Лов на Андрића

Бурлеска са наравоученијем да су и писци људи као и сви други, чак и када су на клозетској шољи

 Личности из савремене српске историје које се појављују у овој причи обичне су литерарне фикције и немају никакве везе са стварним личностима и догађајима. Свака подударност је највероватније намерна.

За Д. и М.

1. Андрићев живот после 14. марта 1975 – Андрић се буди из коме и жали се да у шок соби смрди – Чудесно Андрићево оздрављење и исто такво Андрићево понашање – Др Веселин Стојечевић је агент УДБЕ – Инфаркт дежурног лекара Лончаревића – Смрт није свемогућа.

Био је то наизглед стар и изнемогао човек, али са неком необјашњивом и чудотворном снагом и вољом за животом.

Без иједне црне власи, у коси и обрвама, увек избријан и господски одевен, Иво Андрић је тада има свега шездесет килограма, што је уз његову висину од  сто осамдесет центиметара чинило да је изгледао као живи костур, мршави и изгладнели чичица, преживели логораш Аушвица, Треблинке и Јасеновца или болесник у последњим данима свога живота који трају већ тридесет година. Андрић је свакодневно, скоро у сваком додиру с јавношћу, говорио и писао да су ова данашња времена заправо “ЂАВОЉА ВРЕМЕНА”. Иво Андрић је после марта 1975. године, када је необјашњивим чудом преживео и изашао са Војномедицинске академије жив и здрав, покретан и луциднији но што је био, потпуно опорављених и зацељених крвних судова мозга као медицински феномен јавно исказао да повлачи свој завет да не даје интервјуе и рекао: да ће дати интервју било коме и било кад. Напросто казано:  једног сунчаног мартовског јутра пробудио се из коме, отворио очи, промрдао палчеве на стопалима, смакао ћебе са себе, потом устао са кревета и дошетао до прозора. Видевши кроз мали стаклени прозорчић на вратима шок-собе да Андрића нема у постељи, дежурни лекар је одмах похитао унутра. Ушао је и почео да галами:

“Шта ви радите овде?! Ко сте ви!?  Где је болесник?! Ко вас је пустио овде, одговарајте одмах!”

Андрић се у болесничкој тегет пиџами, сув као грана, окренуо према разјареном лекару, пришао му на његово запрепашћење, и док је овај отворених и разрогачених очију бленуо у њега рекао му љубазно:

„Господине докторе, молим вас, осећам се боље, припремите ми отпусни картон, замолио бих моју одећу, и наочаре. Само, молим вас, брзо.“

Затим је почео силовито да увлачи ваздух у своје сасушене и смежуране ноздрве мрштећи се:

„Загушљиво је овде. Зашто не проветравате?“

Дежурни лекар Лончаревић је и даље бленуо отворних уста, да се у њих могла ставити стиснута песница, не могавши да поверује у оно што види.

„Срамота, као у штали!“ – гунђао је Андрић тражећи поаровским погледом своје фирцане папуче под креветом.

Очас посла се завукао под кревет проматрајући где их је затурио. Дежурни лекар Лончаревић је заколутао очима и прућио се млитаво о под попут истопљене славске свеће. За тили-час Андрићева болесничка соба напунила се докторима, медицинским сестрама, болничким техничарима, анестезиолозима, студентима на специјализацији, чистачицама и скоро свим запосленим лицима у ВМА. Сви су они били у великом шоку и бленули су у Андрића као да гледају у духа. Директор ВМА генерал-мајор др Веселин Стојчевић са групом најеминентнијих српских и југословенских лекара убеђивао је неуспешно Андрића да остане на додатним претрагама и испитивањима како би се установио немедицински разлог Андрићевог чудесног оздрављења, јер медицина у овом случају ништа није могла. Андрићу је тог јутра прогнозирано највише три до пет дана живота. Андрић ни да чује! Убрзо се спаковао, спремио и одјурио кући где је о њему још неко време бринула дежурна лекарска екипа коју је после непуна два дана отерао под претњом “да ће тражити заштиту органа милиције ако га не оставе на миру!”У здравственом картону Иве Андрића у ВМА, који је убро после запленила УДБА, писало је руком лекара кардиолога др Михаиловића, да је при пријему Андрића на лечење у децембру 1974. на болничким претрагама и прегледима установљена дијагноза тешке, неизлечиве болести крвних судова мозга, са идиопатском дилитационом кардимиопатијом свих срчаних комора, а са закључком Конзилијума једанаест доктора ВМА, са још тројицом доктора са Медицинских факултета у Загребу и Љубљани да је фаталан исход неизбежан, како због Андрићевих поодмаклих година, тако и због тешког склеротичног стања срца и мозга, који су узроковани дугогодишњим уживањем дувана и изложеношћу стресом. У отпусном писму Иве Андрића писаћом машином Olimpia Monica укуцано је у танку хартију да је Андрићево оздрављење потпуно, док је за јавност СФРЈ саопштено да је применом нових терапија, имунотерапија и лекова добављених из иностранства спашен живот нашег великог писца Иве Андрића. Да је цела новонастала ситуација око оздрављења Андрића (који је већ био проглашен за мртваца) била мистериозна, па и чудна чак и за особље ВМА види се и на отпусном писму Иве Андрића које је било пуно рупа као избушена циганска решетка: особа која је куцала отпусно писмо очито је из веома велике дозе страха и раздражености толико јако ударала по типкама нове писаће машине да је иначе танку хартију (која се троши за отпусна писма, издавања рецепата и остале болничке административне документе) избушила да се укуцана слова на њој нису ни разазнавала; само је био читљив већ одштампани текст на врху хартије: „ВОЈНОМЕДИЦИНСКА АКАДЕМИЈА/ БЕОГРАД/ СР СРБИЈА/ СФРЈ ЈУГОСЛАВИЈА, а испод: ОТПУСНО ПИСМО. Упркос томе, у здравственом картону Иве Андрића у редовно попуњиваном пољу праћења тока болести и тока излечења на дан отпуста Иве Андрића 14. марта 1975. у обавезном објашњењу његовог потпуног излечења, на запрепашћење свих лекара није писало ништа. Доктор Веселин Стојчевић, директор ВМА је потписао картон који је запечаћен, однешен у архиву, одатле у сеф, а после неколико дана од Андрићевог отпуста, картон су однели припадници УДБЕ. Од тада му се губи сваки траг.

2. Андрићева опсесија голубовима, те први знаци његових натприродних моћи као последица његовог необјашњивог оздрављења – Голубови разумеју српски језик – То потврђују фотографије у Поноћном листу и аматерски снимак мобилним телефоном премијерно емитован на Дневнику 2 РТС-а– Из Андрићевог балкона испада голубији измет по пролазницима – Андрић иритира Београђане – Носи капут у августу кад сви иду голи и полуголи – Бити у мањини не значи бити у криву.

Могао се Андрић много пута спазити у граду: док је шетао по Калемегдану, на Ташмајдану и Земунском парку где је редовито хранио голубове, а покаткад, на сведочење многих и водио полемике с њима. Поноћни лист је у новембру 2000. године на 29. страници изнео чланак о “Андрићевој опседнутости голубовима”, износећи информације да на балкону Андрићевог стана постоји највеће легло и гнездо голубова у ужем центру Београда, препуно гранчица, лишћа, сламе, десетинама јаја и голубијим изметом кога је било у огромним количинама и који је испадао посвуда по улици и тротоару испод Андрићевог балкона, на хаубе аутомобила, људске главе и капе, а често и заврат многима који би се ту затекли и извијене шије зачуђено буљили у Андрићев балкон пренатрпан свим и свачим, као некаква мини-штала. У Дневнику 2 ,првог програма РТС-а, у 23. минуту, 15. августа 2008. пуштен је поспрдни аматерски снимак направљен мобилним телефоном који приказује Андрића како седи на клупи у Ташмајданском парку, церека се, прича са голубовима који као омађијани гледају у њега и прождрљиво ждеру кокице гутајући их целе, а које им левом руком Андрић баца и за то време снажно, озбиљно и сугестивно гестикулира рукама и даје им упуте како да једу целе комаде кокица а да се не задаве. На чистом Вуковом језику. Веродостојност снимка није потврђена али је голим оком видљиво да голубови своје мајушне кљунове необјашњиво јако разјапљују и гутају целе комаде кокица често и по две – три одједном, не кљуцајући их и не комадајући их. И притом не давећи се. Као у филмовима Алфреда Хичкока.

Андрић је полако шетуцкао са ШТАПОМ у руци.Увек у зеленкастом дугачком мантилу који је подсећао на војне шињеле после 1945. године од квалитетне руске чоје. Шетао је Иво дуго и полако, хранио голубове мрвицама хлеба и кифли. Његова упадљива мирноћа је изазивала узнемирење и бес осталог хиперактивног и бучног света. Био је у стању да сатима седи на клупи и чита. И не помера се. Само своје старе увеле и збабосане прсте, окретајући листове књиге коју чита. Најчудније је што је све до средине лета, све до августовских врућина Андрић ишао у том зеленкастом мантилу иако је било поприлично врело док су други људи ишли у кратким рукавима и у кратким панталонама, многи чак и голи; неки и до појаса. Он би седео и читао.У том упадљивом мантилу. Као државна и друштвена, боље казати парадржавна и парадруштвена Институција Андрић је постао 1961. године када му је Шведска академија доделила Нобелову награду за књижевност, јер државно руководство СФРЈ и Јосиф Броз то никако нису желели.

3. Андрић се повлачи из друштвеног живота – Не подноси ЂАВОЉА ВРЕМЕНА– Мимостав Крпежа и Јосиф Брозовић не успевају по први пут да доврше своју омиљену игру ПЉУВКУ– Андрић има моћи телепатије – Доказ томе: Тито остаје без десног тестиса, бубрези му мало раде, мало не раде, једва могу и воду да му пречишћавају – Међутим Њему то не користи, пије само виски – Најквалитетнији шећер у Југославији не производи ни Шећерана у Црвенки нити у Руми, већ Броз у свом организму – Доказ томе: хиљаде мрава у Дубашници који се кољу и убијају због циља коме сви стреме: ко ће више посркати Брозове густошећерне мокраће на кори једне брезе – Ни Андрић није без последица – Пева Вердија над кадом – Последица: када се запушава и Андрић нема где да се купа – Др Веселин Стојчевић луди и притом прди (добија напад гасова) и бива хоспитализован у хипербаричну комору- Не ружи Андрића свога, поука је Брозу.

У последње време, које је Андрић стално у својим интервјуима и разговорима називао “ђавоље време” нове власти почеле су на све начине да га бојкотују, на сличан начин као што је царска Русија бојкотовала грофа Толстоја или као што је Совјетска Русија маргинализовала лик и дело Достојевског. Наиме, све је почело 1990. године, или боље почети причу од 1980. године, када је умро Јосип Броз, доживотни владар социјалистичке Југославије, Фараон и почасни доктор четрдесет и шест југословенских и светских универзитета, иако није знао азбуку по реду, као и да правописно издекламује све падеже, није умео да говори како треба, а први разред основне школе у родном Кумровцу је понављао, и никад га није завршио.

Дакле, нико неће рећи да није истина и да се не зна да je Јосип Броз имао велики АНИМОЗИТЕТ и АВЕРЗИЈУ према “другу Андрићу”, а веома пријатељске, рекло би се најприсније и такорећи братске односе са Мирославом Крлежом. Састану се тако Броз и Крлежа у Београду или Загребу, код Крлеже кући или на Брионима, и скоро увек на Брозово инсистирање играју своју омиљену пародијско – поспрдну игру “Пљувања”; ко ће више и исмејавајуће казати нешто о Андрићу. Такву једну “Пљувку” започели су и нису је довршили Јоже и Фриц 22. августа 1976. године у Крлежином дому у Загребу. Било је бучно и десадовски, као и увек.

Крлежа:

„Говнар!“

Броз:

„Смрад, бога му!“

Крлежа:

„Уштогљени, укочени, склеротични скрибоман, пацовске интелигенције! Или јебиветар и спопадач београдских баба!!!“

 Броз:

„Фриц, слушај ово: Јебиголубар! Ха – ха – ха – ха – ха!“

Крлежа:

„Јоже, ово је пука истина, чуј: Одувијек сам знао да гаји склоност ка голубовима и пернатој живини! Кад смо се  посве случајно прије рата срели у Београдском зоолошком врту, негдје тамо 1937, или 1939, не сјећам се више, није хтио да се одвоји од кавеза са лабудовима и дивљим паткама, вели, угодно му да их посматра, па ме све ћушка лактом у стомак и виче: „Је л да, да су лепи! А, ја се зацрвенио од стида. Нисам га могао одвојити ни од кавеза са сомалијским нојевима, који су тек пристигли, да га нисам држао објеручке за капут прескочио би унутра!“

Броз:

„Или ово, што кажеш на ово Фриц: Јебикокошар! Не, не, ово ће бит боље: Јебилабудаш!“

Крлежа:

„Није лоше. А, што кажеш на ово: Уњкави и кењкави реченични и романескни мутатор, не, не, боље казати муљаш, са разрооким очима, гдје му лијево гледа на Бизант, а десно на Москву! Хи – хи – хи – хи – хи – хи!“

Заскича Крлежа давећи се као свинче, боже ме прости. Броз, са истим мефистофелевским осећајем заценивши се од грохотног смеха лупи влажним длановима о Крлежин махагониј сто и прасну у још грохотнији смех.

Андрић у томе тренутку 393 километра источније у свом стану баца оловку, гужва хартију на којој је исписивао концепт неке замишљене приче, гледа слику Јосипа Броза на свом зиду (коју је ту из страха окачио, када је пред камерама интервјуе давао  као доказ своје лојалности а све из природнољудске параноје која га је почела дрмати оних година одмах после рата, када су о њему клеветали да је с Хитлером редовито кафицу испијао, а с Гебелсом о књижевности паламудио), осећа да му од тога човека, баш у том тренутку долази нека тамна и негативна енергија, те нагло устаје са столице, хвата се за главу, и помишља “како би било добро да тај највећи југословенски и европски подизач сукњи мало осети задовољство живота мирног импотентног старца на умору како му и доликује, и заврши са својим вепровским сексуалним животом једном за свагда.”

Неколико секунди доцније од ове Андрићеве мисли која му је тако снажно прострујала кроз главу да је одмах морао да пева Вердијев Риголето над кадом, на другом крају земље, на Тушканцу, у Крлежином стану престаје у секунди Крлежин скичави смех. Крлежа је пребледео, укочен гледа у Броза који је још више блед, бељи и од негашеног креча, уз то не може да проговори од болова и држи се левом руком за леђа, а десну је завукао у гаће. Крлежа се хвата штапа и трчи до врата, отвара их и, колико му грло издржава, виче дежурном оперативцу УДБЕ у дворишту:

„Упомоooћ! Помагајте! Дајте љечника!“

Броз је хитно одвежен у Загребачку болницу Дубрава, а одатле хеликоптером ЈНА правац у Београд у ВМА на операцијски сто др Веселина Стојчевића, иначе најбољег југословенског уролога. Захват је трајао пуна три сата; узрок болести није установљен, а Брозу је ампутиран десни тестис, док му је функција левог бубрега спала на само 20%. Др Веселин Стојчевић запао је у озбиљну моралну и душевну кризу. Био је то други његов пацијент у животу коме није успео да установи болест. Било је то за њега велико интелектуално и стручно понижење. Можете замислити само како се осећао најугледнији и најстручнији уролог на Балкану, човек који је у својој успешној двадесетогодишњој лекарској каријери оперисао и излечио преко десет хиљада пацијената и коме су се дивили чак и немачки и француски уролози на Светском конгресу уролога који се одржао у Бангкоку, само неколико месеци раније. Страшно је то доживео доктор Веселин Стојчевић, јер ипак се радило о председнику државе, вођи револуције, највећем сину наших народа и народности – нашем другу Тити.

(Ово Стојчевићево тешко оптерећење се на концу свршило тако што је генерал – мајор др Веселин Стојчевић привремено полудео, а потом добио напад гасова и на крају хоспитализован. Лудило директора ВМА Веселина Стојчевића је, поред случаја барона Минхаузена, Јосифа Стаљина, Винстона Черчила и Маргарет Тачер, ушло у анале светске психијатрије као најкраће могуће лудило на свету: трајало је пуних осам минута и за то време генерал-мајор др Веселин Стојчевић је као у многим забележеним примерима лудила из оставштине Карла Јасперса, тврдио да је барон Рудолф I од Немачке, да има осамдесеторо деце и личну заштитну гарду од 350 коњаника и 600 витезова, такође је тврдио да се налази на обронцима Алпа, а не на Бањици, и да је година 1286, а не 1976. На питање његовог помоћника др Иића како се осећа, одговорио је:

„Одлично!“

На поновљена питања попут ових: Који је дан, месец и година? Да ли чује неке гласове и да ли му се привиђају нека бића? Генерал-мајор др Веселин Стојчевић је у тих осам минута давао врло прецизне одговоре:

„Дан је недеља, година 1286, а месец август. Видите ваљда и сами да напољу пада снег, зашто ме питате такве будалаштине, у августу зна се, увек снег пљусне!“ Ако вас занимају гласови, сада тренутно не чујем никакве осим ваших глупих и тупих, који ме толико иритирају да ћу на ваше последње питање одговорити да уместо ваших блентавих лица које ме још више иритирају видим празне бундеве!“

На следеће питање, да ли га неко мучи, узнемирује или прогони, дигао је десну руку увис и викнуо:

„Шта?! Мене неко да гања?! Ако само још једном то изустите, довешћу овде цео дивизион и наредићу да вас бичују!“

После осам минута доктор Стојчевић се освестио али је (вероватно на нервној бази) добио напад гасова који су из њега излазили ненормално много (100-120 у минути). Убрзо је почело лечење и после три дана др Веселин Стојчевић је наставио да обавља свој посао, као „здрав“ човек.)

Броз је наравски преживео и остао виталан све до децембра 1979, када је своју резиденцију из Београда преместио у Љубљану, на љубљански Клинички центар. Али, ипак није прошао без последица. Годинама касније оне ће избијати на његовом телу. Недостатак десног тестиса, уз чињеницу да тада у свету нису постојале инјекције тестостерона учиниће одређене естетске промене на Брозу. Немање десног тестиса Брозу није сметало да пиша (сем што га је некада ужасно пецкало у левом тестису) али му је учинило да има огроман дефицит тестостерона који је спао на свега 0,33 нанограма по молу, што му је проузроковало додатне тегобе: потпуни губитак сексуалног нагона, еректилну дисфункцију, неплодност, поремећаје у раду хипоталамуса и хипофизе као и штитне жлезде, те абнормално скакање шећера у крви које нису могле да зауставе ни упетостручене инсулинске дозе. Броз је имао више шећера у крви него Фабрика шећера у Црвенки на свим својим њивама шећерне репе. Пошто је био у старијим годинама, а и због недостатка тестиса, Броз, разумљиво, није више могао да се дуго уздржава од пишања, а није хтео пелене, па би тако ако би се затекао у резиденцији у Дубашници, Бугојну или пак у Карађорђеву, а био је напољу далеко од мокрог чвора, он би пришао најближем дрвету и попишао се уз њега уз гласне уздисаје олакшања:

„Ух!, ах!, ооох!”

После неколико секунди, хиљаде и хиљаде до тада невидљивих мрава јуришало би из свих делова имања на помокрену кору дрвета, као Спартанци у првом налету на зидине Троје. За два и по минута мокраћа би нестала исушена и посркана од малих Спартанаца опијених Брозовим домаћим органским шећером који је производио у неограниченим количинама, а који се концентрисао највише у његовој мокраћи која је од много шећера била густа и тамно-жута, попут тек справљеног густог сока, тачније – сирупа од зове. Исто тако била је све приметнија његова линија гојења која је од Броза стварала здепастог гојазног старца као и његова све гушћа коса. Брозу није пресађивана коса, то данас потврђује и др Миломир Старчевић, шеф Брозовог Конзилијума на КЦ Љубљана за време лечења од јануара до смрти у мају 1980. Отуда објашњење за његову све бујнију косу која је била све чвршћа и јача, како је старио само са левим тестисом.

4. Броз и Крпежа доживљавају катастрофу – Андрић добија Нобела – За све је крив мали дебели миш – Који изгледа по крупном измету, у кухињи Белог двора није миш већ пацов – Боца француског Perrier- Jouet Champagne непробојног је стакла – То доказује разбијена глава Титовог гардисте – Крлежин десни гуз јауче од болова због Брозове наредбе бр. 2381 од 11. маја 1945. – Крлежин се желудац накратко спасао како се не би распукнуо од: кавијара од морског твора, паунове џигерице, премасне кобасице од свињског и јарећег лоја, кавурме, јагњећег и јарећег печења, моче од етиопског бизона (коју је Брозу на поклон редовно слао цар Етиопије Хаиле Селасије), печених препелица, туне из кинеског мора са пастом од бајкалког сома, крем-корзет палачинки са манџуријском стевијом, “торте-убице” справљене од тридесет и осам јаја, кремпита, шампита, баклави, урмашица, белог вина, црног вина, гемишта, ракије од банана, ракије од монголских брескви, водке, и од четрдесет врста вискија, осам врста француског коњака и српског сира Прождрљивост је четврти смртни грех.

То “тихо непријатељство” Андрића и Броза је изашло на видело први пут 1961. године. Када је Нобелов комитет доделио Нобелову награду за књижевност Иви Андрићу, а не Брозовом интимусу Мирославу Крлежи. Врховни владар Јосип Броз био је страшно љут. Кажу, када је то чуо, ударио је шаком о сто и био киван да је омрзнуо тада Андрића више од Драже Михаиловића. Заиста било је грозно и страшно, а овако се збило: Крлежа и Тито у лепом расположењу седе у Белом двору у Београду, око пет сати је после подне, слушају радио и чекају да Нобелов комитет саопшти да је Крлежа овогодишњи лауреат, међутим на радију чују нешто што личи на: Андри… Ивввво… Јандич… Иво Андрићћћћћ (радио је крчао јер се у њега увукао миш и сместио се баш испод звучника који је својим радом емитовао вибрацију и топлоту у хладним ходницима Белог двора на Дедињу, што је за малог глодара била добра јазбина). Шампањац који је припремљен Крлежа је хистерично узео са стола, зафрљачио га и звизнуо гардисту у главу који је у истом трену обливен крвљу цапнуо на хладан мермерни плочник Белог двора (који је, треба и то рећи: краљ Александар Ујединитељ неких четрдесет година раније морао да купи уз још штошта од Италијана као залогу мира око Ријечке кризе када замало није дошло до рата између Краљевине Југославије и Италије, и уградио их је у под Двора који је управо зидао, иако су то биле плочице класификацијски предвиђене за гробнице, али краљ није имао избора, то је био чудни ултиматум Италијана, и како је краљ купио и уградио ове црномермерне плочице, све му је од тада кренуло наопако, и њему и држави). Гардиста који је стајао шест-седам метара од камина у сали за примање Белог двора, поред југословенске тробојке се прућио на плочник, али му је прво с главе спала шапка, а онда пушка која је треснула о мермерни под и опалила (јер по изричитој Брозовој параноидној Наредби бр. 2381 од 11. маја 1945. ниједан гардиста нити припадник УДБЕ у његовом окружењу није имао дозволу да оружје држи укочено, напротив: метак у цеви био је наредба чији се прекршај кажњавао смрћу!) те је пушчани метак прошао кроз дебело сало десног Крлежиног гуза и погодио велико и масивно огледало 180×160 које је краљица Марија добила у мираз од свог оца румунског краља Фердинанда Хоенцолерна када је удавана за свог мужа, покојног краља Александра Ујединитеља, бог да му душу прости. Огледало је пукло у милион комадића, а Крлежа је опет заскичао као свинче, овога пута као свинче које се шури пред клање.

“Ијоооооооој! Ијааооооој мени! Ијаооој куку мени јадноме! Што ме засврбееее!“

Одмах је долетела дежурна лекарска екипа. Гардиста је однешен у мртвачницу (накнадно је проглашен Народним херојем, “палим у борби против великосрпских терористичких четничких емигрантских банди које су тих дана допутовале из Чикага с намером да убију друга Тита”, како су писале Вечерње новости, иако те банде нико у Београду није ни видео ни приметио, као ни њихове „терористичке активности“), Крлежа је оперисан у ВМА, а др Веселин Стојчевић (прибран и максимално посвећен Крлежиној задњици, после недавних мука ниједним гестом није давао знака да је преживео тешке здравствене тегобе) је лично надгледао ток операције Крлежине позамашне тртице. Броз је одмах невољно послао другог гардисту да доведе Андрића у Бели двор на банкет, који је припремљен првобитно за Крлежу, па су стога на столу биле ђаконије које је волео да једе гурман Крлежа: кавијар од морског твора, паунова џигерица, премасне кобасице од свињског и јарећег лоја, кавурма, јагњеће и јареће печење, моча од етиопског бизона (коју је Брозу на поклон редовно слао цар Етиопије Хаиле Селасије), печене препелице, туна из кинеског мора са пастом од бајкалког сома, крем-корзет палачинке са манџуријском стевијом, “торта-убица” справљена од тридесет и осам јаја, кремпите, шампите, баклаве, урмашице, бело вино, црно вино, гемишт, ракија од банана, ракија од монголских брескви, водка, четрдесет врста вискија, осам врста француског коњака и српски сир.

5. Удбовци долазе по Андрића с планом да га убију на неоткривен начин – Да га понуде оним ђаконијама што их Крлежа није стигао пождерати, знајући да Андрић не може да свари ни зелену салату без муке, а од друга Тите ништа се не одбија – Ни Андрић није сисао весла – Већ има пролив, то га спашава – А уз то и све му је дошло до грла – Коначно се раскантава са Брозом и комунистима, користећи притом кочијашки речник и своје тајно оружје – Бојни отров што помисли испрва глупи гардиста – Сила Андрића не моли, али ни Андрић силу не воли.

Кампањола се зауставила испред Андрићеве зграде уз такво одвратно шкрипање кочница, што би Крлежу, да се задесио у близини, одмах асоцирало на грозно шкрипање неправилно држане креде његовог професора латинског Милера у загребачкој Долњоградској гимназији. Плави гардиста је хитро устрчао уза степенице на други спрат и позвонио на Андрићева врата. Нико није одговарао. Позвонио је још једном. Ништа. Па још једном. Опет ништа. Онда је легао на звоно и звонио пуних осам минута. Када је видео да нема одговора, упрпио се. (Није могао да се врати празних руку пред свог Врховног команданта.) Коначно је решио и смогао снаге да уђе унутра пошто-пото, па макар биломинирано. Покушао је да отвори врата, и одмах је приметио да врата нису ни затворена како ваља, то јест, да су одшкринута, па их је још малко погурао и промолио свој шпицасти нос у Андрићев стан. Одмах је осетио непријатан мирис.Боље рећи смрад.Све је страшно воњало.Гардиста је прво помислио (учен од малих ногу у Опште Народној Одбрани, па после у Војној гимназији и на крају на Војној Академији) да је дошло до напада бојним отровом, и махинално се почео опипавати тражећи гас маску. Већ на други њух осетио је да није реч о бојном отрову већ о нечем сасвим другом, о нечему што му је био врло познато, знао је тај мирис, тачније смрад, био му је страшно познат. Ушао је у стан као дух, замало се спотакао о ципеле и чарапе на паркету и одмах с леве стране угледао кроз отворена врата Андрића у купатилу како замишљено седи на клозетској шољи и нешто дума. (Андрићево купатило налазило се одмах до улазних врата његовог стана.) Не знајући шта да каже, и ненаучен на такве ситуације, збунио се:

„Друже Андрићу, шта то радите?“

Андрић подиже главу. Његове благе обрве му се у секунди спустише толико ниско да му се од намрченог погледа очи не видеше.

„Серем. Видиш ваљда. Марш напоље!“

Дрекнуо је Андрић на гардисту који је изјурио ван из стана као престрављен зец у сезони лова, док се Андрић спуштених гаћа догегао до врата купатила и затворио их уз зловољно гунђање самом себи:

„… комунисти, напаст божја… не дају човеку на миру ни да се покења… пих!“

Гардиста је изјурио напоље попут митраљеског метка и стао испред Андрићевог стана не могавши да објасни себи ситуацију у којој се нашао.

„Сачекај ту! Не мрдај нигде. Сад ћу ја!“

Допирао је мало после Андрићев груби глас из купатила у коме се јасно препознавала тешка раздраженост и бес. На лицу гардисте повратила се људска боја:

„Нигде ја не идем друже Андрићу! Ту сам ја, чекам вас. Само се ви…” – хтеде да каже: “Само се ви искењајте!” – али се угризе за језик, толико јако да му мали млаз крви потече низ доњу усну.

Андрић се није појављивао ни наредних сат времена колико је гардиста израчунао да чучи испред стана гледајући сваки час на своју плехану “ракету” на левој руци. После сат и педесет осам минута ето ти Андрића излази на врата стана закопчавајући каиш, исцрпљена лица и очију утонулих под чело као да је трчао маратон уз Авалу и натраг.

„Шта оћеш?”

Упитао је гардисту, а овај му забринуто и тугаљивим погледом пружања прве помоћи одврати контрапитањем:

„Јесте ли добро друже Андрићу?“

Андрић га је погледао упитно и увредљиво.

„Мислио сам, имате ли каквих проблема, да позовемо лекара, да ли сте све добро завршили ако сте толико дуго били у купатилу? Мислим, да ли сте добро?“

Покушао је да допуни своју глупу мисао гардиста, а Андрић га ту пресече:

„Шта бре, тебе брига да ли сам ја завршио и шта сам ја завршио, и како сам ја?! Ајде говори, шта оћеш, морам опет да се вратим!“

„Друже Андрићу, прво желим да вам честитам на добијању Нобелове награде за књижевност… „

Андрић га заустави пацовским погледом:

„Шта бре булазниш ти? Јеси ли ти при свести? Шта си пио синоћ?“

Гардиста се још више утроњао:

„Друже Андрићу… овај… мени је речено, да сте ви овогодишњи лауреат за Нобелову награду за књижевност и…“

Андрић помисли да га овај зајебава, па га погледа још пацовскије:

„Је ли синко, да ли ја теби личим на магарца? Видиш ли ми можда магарећи реп изнад тура?“

Гардиста коначно скупи снаге и каза му:

“Друже Андрићу, ви изгледа још нисте обавештени да сте овогодишњи лауреат за Ноб…”

“Па наравно да нисам! Када сте ми исекли телефон, магарчине! Како могу да будем обавештен када ми телефон не функционише! Неће ми ваљда послати голуба писмоношу!? Нисам стигао да платим последња два рачуна и ви одмах маказама фик! Нечувено!”

Гардиста је опет почео:

“Друже Андрићу, стога су ме из Маршалата послали да вас…”

“И шта сад оћеш ако сам добио награду? Треба ли опет да дајем добровољне прилоге? Јесам ли ја, молићу лепо, прошле године дао педесет милиона старих динара за проширење пешачке стазе на Бежанијском гробљу? Јесам ли за претпрошлу Нову годину дао онолике новце за куповину Де – Голових мемоара за све библитеке Југославије од Ђевђелије до Ђердапа. И? И?! Шта сте урадили с новцем? Толике паре сте скењали на новогодишњу расвету и украсе по граду које су факини поцепали и поскидали одмах сутрадан. И шта сад опет оћете! Шта оћете сад бандо незасита!!!?”

“Друже Андрићу, молим вас…” –  поче знојави гардиста а Андрић га опет прекиде:

 “Ма, можете да ме молите колико хоћете. Не дам више ни динар! Идите Крлежу молите да вам финансира ваше идиотске прохтеве, пун је ко ирански танкер, прошли месец је купио црну мерџу, какве нема у Југи, а коју ја могу само да сањам! Више немам ни динар. И да имам не бих вам дао, рупе без дна!”

“Друже Андрићу, мени је речено да вас допратим у Бели двор на банкет који је у вашу част припремио друг Ти…”

 Андрић је тада попримио плаву боју у лицу, а потом се с обе руке ухватио се за стомак:

“Добро, добро. Ајде не брабоњај више, кажи другу Титу да тренутно имам посла и да сада не могу доћи ни на какав банкет или пријем поводом моје нобелизације. Пријатно и поздравите Фараона!”

Скресао му је Андрић у његово блентаво лице толике ватрене речи попут кресања стотину палидрваца одједном о кресиво шибице, и оставио га да се пуши у ходнику зграде, те уђе у стан закључавши врата и оставивши гардисту запањеног. Гардиста је још неколико секунди стајао испред Андрићевог стана зубњен и слуђен. У својој потпуној пометености и збуњености која га је окружила, унервозила и увукла му се у сваки од шест милијарди неурона у његовом мајушном мозгу, није могао са тачношћу да се сети да ли је Андрић на крају рекао: „Поздравите вашег Фараона“ или је он то умислио. Да, биће да му се причинило. А онда који минут касније, чује се шкљоцање врата Андрићевог стана. Врата се отварају и иза њих се промаља Андрићева глава, са истим оним пацовским погледом:

“Још си ту?! Шта чекаш? Лимунаду? Шта ме гледаш? Бежи одавде!”

Гардиста, запрепашћен и шокиран, не верујући да је малочас разговарао са једним нобеловцем брзо се сјурио низ степенице, ускочио у џип и одјурио свом брзином до Белог двора. Андрић се враћа у купатило, опет скида гаће и седа на клозетску шољу поново гунђајући себи самом:

“… два дана само цури из мене, а они би ме на некакав банкет… још да се тамо усерем, па да Le Monde сутрадан објави како се један нобеловац укењао на свечаном пријему код председника државе који је приређен управо њему у част… не би опрало ни два кубика воде… комунисти… пих!”

6. Броз је умро – Рибе га у Јадрану жале а Андрић неће – Неће па неће –Одбија да му држи почасну стражу – СКЈ га после 4. маја 1980. брише из јавног живота као да не постоји – То Андрићу одговара – Али две хиљадитих му нове власти због његових антиглобалистичких ставова приређују нове муке – Андрић 2011. увређен враћа Нобела – И притом ставља знак једнакости између Американаца и свиња – Сви писци су рођени мање-више једнаки, ћакнути, али је Андрић једнакији од других.

Андрић је увек јавно говорио с поштовањем и уважавањем о “другу Председнику”. Исказивао му је највише поштовање. Све до 1980. године. Те године, 4. маја, негде после девет сати изјутра у болници, у Љубљани, у Словенији (прича се да Врховни владар није имао поверења у српске лекаре, па је отишао код Словенаца) умро је творац, врховни и доживотни владар Југославије, Јосип Броз. На писак сирене паралисала се цела Југославија. Све је стало. Све је занемело. Рибе у Јадрану су застале отворених уста осетивши на својим шкргама и реповима вибрацију подводних сирена које су биле уграђене у Копру, Пули, Сплиту, Задру, Шибенику, Неуму, Дубровнику, Бару, Боки и Улцињу, а све с циљем “да се и морскоме свијету да на знање тко им је осигурао слободно и несврстано море”. Пола глобуса му је дошло на спровод. Стотине важних људи, који су значили нешто у друштвеном животу Југославије стајали су крај његовог одра у згради Савезног парламента у Београду, држећи му почасну стражу.Ту долазимо до Иве Андрића. Господин Андрић је, када су га позвали да “другу председнику који нас је све толико задужио буде почасна стража са још неким угледним културним радницима само петнаест минута” то одлучно ОДБИО. Није рекао ништа ружно или увредљиво, већ увијено, дипломатски и мудро, како иначе он и одбија ствари у јавности, да је тај са друге линије схватио Андрићев одговор. У Централни Комитет СКЈ стигла је порука да “друг Иво Андрић не жели да присуствује почасној стражи поред тела покојног председника Јосипа Броза и тиме после више деценија доказује своје великосрпско стајалиште, не презајући чак ни од вређања ауторитета и личности покојног председника Јосипа Броза Тита”. Никада, после тог 4. маја Андрић није желео да каже зашто НИЈЕ хтео да присуствује почасној стражи Јосипу Брозу. Одмах су га макли у маргину друштвеног живота, а испод Андрићевог стана у Призренској улици све до маја 1989.  двадесет и четири сата непрекидно дежурала је патрола УДБЕ, упркос голубијем измету који је стално падао по њима.

Проучивши његов здравствени картон са ВМА, саслушавши неколико пута др Веселина Стојчевића и све лекаре који су га лечили удбаши нису сазнали ништа, али нису били нимало глупи; знали су, наиме, да се са тим човеком није зезати, те су одустали од ликвидације, наравно пресудан утицај су имале Титове речи последњих дана живота у болници у Љубљани:

„Не дирајте ми Андрића и Јованку!“

Званично, од тада он је за комунистичке власти постао полузабрањена личност. Полузабрањена личност у таквом смислу да није учествовао у друштвеном, културном и јавном животу. Али његове књиге нису биле забрањене. Оне су биле у књижарама и на полицама библиотека широм Србије и Југославије. Штампала су се нова издања и допуњавала стара. После 1980. године до данас, 2011. године изашло је још једанаест издања Сабраних и Изабраних дела Иве Андрића, које је он лично изабрао, одобрио и уредио. Несумњиво да је Андрићу Нобелова награда СПАСИЛА живот и помогла му да преживи. Књижевници су доживљавали катастрофе у сукобу с влашћу као што се догађало у Источном блоку, посебно у Совјетској Русији, Пољској, Румунији, са писцима који су попут Андрића показивали “непоштовање” према Врховној власти и Партији (примера рецимо: Солжењицин који је бачен у сибирске окове јер је у једном писму свом другу из села написао “како другу Стаљину заудара из уста као волу из дупета”). Његова популарност и светски углед нису могли бити доведени у питање, нарочито после доделе Нобела. Осамдесете некако и пролазе мирно за Андрића. Не чује се, не види се, само шета и повремено разговара са голубовима по парковима у Београду. Почетком две хиљадитих престаје да пише; постаје још дрчнији и безобразнији; вређа и исмејава људе, посебно политичаре на власти; 2011. године, новембра месеца, враћа Нобелову награду и са њом новчану суму: милион и по долара, те на прес – конференцији, коју је сазвао поводом враћања Нобелове награде, његови антитоталитарни ставови добијају нову димензију и еволуирају у антиглобалистичке и антиамеричке ставове, који су 1989. заменили антикомунистичке, и доживљавају свој врхунац његовом изјавом: „Природи је требало два и по милиона година да од мајмуна четвороножца направи човека а Американцима и њиховом Мекдоналдсу само двадесет да од тога човека направе болесну свињу, која више није ни за чварке ни за кобасице, јер има стотину болештина!1) Како се време мења. Пре смо били људи, јуче нељуди, данас свиње, а сутра ћемо бити ко зна шта? Можда ванземаљци? Све по жељи великих господара света.“

Тада је на њега поведен тотални лов с циљем да се ретка зверка која стално врда – коначно одстрели.

Аутор: Алекса Ђукановић

ФУСНОТЕ:

Овде очито постоји Андрићево парафразирање на једну сцену из филма  Душана Ковачевића Професионалац из 2003. године. У том филму, у двадесет трећем минуту Лука Лабан (кога тумачи Бора Тодоровић), пензионисани официр Државне безбедности Србије, изговара Беседу о Мајмуну Теодора Теје Краја (Бранислав Лечић), директора угледне београдске издавачке куће и бившег опозиционара коју је изговорио у кафани 15. новембра 1993, очевидно припит: „Природи је било потребно милион година да од мајмуна створи човека, а комунизму само педесет година да од човека поново направи мајмуна“. Видно је да се Андрићу веома допао овај филм, а сцена о којој јеч, посебно.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *