleže kući ili na Brionima, i skoro uvek na Brozovo insistiranje igraju svoju omiljenu parodijsko – posprdnu igru “Pljuvanja”; ko će više i ismejavajuće kazati nešto o Andriću. Takvu jednu “Pljuvku” započeli su i nisu je dovršili Jože i Fric 22. avgusta 1976. godine u Krležinom domu u Zagrebu. Bilo je bučno i desadovski, kao i uvek.

Krleža:

„Govnar!“

Broz:

„Smrad, boga mu!“

Krleža:

„Uštogljeni, ukočeni, sklerotični skriboman, pacovske inteligencije! Ili jebivetar i spopadač beogradskih baba!!!“

 Broz:

„Fric, slušaj ovo: Jebigolubar! Ha – ha – ha – ha – ha!“

Krleža:

„Jože, ovo je puka istina, čuj: Oduvijek sam znao da gaji sklonost ka golubovima i pernatoj živini! Kad smo se  posve slučajno prije rata sreli u Beogradskom zoološkom vrtu, negdje tamo 1937, ili 1939, ne sjećam se više, nije htio da se odvoji od kaveza sa labudovima i divljim patkama, veli, ugodno mu da ih posmatra, pa me sve ćuška laktom u stomak i viče: „Je l da, da su lepi! A, ja se zacrvenio od stida. Nisam ga mogao odvojiti ni od kaveza sa somalijskim nojevima, koji su tek pristigli, da ga nisam držao objeručke za kaput preskočio bi unutra!“

Broz:

„Ili ovo, što kažeš na ovo Fric: Jebikokošar! Ne, ne, ovo će bit bolje: Jebilabudaš!“

Krleža:

„Nije loše. A, što kažeš na ovo: Unjkavi i kenjkavi rečenični i romaneskni mutator, ne, ne, bolje kazati muljaš, sa razrookim očima, gdje mu lijevo gleda na Bizant, a desno na Moskvu! Hi – hi – hi – hi – hi – hi!“

Zaskiča Krleža daveći se kao svinče, bože me prosti. Broz, sa istim mefistofelevskim osećajem zacenivši se od grohotnog smeha lupi vlažnim dlanovima o Krležin mahagonij sto i prasnu u još grohotniji smeh.

Andrić u tome trenutku 393 kilometra istočnije u svom stanu baca olovku, gužva hartiju na kojoj je ispisivao koncept neke zamišljene priče, gleda sliku Josipa Broza na svom zidu (koju je tu iz straha okačio, kada je pred kamerama intervjue davao  kao dokaz svoje lojalnosti a sve iz prirodnoljudske paranoje koja ga je počela drmati onih godina odmah posle rata, kada su o njemu klevetali da je s Hitlerom redovito kaficu ispijao, a s Gebelsom o književnosti palamudio), oseća da mu od toga čoveka, baš u tom trenutku dolazi neka tamna i negativna energija, te naglo ustaje sa stolice, hvata se za glavu, i pomišlja “kako bi bilo dobro da taj najveći jugoslovenski i evropski podizač suknji malo oseti zadovoljstvo života mirnog impotentnog starca na umoru kako mu i dolikuje, i završi sa svojim veprovskim seksualnim životom jednom za svagda.”

Nekoliko sekundi docnije od ove Andrićeve misli koja mu je tako snažno prostrujala kroz glavu da je odmah morao da peva Verdijev Rigoleto nad kadom, na drugom kraju zemlje, na Tuškancu, u Krležinom stanu prestaje u sekundi Krležin skičavi smeh. Krleža je prebledeo, ukočen gleda u Broza koji je još više bled, belji i od negašenog kreča, uz to ne može da progovori od bolova i drži se levom rukom za leđa, a desnu je zavukao u gaće. Krleža se hvata štapa i trči do vrata, otvara ih i, koliko mu grlo izdržava, viče dežurnom operativcu UDBE u dvorištu:

„Upomoooć! Pomagajte! Dajte lječnika!“

Broz je hitno odvežen u Zagrebačku bolnicu Dubrava, a odatle helikopterom JNA pravac u Beograd u VMA na operacijski sto dr Veselina Stojčevića, inače najboljeg jugoslovenskog urologa. Zahvat je trajao puna tri sata; uzrok bolesti nije ustanovljen, a Brozu je amputiran desni testis, dok mu je funkcija levog bubrega spala na samo 20%. Dr Veselin Stojčević zapao je u ozbiljnu moralnu i duševnu krizu. Bio je to drugi njegov pacijent u životu kome nije uspeo da ustanovi bolest. Bilo je to za njega veliko intelektualno i stručno poniženje. Možete zamisliti samo kako se osećao najugledniji i najstručniji urolog na Balkanu, čovek koji je u svojoj uspešnoj dvadesetogodišnjoj lekarskoj karijeri operisao i izlečio preko deset hiljada pacijenata i kome su se divili čak i nemački i francuski urolozi na Svetskom kongresu urologa koji se održao u Bangkoku, samo nekoliko meseci ranije. Strašno je to doživeo doktor Veselin Stojčević, jer ipak se radilo o predsedniku države, vođi revolucije, najvećem sinu naših naroda i narodnosti – našem drugu Titi.

(Ovo Stojčevićevo teško opterećenje se na koncu svršilo tako što je general – major dr Veselin Stojčević privremeno poludeo, a potom dobio napad gasova i na kraju hospitalizovan. Ludilo direktora VMA Veselina Stojčevića je, pored slučaja barona Minhauzena, Josifa Staljina, Vinstona Čerčila i Margaret Tačer, ušlo u anale svetske psihijatrije kao najkraće moguće ludilo na svetu: trajalo je punih osam minuta i za to vreme general-major dr Veselin Stojčević je kao u mnogim zabeleženim primerima ludila iz ostavštine Karla Jaspersa, tvrdio da je baron Rudolf I od Nemačke, da ima osamdesetoro dece i ličnu zaštitnu gardu od 350 konjanika i 600 vitezova, takođe je tvrdio da se nalazi na obroncima Alpa, a ne na Banjici, i da je godina 1286, a ne 1976. Na pitanje njegovog pomoćnika dr Iića kako se oseća, odgovorio je:

„Odlično!“

Na ponovljena pitanja poput ovih: Koji je dan, mesec i godina? Da li čuje neke glasove i da li mu se priviđaju neka bića? General-major dr Veselin Stojčević je u tih osam minuta davao vrlo precizne odgovore:

„Dan je nedelja, godina 1286, a mesec avgust. Vidite valjda i sami da napolju pada sneg, zašto me pitate takve budalaštine, u avgustu zna se, uvek sneg pljusne!“ Ako vas zanimaju glasovi, sada trenutno ne čujem nikakve osim vaših glupih i tupih, koji me toliko iritiraju da ću na vaše poslednje pitanje odgovoriti da umesto vaših blentavih lica koje me još više iritiraju vidim prazne bundeve!“

Na sledeće pitanje, da li ga neko muči, uznemiruje ili progoni, digao je desnu ruku uvis i viknuo:

„Šta?! Mene neko da ganja?! Ako samo još jednom to izustite, dovešću ovde ceo divizion i narediću da vas bičuju!“

Posle osam minuta doktor Stojčević se osvestio ali je (verovatno na nervnoj bazi) dobio napad gasova koji su iz njega izlazili nenormalno mnogo (100-120 u minuti). Ubrzo je počelo lečenje i posle tri dana dr Veselin Stojčević je nastavio da obavlja svoj posao, kao „zdrav“ čovek.)

Broz je naravski preživeo i ostao vitalan sve do decembra 1979, kada je svoju rezidenciju iz Beograda premestio u Ljubljanu, na ljubljanski Klinički centar. Ali, ipak nije prošao bez posledica. Godinama kasnije one će izbijati na njegovom telu. Nedostatak desnog testisa, uz činjenicu da tada u svetu nisu postojale injekcije testosterona učiniće određene estetske promene na Brozu. Nemanje desnog testisa Brozu nije smetalo da piša (sem što ga je nekada užasno peckalo u levom testisu) ali mu je učinilo da ima ogroman deficit testosterona koji je spao na svega 0,33 nanograma po molu, što mu je prouzrokovalo dodatne tegobe: potpuni gubitak seksualnog nagona, erektilnu disfunkciju, neplodnost, poremećaje u radu hipotalamusa i hipofize kao i štitne žlezde, te abnormalno skakanje šećera u krvi koje nisu mogle da zaustave ni upetostručene insulinske doze. Broz je imao više šećera u krvi nego Fabrika šećera u Crvenki na svim svojim njivama šećerne repe. Pošto je bio u starijim godinama, a i zbog nedostatka testisa, Broz, razumljivo, nije više mogao da se dugo uzdržava od pišanja, a nije hteo pelene, pa bi tako ako bi se zatekao u rezidenciji u Dubašnici, Bugojnu ili pak u Karađorđevu, a bio je napolju daleko od mokrog čvora, on bi prišao najbližem drvetu i popišao se uz njega uz glasne uzdisaje olakšanja:

„Uh!, ah!, oooh!”

Posle nekoliko sekundi, hiljade i hiljade do tada nevidljivih mrava jurišalo bi iz svih delova imanja na pomokrenu koru drveta, kao Spartanci u prvom naletu na zidine Troje. Za dva i po minuta mokraća bi nestala isušena i posrkana od malih Spartanaca opijenih Brozovim domaćim organskim šećerom koji je proizvodio u neograničenim količinama, a koji se koncentrisao najviše u njegovoj mokraći koja je od mnogo šećera bila gusta i tamno-žuta, poput tek spravljenog gustog soka, tačnije – sirupa od zove. Isto tako bila je sve primetnija njegova linija gojenja koja je od Broza stvarala zdepastog gojaznog starca kao i njegova sve gušća kosa. Brozu nije presađivana kosa, to danas potvrđuje i dr Milomir Starčević, šef Brozovog Konzilijuma na KC Ljubljana za vreme lečenja od januara do smrti u maju 1980. Otuda objašnjenje za njegovu sve bujniju kosu koja je bila sve čvršća i jača, kako je stario samo sa levim testisom.

4. Broz i Krpeža doživljavaju katastrofu – Andrić dobija Nobela – Za sve je kriv mali debeli miš – Koji izgleda po krupnom izmetu, u kuhinji Belog dvora nije miš već pacov – Boca francuskog Perrier- Jouet Champagne neprobojnog je stakla – To dokazuje razbijena glava Titovog gardiste – Krležin desni guz jauče od bolova zbog Brozove naredbe br. 2381 od 11. maja 1945. – Krležin se želudac nakratko spasao kako se ne bi raspuknuo od: kavijara od morskog tvora, paunove džigerice, premasne kobasice od svinjskog i jarećeg loja, kavurme, jagnjećeg i jarećeg pečenja, moče od etiopskog bizona (koju je Brozu na poklon redovno slao car Etiopije Haile Selasije), pečenih prepelica, tune iz kineskog mora sa pastom od bajkalkog soma, krem-korzet palačinki sa mandžurijskom stevijom, “torte-ubice” spravljene od trideset i osam jaja, krempita, šampita, baklavi, urmašica, belog vina, crnog vina, gemišta, rakije od banana, rakije od mongolskih breskvi, vodke, i od četrdeset vrsta viskija, osam vrsta francuskog konjaka i srpskog sira Proždrljivost je četvrti smrtni greh.

To “tiho neprijateljstvo” Andrića i Broza je izašlo na videlo prvi put 1961. godine. Kada je Nobelov komitet dodelio Nobelovu nagradu za književnost Ivi Andriću, a ne Brozovom intimusu Miroslavu Krleži. Vrhovni vladar Josip Broz bio je strašno ljut. Kažu, kada je to čuo, udario je šakom o sto i bio kivan da je omrznuo tada Andrića više od Draže Mihailovića. Zaista bilo je grozno i strašno, a ovako se zbilo: Krleža i Tito u lepom raspoloženju sede u Belom dvoru u Beogradu, oko pet sati je posle podne, slušaju radio i čekaju da Nobelov komitet saopšti da je Krleža ovogodišnji laureat, međutim na radiju čuju nešto što liči na: Andri… Ivvvvo… Jandič… Ivo Andriććććć (radio je krčao jer se u njega uvukao miš i smestio se baš ispod zvučnika koji je svojim radom emitovao vibraciju i toplotu u hladnim hodnicima Belog dvora na Dedinju, što je za malog glodara bila dobra jazbina). Šampanjac koji je pripremljen Krleža je histerično uzeo sa stola, zafrljačio ga i zviznuo gardistu u glavu koji je u istom trenu obliven krvlju capnuo na hladan mermerni pločnik Belog dvora (koji je, treba i to reći: kralj Aleksandar Ujedinitelj nekih četrdeset godina ranije morao da kupi uz još štošta od Italijana kao zalogu mira oko Riječke krize kada zamalo nije došlo do rata između Kraljevine Jugoslavije i Italije, i ugradio ih je u pod Dvora koji je upravo zidao, iako su to bile pločice klasifikacijski predviđene za grobnice, ali kralj nije imao izbora, to je bio čudni ultimatum Italijana, i kako je kralj kupio i ugradio ove crnomermerne pločice, sve mu je od tada krenulo naopako, i njemu i državi). Gardista koji je stajao šest-sedam metara od kamina u sali za primanje Belog dvora, pored jugoslovenske trobojke se prućio na pločnik, ali mu je prvo s glave spala šapka, a onda puška koja je tresnula o mermerni pod i opalila (jer po izričitoj Brozovoj paranoidnoj Naredbi br. 2381 od 11. maja 1945. nijedan gardista niti pripadnik UDBE u njegovom okruženju nije imao dozvolu da oružje drži ukočeno, naprotiv: metak u cevi bio je naredba čiji se prekršaj kažnjavao smrću!) te je puščani metak prošao kroz debelo salo desnog Krležinog guza i pogodio veliko i masivno ogledalo 180×160 koje je kraljica Marija dobila u miraz od svog oca rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna kada je udavana za svog muža, pokojnog kralja Aleksandra Ujedinitelja, bog da mu dušu prosti. Ogledalo je puklo u milion komadića, a Krleža je opet zaskičao kao svinče, ovoga puta kao svinče koje se šuri pred klanje.

“Ijooooooooj! Ijaaoooooj meni! Ijaoooj kuku meni jadnome! Što me zasvrbeeee!“

Odmah je doletela dežurna lekarska ekipa. Gardista je odnešen u mrtvačnicu (naknadno je proglašen Narodnim herojem, “palim u borbi protiv velikosrpskih terorističkih četničkih emigrantskih bandi koje su tih dana doputovale iz Čikaga s namerom da ubiju druga Tita”, kako su pisale Večernje novosti, iako te bande niko u Beogradu nije ni video ni primetio, kao ni njihove „terorističke aktivnosti“), Krleža je operisan u VMA, a dr Veselin Stojčević (pribran i maksimalno posvećen Krležinoj zadnjici, posle nedavnih muka nijednim gestom nije davao znaka da je preživeo teške zdravstvene tegobe) je lično nadgledao tok operacije Krležine pozamašne trtice. Broz je odmah nevoljno poslao drugog gardistu da dovede Andrića u Beli dvor na banket, koji je pripremljen prvobitno za Krležu, pa su stoga na stolu bile đakonije koje je voleo da jede gurman Krleža: kavijar od morskog tvora, paunova džigerica, premasne kobasice od svinjskog i jarećeg loja, kavurma, jagnjeće i jareće pečenje, moča od etiopskog bizona (koju je Brozu na poklon redovno slao car Etiopije Haile Selasije), pečene prepelice, tuna iz kineskog mora sa pastom od bajkalkog soma, krem-korzet palačinke sa mandžurijskom stevijom, “torta-ubica” spravljena od trideset i osam jaja, krempite, šampite, baklave, urmašice, belo vino, crno vino, gemišt, rakija od banana, rakija od mongolskih breskvi, vodka, četrdeset vrsta viskija, osam vrsta francuskog konjaka i srpski sir.

5. Udbovci dolaze po Andrića s planom da ga ubiju na neotkriven način – Da ga ponude onim đakonijama što ih Krleža nije stigao požderati, znajući da Andrić ne može da svari ni zelenu salatu bez muke, a od druga Tite ništa se ne odbija – Ni Andrić nije sisao vesla – Već ima proliv, to ga spašava – A uz to i sve mu je došlo do grla – Konačno se raskantava sa Brozom i komunistima, koristeći pritom kočijaški rečnik i svoje tajno oružje – Bojni otrov što pomisli isprva glupi gardista – Sila Andrića ne moli, ali ni Andrić silu ne voli.

Kampanjola se zaustavila ispred Andrićeve zgrade uz takvo odvratno škripanje kočnica, što bi Krležu, da se zadesio u blizini, odmah asociralo na grozno škripanje nepravilno držane krede njegovog profesora latinskog Milera u zagrebačkoj Dolnjogradskoj gimnaziji. Plavi gardista je hitro ustrčao uza stepenice na drugi sprat i pozvonio na Andrićeva vrata. Niko nije odgovarao. Pozvonio je još jednom. Ništa. Pa još jednom. Opet ništa. Onda je legao na zvono i zvonio punih osam minuta. Kada je video da nema odgovora, uprpio se. (Nije mogao da se vrati praznih ruku pred svog Vrhovnog komandanta.) Konačno je rešio i smogao snage da uđe unutra pošto-poto, pa makar bilominirano. Pokušao je da otvori vrata, i odmah je primetio da vrata nisu ni zatvorena kako valja, to jest, da su odškrinuta, pa ih je još malko pogurao i promolio svoj špicasti nos u Andrićev stan. Odmah je osetio neprijatan miris.Bolje reći smrad.Sve je strašno vonjalo.Gardista je prvo pomislio (učen od malih nogu u Opšte Narodnoj Odbrani, pa posle u Vojnoj gimnaziji i na kraju na Vojnoj Akademiji) da je došlo do napada bojnim otrovom, i mahinalno se počeo opipavati tražeći gas masku. Već na drugi njuh osetio je da nije reč o bojnom otrovu već o nečem sasvim drugom, o nečemu što mu je bio vrlo poznato, znao je taj miris, tačnije smrad, bio mu je strašno poznat. Ušao je u stan kao duh, zamalo se spotakao o cipele i čarape na parketu i odmah s leve strane ugledao kroz otvorena vrata Andrića u kupatilu kako zamišljeno sedi na klozetskoj šolji i nešto duma. (Andrićevo kupatilo nalazilo se odmah do ulaznih vrata njegovog stana.) Ne znajući šta da kaže, i nenaučen na takve situacije, zbunio se:

„Druže Andriću, šta to radite?“

Andrić podiže glavu. Njegove blage obrve mu se u sekundi spustiše toliko nisko da mu se od namrčenog pogleda oči ne videše.

„Serem. Vidiš valjda. Marš napolje!“

Dreknuo je Andrić na gardistu koji je izjurio van iz stana kao prestravljen zec u sezoni lova, dok se Andrić spuštenih gaća dogegao do vrata kupatila i zatvorio ih uz zlovoljno gunđanje samom sebi:

„… komunisti, napast božja… ne daju čoveku na miru ni da se pokenja… pih!“

Gardista je izjurio napolje poput mitraljeskog metka i stao ispred Andrićevog stana ne mogavši da objasni sebi situaciju u kojoj se našao.

„Sačekaj tu! Ne mrdaj nigde. Sad ću ja!“

Dopirao je malo posle Andrićev grubi glas iz kupatila u kome se jasno prepoznavala teška razdraženost i bes. Na licu gardiste povratila se ljudska boja:

„Nigde ja ne idem druže Andriću! Tu sam ja, čekam vas. Samo se vi…” – htede da kaže: “Samo se vi iskenjajte!” – ali se ugrize za jezik, toliko jako da mu mali mlaz krvi poteče niz donju usnu.

Andrić se nije pojavljivao ni narednih sat vremena koliko je gardista izračunao da čuči ispred stana gledajući svaki čas na svoju plehanu “raketu” na levoj ruci. Posle sat i pedeset osam minuta eto ti Andrića izlazi na vrata stana zakopčavajući kaiš, iscrpljena lica i očiju utonulih pod čelo kao da je trčao maraton uz Avalu i natrag.

„Šta oćeš?”

Upitao je gardistu, a ovaj mu zabrinuto i tugaljivim pogledom pružanja prve pomoći odvrati kontrapitanjem:

„Jeste li dobro druže Andriću?“

Andrić ga je pogledao upitno i uvredljivo.

„Mislio sam, imate li kakvih problema, da pozovemo lekara, da li ste sve dobro završili ako ste toliko dugo bili u kupatilu? Mislim, da li ste dobro?“

Pokušao je da dopuni svoju glupu misao gardista, a Andrić ga tu preseče:

„Šta bre, tebe briga da li sam ja završio i šta sam ja završio, i kako sam ja?! Ajde govori, šta oćeš, moram opet da se vratim!“

„Druže Andriću, prvo želim da vam čestitam na dobijanju Nobelove nagrade za književnost… „

Andrić ga zaustavi pacovskim pogledom:

„Šta bre bulazniš ti? Jesi li ti pri svesti? Šta si pio sinoć?“

Gardista se još više utronjao:

„Druže Andriću… ovaj… meni je rečeno, da ste vi ovogodišnji laureat za Nobelovu nagradu za književnost i…“

Andrić pomisli da ga ovaj zajebava, pa ga pogleda još pacovskije:

„Je li sinko, da li ja tebi ličim na magarca? Vidiš li mi možda magareći rep iznad tura?“

Gardista konačno skupi snage i kaza mu:

“Druže Andriću, vi izgleda još niste obavešteni da ste ovogodišnji laureat za Nob…”

“Pa naravno da nisam! Kada ste mi isekli telefon, magarčine! Kako mogu da budem obavešten kada mi telefon ne funkcioniše! Neće mi valjda poslati goluba pismonošu!? Nisam stigao da platim poslednja dva računa i vi odmah makazama fik! Nečuveno!”

Gardista je opet počeo:

“Druže Andriću, stoga su me iz Maršalata poslali da vas…”

“I šta sad oćeš ako sam dobio nagradu? Treba li opet da dajem dobrovoljne priloge? Jesam li ja, moliću lepo, prošle godine dao pedeset miliona starih dinara za proširenje pešačke staze na Bežanijskom groblju? Jesam li za pretprošlu Novu godinu dao onolike novce za kupovinu De – Golovih memoara za sve bibliteke Jugoslavije od Đevđelije do Đerdapa. I? I?! Šta ste uradili s novcem? Tolike pare ste skenjali na novogodišnju rasvetu i ukrase po gradu koje su fakini pocepali i poskidali odmah sutradan. I šta sad opet oćete! Šta oćete sad bando nezasita!!!?”

“Druže Andriću, molim vas…” –  poče znojavi gardista a Andrić ga opet prekide:

 “Ma, možete da me molite koliko hoćete. Ne dam više ni dinar! Idite Krležu molite da vam finansira vaše idiotske prohteve, pun je ko iranski tanker, prošli mesec je kupio crnu merdžu, kakve nema u Jugi, a koju ja mogu samo da sanjam! Više nemam ni dinar. I da imam ne bih vam dao, rupe bez dna!”

“Druže Andriću, meni je rečeno da vas dopratim u Beli dvor na banket koji je u vašu čast pripremio drug Ti…”

 Andrić je tada poprimio plavu boju u licu, a potom se s obe ruke uhvatio se za stomak:

“Dobro, dobro. Ajde ne brabonjaj više, kaži drugu Titu da trenutno imam posla i da sada ne mogu doći ni na kakav banket ili prijem povodom moje nobelizacije. Prijatno i pozdravite Faraona!”

Skresao mu je Andrić u njegovo blentavo lice tolike vatrene reči poput kresanja stotinu palidrvaca odjednom o kresivo šibice, i ostavio ga da se puši u hodniku zgrade, te uđe u stan zaključavši vrata i ostavivši gardistu zapanjenog. Gardista je još nekoliko sekundi stajao ispred Andrićevog stana zubnjen i sluđen. U svojoj potpunoj pometenosti i zbunjenosti koja ga je okružila, unervozila i uvukla mu se u svaki od šest milijardi neurona u njegovom majušnom mozgu, nije mogao sa tačnošću da se seti da li je Andrić na kraju rekao: „Pozdravite vašeg Faraona“ ili je on to umislio. Da, biće da mu se pričinilo. A onda koji minut kasnije, čuje se škljocanje vrata Andrićevog stana. Vrata se otvaraju i iza njih se promalja Andrićeva glava, sa istim onim pacovskim pogledom:

“Još si tu?! Šta čekaš? Limunadu? Šta me gledaš? Beži odavde!”

Gardista, zaprepašćen i šokiran, ne verujući da je maločas razgovarao sa jednim nobelovcem brzo se sjurio niz stepenice, uskočio u džip i odjurio svom brzinom do Belog dvora. Andrić se vraća u kupatilo, opet skida gaće i seda na klozetsku šolju ponovo gunđajući sebi samom:

“… dva dana samo curi iz mene, a oni bi me na nekakav banket… još da se tamo userem, pa da Le Monde sutradan objavi kako se jedan nobelovac ukenjao na svečanom prijemu kod predsednika države koji je priređen upravo njemu u čast… ne bi opralo ni dva kubika vode… komunisti… pih!”

6. Broz je umro – Ribe ga u Jadranu žale a Andrić neće – Neće pa neće –Odbija da mu drži počasnu stražu – SKJ ga posle 4. maja 1980. briše iz javnog života kao da ne postoji – To Andriću odgovara – Ali dve hiljaditih mu nove vlasti zbog njegovih antiglobalističkih stavova priređuju nove muke – Andrić 2011. uvređen vraća Nobela – I pritom stavlja znak jednakosti između Amerikanaca i svinja – Svi pisci su rođeni manje-više jednaki, ćaknuti, ali je Andrić jednakiji od drugih.

Andrić je uvek javno govorio s poštovanjem i uvažavanjem o “drugu Predsedniku”. Iskazivao mu je najviše poštovanje. Sve do 1980. godine. Te godine, 4. maja, negde posle devet sati izjutra u bolnici, u Ljubljani, u Sloveniji (priča se da Vrhovni vladar nije imao poverenja u srpske lekare, pa je otišao kod Slovenaca) umro je tvorac, vrhovni i doživotni vladar Jugoslavije, Josip Broz. Na pisak sirene paralisala se cela Jugoslavija. Sve je stalo. Sve je zanemelo. Ribe u Jadranu su zastale otvorenih usta osetivši na svojim škrgama i repovima vibraciju podvodnih sirena koje su bile ugrađene u Kopru, Puli, Splitu, Zadru, Šibeniku, Neumu, Dubrovniku, Baru, Boki i Ulcinju, a sve s ciljem “da se i morskome svijetu da na znanje tko im je osigurao slobodno i nesvrstano more”. Pola globusa mu je došlo na sprovod. Stotine važnih ljudi, koji su značili nešto u društvenom životu Jugoslavije stajali su kraj njegovog odra u zgradi Saveznog parlamenta u Beogradu, držeći mu počasnu stražu.Tu dolazimo do Ive Andrića. Gospodin Andrić je, kada su ga pozvali da “drugu predsedniku koji nas je sve toliko zadužio bude počasna straža sa još nekim uglednim kulturnim radnicima samo petnaest minuta” to odlučno ODBIO. Nije rekao ništa ružno ili uvredljivo, već uvijeno, diplomatski i mudro, kako inače on i odbija stvari u javnosti, da je taj sa druge linije shvatio Andrićev odgovor. U Centralni Komitet SKJ stigla je poruka da “drug Ivo Andrić ne želi da prisustvuje počasnoj straži pored tela pokojnog predsednika Josipa Broza i time posle više decenija dokazuje svoje velikosrpsko stajalište, ne prezajući čak ni od vređanja autoriteta i ličnosti pokojnog predsednika Josipa Broza Tita”. Nikada, posle tog 4. maja Andrić nije želeo da kaže zašto NIJE hteo da prisustvuje počasnoj straži Josipu Brozu. Odmah su ga makli u marginu društvenog života, a ispod Andrićevog stana u Prizrenskoj ulici sve do maja 1989.  dvadeset i četiri sata neprekidno dežurala je patrola UDBE, uprkos golubijem izmetu koji je stalno padao po njima.

Proučivši njegov zdravstveni karton sa VMA, saslušavši nekoliko puta dr Veselina Stojčevića i sve lekare koji su ga lečili udbaši nisu saznali ništa, ali nisu bili nimalo glupi; znali su, naime, da se sa tim čovekom nije zezati, te su odustali od likvidacije, naravno presudan uticaj su imale Titove reči poslednjih dana života u bolnici u Ljubljani:

„Ne dirajte mi Andrića i Jovanku!“

Zvanično, od tada on je za komunističke vlasti postao poluzabranjena ličnost. Poluzabranjena ličnost u takvom smislu da nije učestvovao u društvenom, kulturnom i javnom životu. Ali njegove knjige nisu bile zabranjene. One su bile u knjižarama i na policama biblioteka širom Srbije i Jugoslavije. Štampala su se nova izdanja i dopunjavala stara. Posle 1980. godine do danas, 2011. godine izašlo je još jedanaest izdanja Sabranih i Izabranih dela Ive Andrića, koje je on lično izabrao, odobrio i uredio. Nesumnjivo da je Andriću Nobelova nagrada SPASILA život i pomogla mu da preživi. Književnici su doživljavali katastrofe u sukobu s vlašću kao što se događalo u Istočnom bloku, posebno u Sovjetskoj Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, sa piscima koji su poput Andrića pokazivali “nepoštovanje” prema Vrhovnoj vlasti i Partiji (primera recimo: Solženjicin koji je bačen u sibirske okove jer je u jednom pismu svom drugu iz sela napisao “kako drugu Staljinu zaudara iz usta kao volu iz dupeta”). Njegova popularnost i svetski ugled nisu mogli biti dovedeni u pitanje, naročito posle dodele Nobela. Osamdesete nekako i prolaze mirno za Andrića. Ne čuje se, ne vidi se, samo šeta i povremeno razgovara sa golubovima po parkovima u Beogradu. Početkom dve hiljaditih prestaje da piše; postaje još drčniji i bezobrazniji; vređa i ismejava ljude, posebno političare na vlasti; 2011. godine, novembra meseca, vraća Nobelovu nagradu i sa njom novčanu sumu: milion i po dolara, te na pres – konferenciji, koju je sazvao povodom vraćanja Nobelove nagrade, njegovi antitotalitarni stavovi dobijaju novu dimenziju i evoluiraju u antiglobalističke i antiameričke stavove, koji su 1989. zamenili antikomunističke, i doživljavaju svoj vrhunac njegovom izjavom: „Prirodi je trebalo dva i po miliona godina da od majmuna četvoronožca napravi čoveka a Amerikancima i njihovom Mekdonaldsu samo dvadeset da od toga čoveka naprave bolesnu svinju, koja više nije ni za čvarke ni za kobasice, jer ima stotinu boleština!1) Kako se vreme menja. Pre smo bili ljudi, juče neljudi, danas svinje, a sutra ćemo biti ko zna šta? Možda vanzemaljci? Sve po želji velikih gospodara sveta.“

Tada je na njega poveden totalni lov s ciljem da se retka zverka koja stalno vrda – konačno odstreli.

Autor: Aleksa Đukanović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Ovde očito postoji Andrićevo parafraziranje na jednu scenu iz filma  Dušana Kovačevića Profesionalac iz 2003. godine. U tom filmu, u dvadeset trećem minutu Luka Laban (koga tumači Bora Todorović), penzionisani oficir Državne bezbednosti Srbije, izgovara Besedu o Majmunu Teodora Teje Kraja (Branislav Lečić), direktora ugledne beogradske izdavačke kuće i bivšeg opozicionara koju je izgovorio u kafani 15. novembra 1993, očevidno pripit: „Prirodi je bilo potrebno milion godina da od majmuna stvori čoveka, a komunizmu samo pedeset godina da od čoveka ponovo napravi majmuna“. Vidno je da se Andriću veoma dopao ovaj film, a scena o kojoj ječ, posebno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *